РУСКА СРЦА У СРБСКОЈ ШКОЛИ. Три професора чачанске гимназије

Владимир Димитријевић

22:20 26.11.2016.

Следеће, 2017, навршава се 180 година од оснивања једне од најстаријих гимназија у Србији, оне чачанске, школе у којој је учио и потписник ових редова. Осамнаест деценија постојања неке установе није мало ни у свету, а камоли у Србији, која је преживела толико страдања и тако много дисконтинуитета. Ово, наравно, неће бити текст о јубилеју те школе, ма колико дуго било њено трајање.

УМЕСТО УВОДА

Следеће, 2017, навршава се 180 година од оснивања једне од најстаријих гимназија у Србији, оне чачанске, школе у којој је учио и потписник ових редова. Осамнаест деценија постојања неке установе није мало ни у свету, а камоли у Србији, која је преживела толико страдања и тако много дисконтинуитета. Ово, наравно, неће бити текст о јубилеју те школе, ма колико дуго било њено трајање.

Неће бити текст ни о свим Русима који су у школи предавали, мада их не треба заборавити. (Ради сећања, наведимо њихова имена, која у својој књизи „Омаж Русима, професорима чачанске Гимназије“ помиње Љубомир Радивојевић Шаја, гимназијски професор у пензији: Александра Рудицина – француски језик; Кирил Свинарски – француски језик; Всеволод Судзиловски – цртање; Леонид Енвалд – хемија; Анатолије Красовски – латински језик и историја; Јосиф Сработник-физика; Бранислава Дектеровнаја Держанскаја- гимнастика).

Ово ће, дакле, бити текст о тројици Руса који су се, на нарочит начин, уградили у историју Гимназије у Чачку, у срца и сећања њених ђака. Ти Руси, „белоемигранти“, који су, по сили околности, морали да оставе родину и дођу у далеку земљу која их је, православним духом и добротом према невољнику, пригрлила као своје, и данас су светле звезде на своду школе у којој су радили, примери како се човештво не зауставља на границама држава, него путује ношено у срцима оних који су кадри да буду усправни и у вихорима.

Вреди се сетити тога, док свет кључа под притиском нељудског зла маскираног у причу о „слободном тржишту“, „демократији“ и „људским правима“. Победа није тамо где је сила, него где су бића која су сачувала себе саздане по слици и прилици Божјој.

ЂОРЂЕ КОВБАСКО, И У СМРТИ СА ЂАЦИМА

Георгије (Ђорђе) Ковбаско је рођен 1894. године у Варшави, а у Москви и Ростову на Дону студирао је историју, коју је дипломирао 1918. године. Кад је избила револуција, он је добегао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1921. до 1932, био је професор у Куманову и Призрену, да би после тога стигао у чачанску Гимназију. Оженио се Србкињом Будимком, али нису имали деце. У Гимназији је основао шаховску секцију, у коју је био укључен велики број ђака. Био је професор латинског; врхунски, али строг. Облачио се елегантно (лети скоро увек бело одело), и носио је старински цвикер. Чачани су га поштовали и волели да га виде у свом друштву.

Године 1939, по потреби службе, премештен је у Крагујевац. Ту га је затекао рат. Када су Немци, октобра 1941, повели крагујевачке гимназијалце на стрељање у Шумарице, с њима је био и професор Ковбаско. Љубомир Радивојевић о томе пише:“Немци су му, као коректном емигранту, понудили да уђе у њихов ауто, што је он одбио и наљутио немачког официра, који га је песницом ударио по глави и разбио му цвикере“(1,13). Ковбаско је изабрао часну смрт, не желећи да га Немци „спасавају“, а да стрељају младиће којима је био учитељ.

Познати режисер Младомир – Пуриша Ђорђевић, родом из Чачка, описао је Ковбаска кога је запамтио као гимназијски ђак:“А школа је била толико сурова да је било забрањено гледање филмова и играње фудбала. Ја сам играо у подмлатку Борца, а један професор је био у управном одбору. Следећи пут кад је дошао у разред, а био је емигрант, Рус, Ђорђе Ковбаско, виче: „Младомир!“ и запише ме! А био је члан управе Борца! Латински нам је предавао. Како уђе у учионицу, виче: „Ђорђевић Младомир, једињица!“ Обали ме преко лета! Знате шта је значило учити преко лета, кад постоје река, пливање и све то…

Међутим, захваљујући том латинском, касније, кад сам први пут ишао у Италију, ја сам почео да говорим италијански – сместа! Видиш, тај Ђорђе Ковбаско! То је једна фрапантна историја. Ми ђаци смо смишљали шта да радимо: „/…/ убићемо га!“ И он добије премештај у Крагујевац. 1941. године, Немци воде ђаке на стрељање, а он као емигрант може да се извади… Не, он оде са ђацима и буде стрељан. Тај професор кога смо ми мрзели! Фантастична историја! Од тога сам сто пута хтео да направим филм и никад нисам могао. Кажу: „Не може. Емигрант!““(2)

Можда ће се неко, некад, јавити, и направити филм о професору Ковбаску, који је октобра 1941. доказао шта значи бити, како рече песник Момчило Настасијевић, „овејани човек“.

