Прочитај ми чланакУ свету се полако смирује бура око избора Доналда Трампа за председника Америке. И док Запад полако прихвата чињеницу да је Хилари изгубила, и питају се шта ће се десити када републиканац дође на власт, Срби се и даље надају чуду. Јер, забога, победио је Трамп, а где је Трамп, ту је и Рудолф Ђулијани. А пошто је Ђулијани велики пријатељ нашег премијера Александра Вучића, рачуница је јасна - ето среће за Србију. Ма важи, мало сутра.
Tanjug
Знате оно када гледате америчке филмове, а главни негативци су увек Срби? Добро, ипак су Руси, а кад нису они, онда су Срби… Е, па, и у стварности је тако. Ми штетимо свима. Најпре себи, зато што постојимо, а онда и свима осталима, ако смо им пријатељи. Или их ми, ни криве ни дужне зовемо тако, па они после не знају шта ће са тим пријатељством.
Баш то се десило и Рудолфу Ђулијанију. Није јадан ни могао да замисли пре четири године да ће бити на корак од функције државног секретара САД, па је ишао по свету, лобирао и саветовао стране политичаре. И на његову несрећу, један од њих био је и наш премијер Александар Вучић.
И док смо ми, одмах по проглашењу Трампове победе почели да ликујемо што ће, ето, наш пријатељ Ђулијани можда постати неко и нешто у тој Америци, он је почео да се хвата за главу. Јер, зна се, чим постанете кандидат за неку функцију, сви редом крећу да се присећају ваших грехова из прошлости. А Ђулијанијв највећи грех испадосмо ми, Срби.
Тако се АП присетио да је Рудолф Ђулијани долазио у Београд, где се састао са „лидерима политичке партије, српским националистима који су некада били савезници покојном аутократи Слободану Милошевићу“. Та информација највише је згранула Хилари Клинтон, па је поручила да је то нечувено. Додуше, у трци за председника САД није јој сметала подршка тог истог „српског националисте“, који је направио „паметан потез“ и отишао чак у Америку како би лобирао за Хилари. Ма, нечувено!
Елем, било како било, нађе се Ђулијани у небраном грожђу због Србије, Срба, Београда, Вучића… па је решио да направи прави пријатељски гест, не би ли се одбранио од оних који га нападају. Похвалио се тиме како се, док је боравио у Београду, понашао часно и храбро. Био је толико храбар да нам је чак и поручио да смо заслужили да нас бомбардују.
– Колико људи оде у неки град и каже: „Ја мислим да је било у реду што су вас бомбардовали“? – рече наш пријатељ Ђулијани.
Баш храбро, лепо, пријатељски, нема шта. Него, није он крив! Криви су они који га својатају, који су га бирали за пријатеља. Могли би следећи пут мало боље да размисле кад буду бирали другаре на светској политичкој сцени. Само погледајте списак: Хилари Клинтон, Тони Блер, Ђулијани… Неки од њих су нас бомбардовали, неки сматрају да смо то и заслужили… Али су нам сви они, наравно, пријатељи.
А ми? Ма нема шта да бринемо. Уз такве пријатеље, непријатељи нам нису ни потребни!
