Прочитај ми чланакЉиљана Стјепановић за "Новости" о улози Радојке у Бајићевој серији, породици, ролама које су је прославиле...
Љиљана Стјепановић са Милорадом Мандићем Мандом и Радошем Бајићем
Срели смо се са Љиљаном Стјепановић испред службеног улаза Позоришта на Теразијама. Десет минута пре заказаног интервјуа. Додуше, ми смо стигли неки минут раније, што је нашој популарној глумици дало шлагворт да нас прозове већим штреберима од ње. Насмејана и ведрог духа, по енергији више налик на вољену Кићу из ситкома „Љубав, навика, паника“ него на тиху Радојку из мегапопуларне серије „Село гори, а баба се чешља“ (суботом у 20.05 на РТС 1), првакиња театра из центра Београда повела нас је у своје царство – гардеробу где у осами припрема улоге. И ових дана их ниже безброј „на даскама које живот значе“, иако је већ шест година у пензији.
Повод да Стјепановићеву угостимо на насловној страни „ТВ новости“ је њен повратак у Петловац, где се после пет година од завршетка серије „Село гори“ поново сусрела са Радојком. С надањима и страховима просечне српске жене са села, која касну јесен живота проводи уз мужа, далеко од деце и унучића.
– Радојка је круна моје каријере и моја омиљена улога. Публика ме је пре ње виђала у комичним и негативним ролама, тако да сам захвална Радошу Бајићу што ми је пружио шансу да јој покажем да могу да изнесем и другачији, омиљен лик, јер Радојка то и јесте. Остала је велика мајка и бака, чувар љубави и традиције. Посвећена је мужу, упркос томе што зна да ју је варао. Као мајка двојице синова и бака четири унуке, проживљавам ту љубав и приватно, али нисам имала прилику да кроз улогу покажем емоцију која ми је најважнија у животу. Љубав према породици је срж мог постојања – каже нам глумица.
* Серија је и даље радо гледана, док српско село изумире, што нам поручује аутор Радош Бајић. Како то да нас његова порука није освестила?
– Верујем да то људи примећују и да су тужни због тога. Рођена сам у Београду, али жао ми је што село више није оно на које смо навикли. Управо зато нам Радош скреће пажњу. То је мисија коју је поставио пред себе – да нам врати љубав према селу, људе на прагове дедова, где су се родили и да се посвете напуштеној земљи. Серија нас опомиње да без сељака нема живота. Појединци су је у почетку кудили уз коментар: „Опет о сељацима!“, што ме је много погодило јер сматрам да су сељаци срж нашег народа и да из села потиче свежа крв. Кад су погледали серију, схватили су да је ту реч о нашем менталитету. Радош није описао сељака, већ Србина! Није важно да ли живи у селу, граду или иностранству. То смо ми!
Новоизабраног председника Америке, Доналда Трампа, довела је на власт радничка класа и сељаци из унутрашњости, уморни од владавине елите. Чини се да је и српска елита одавно заборавила на своје сељаке.
* Јесте ли, снимајући серију међу њима, приметили да се осећају скрајнуто?
– Чини ми се да Американци нису бирали Трампа, већ су били против оних који су годинама били на власти, а очигледно се нису борили за народ. Не знам чему се надала добро нам знана династија Клинтон, да може да влада хиљаду година?! Њихов народ је био у праву што је гласао за Трампа. Не знам колико ће њима и целом свету бити боље с њим, али искрено се надам да хоће. Ниједно од њих двоје ми се не допада. Она је интелигентна, али зла.
А он, да не кажем неку ружну реч, дај боже да буде уз нас. Не очекујем велике промене. Кад је реч о нашим сељацима, они су најоптимистичнији део народа. Нисам код њих осетила ни депресију, ни меланхолију, ни тугу… Боре се за голи живот, али упркос томе остали су најчистије душе од којих можемо многе тога да научимо. Пре свега о љубави.
* Љиљану очекује у јануару премијера филма „Врати се, Зоне“, у којој је од Радмиле Живковић наследила вољену тетка Доку.
– О њој сам маштала. Као да је кројена по мојој енергији. Једва чекам да погледам филм. Постоји могућност да се од њега направи и серија. Уз плејаду младих глумаца, ту су и бардови домаћег глумишта попут Ланета Гутовића, Тање Бошковић, Љиљане Драгутиновић… Дивно смо се дружили на снимању, а кад се у екипи осећате као код куће, онда од тога не може да испадне лош производ – поручује глумица.
* Једна сте од ретких глумица које се нису понављале, чак ни у улогама омражених жена. Како вам је успело да вас не укалупе?
– Борила сам се против тога. Почела сам с 16 година у „Музикантима“ (1969), где сам играла кафанску певачицу Раду. Волим што ми се рано догодила, неспретно из моје садашње визуре. Била сам дете, а тумачила сам зрелу девојку. Сад бих је другачије одиграла. Она је била и симпатична, али већина мојих ТВ улога, почев од Спечене из „Бољег живота“ преко Озренке из „Срећних људи“ до Живке из „У име закона“, биле су арогантне, али и другачије. Не пристајем да будем иста!
Изазов ми је да будем увек нова. Одиграла сам више од 200 ликова и полако ми понестаје изазова. Зато сам у представи „Београд – Москва“ прихватила да играм мушкарца – Руса, јер с овим гласом само ми то приличи. И баш ми је пријало. Судбина глумца је да пристаје на компромисе.
* Пре 11 година догодила вам се „Љубав, навика, паника“, која вам је донела Кићу и армију фанова…
– И то међу млађом публиком, што ми је посебно драго. Та серија је донела и другачији начин рада. Слободан Шуљагић ју је режирао модерно и брзо, без много филозофије и глуме, а испала је фантастично. И данас је обожавају зато што живимо тим темпом – 300 на сат. Поносна сам на тај лик и серију, јер сам радила с чаробним глумцима – Секом Саблић и Николом Симићем.
* Кићом сте доказали и да нема малих улога.
– И „Бољи живот“ је за мене требало да буде епизода. Било је написано само пет наставака за Спечену, али Синиши Павићу се допало како сам је играла и начинио је од ње велику улогу. Она је била феминисткиња, жена испред свог времена и моја сушта супротност. Сећам се да ми је било криво кад ми ју је доделио редитељ Александар Ђорђевић, са којим сам пре тога радила у представи „Алта и алта“. Испоставило се да није погрешио у процени. Важно ми је то да је се публика сећа.
* Постоји ли улога о којој маштате?
– Без обзира на то колико понекад будем уморна, још у мени има ентузијазма. Код мене вам то иде овако – молим Бога да ми да три слободна дана, а већ други дан сам нервозна јер ме нико није позвао. Глумци су вечита деца и кад нам неко украде играчке (улоге), брзо старимо и умиремо. Волела бих да играм Дон Кихота. Он ми је омиљени лик, пошто сам се кроз живот борила с ветрењачама. Толико сам ликова одиграла да их и не памтим. Била сам краљица, мајка, проститутка… Не постоји жена чије ципеле нисам носила. Од сад глумим само мушкарце!