ИВАН ИВАНОВИЧ БАЛКОВОЈ – БАЏА

Рођен је 1897. године у месту Первозваноска на Украјини. Рано је остао без оца, па га је школовао брат Петар. Док је студирао грађевину, избио је Први светски рат у који се Балковој јавља као добровољац, да би, кад почне револуција, пришао покрету белих под командом Дењикина. По приспећу у Краљевину СХС, извесно време је провео у граничној јединици у области Вирпазара, да би напустио војну службу и завршио математику на Филозофском факултету у Београду 1928. Прво је радио у Ваљеву, где је упознао своју будућу супругу, родом Чачанку, такође професорку, Даницу Константиновић. Добили су сина Владимира, а године 1938. премештени су, обоје, у чачанску Гимназију.

Професор Балковој је био омиљен међу ђацима: строг, правичан, са смислом за хумор. Звали су га Баџа. О њему Љубомир Радивојевић пише: “Уживао је у природи, као и сви Руси. У млађим данима препешачио је скоро целу околину Чачка. /…/ Професор је волео да чита руске класике и вредна дела српске и светске литературе. Омиљени песник био му је Пушкин. Наш познати филмски режисер Пуриша Ђорђевић је рекао:“Професор Балковој предавао је математику као да рецитује стихове Пушкина“. Волео је класичну музику, оперу и руске народне песме“ (1, 19-20).

Овај, духом снажни и ђацима драги, Рус математичар умро је 1976. године, и почива међу својим Чачанима.

МИХАИЛО БОРОВСКИ, СУЗА ОД ЧОВЕКА

Родио се 1908. године у месту Света Олга код Владивостока. Као деветогодишњи дечак, дочекао је револуцију. Успео је, као младић, преко Кине и Европе, да дође у Југославију, где је студирао теологију. Познавао је Светог Јована Шангајског.

Године 1945, нашао се у Чачку, где је, у Гимназији, добио место професора руског језика. Био је ожењен Рускињом Маријом, али нису имали деце. Зато је бринуо о ђацима као о својој деци. А ђаци као ђаци – умели су да праве несташлуке. Једном, кад су му убрали ретку црну ружу коју је узгајио у својој башти, он је, пред ученицима, плакао – али не због руже, него због онога ко се усудио да је убере.(3) Професор Радивојевић га се сећа и као свог разредног и као каснијег колеге:“Као да је у мене усадио ону широку руску душу и обично смо на другарским вечерима седели заједно, певали руске песме и заједно плакали. Имао је невероватно образовање и интересовао се за разне области, нарочито за математику. /…/ Био је тих и благе нарави./…/“(1,25)

Професор српског језика и књижевности, Предраг О. Ћурчић, такође се сећа колеге Мише:“Колектив Гимназије је 1972. године организовао екскурзију у тадашњи Совјетски Савез. Предвиђено је да се посете Москва, Лењинград (данашњи Санкт Петербург), Кијев и Одеса. Скорашњим путем посебно је био одушевљен Михаил Стјепанович Боровски, професор руског језика, уверен да ће му бити остварен сан да поново буде у својој домовини, из које је, скоро као дечак, емигрирао после Октобарске револуције.

Међутим, на опште изненађење, из Совјетске амбасаде стигло је обавештење (без икаквог образложења) да се њему и његовој супрузи Марији, Мусји, не дозвољава боравак у Совјетском Савезу. И док он с нестрпљењем очекује полазак, нико од чланова колектива не усуђује се да му саопшти ту непријатну вест.

Ипак, захваљујући господину Милошу Милосављевићу, бившем ученику професора Боровског, а који је био високи функционер у Савезном извршном већу, професору Боровском и његовој супрузи био је дозвољен боравак у Совјетском Савезу.

Посебан тренутак који нас је узбудио био је када смо у Кијеву изашли из авиона. Професор Боровски је ничице легао на земљу и почео да је љуби. Разумели смо његове емоције у тим тренуцима.

Чланови колектива били су смештени у једном хотелу, пре би се могло рећи великој вили, окруженој зеленилом и удаљеној од града. Хотел није радио. У том тренутку ни ресторан није био отворен. Скоро да није било ни особља, изузев службених лица на рецепцији која су нас сместила по собама и, по програму, одмах смо изашли да сачекамо аутобус који ће нас одвести у град.

Док смо уживали у дивном парку чекајући аутобус, приметили смо да нема Боровског. Како се време поласка приближавало, забринутост је била све већа, нарочито код супруге Мусје. Нисмо знали коме да се обратимо.

Такорећи пред сам полазак, на стази парка појавио се професор Боровски, озареног лица. Уместо љутње, пребацивања, завладало је ћутање, а он се као у трансу обраћао и нама и ко зна коме речима: „А ја сам доживео оно за чим сам деценијама чезнуо.“ Шта је то могао да доживи, ту где ништа није радило и није било особља? А он је само наставио: „Попио сам руски чај без шећера!“ Запрепашћење и тајац. Оставили смо га у његовом испуњеном сну. Приликом сахране професора Боровског, у ковчег је стављен грумен земље који је понео с пута својих снова.“(4)

А одакле је Боровски, кротки, тихи и, како га се сећају, помало плашљиви Миша, црпео снагу за опстанак у свету који откида руже? „На једном предавању, коме је присуствовао и професор Боровски, говорило се о православној вери, која је у то време била забрањена. Професор Боровски је скупио снаге, устао и рекао:“Ја се никад нећу одрећи православне вере“. Присутни су се дивили његовој одважности и храбрости“ (1,26-27).

„И нека схоре се све злости, -/смешак им одоли блед“, записа Момчило Настасијевић у песми „Храм“.

То беше и учење Мише Боровског. Зато га Гимназија памти.