Прочитај ми чланак

МУСЛИМАНКА САМ И ВОЛИМ ТРАМПА: Дигла Америку на ноге, а Хилари бацила у блато

0

Медији су створили слику по којој су све присталице Хилари Клинтон напредне и паметне, образоване и пристојне индивидуе, док су сви који подржавају Доналда Трампа расисти, назадни, глупи, необразовани, дивљаци. Ево жене која разбија ту медијску конструкцију.

Азра К. Номани је бивша репортерка “Вол стрит журнала” и један од оснивача Покрета муслиманске реформе која је својим текстом за “Вашингтон Пост” пре недељу дана узбуркала јавност у Америци. Довољно је само рећи да број коментара испод тог чланка прелази четири хиљаде, од подршке до жестоких напада.

Њен текст – објављен под насловом “Ја сам муслиман, жена и имигрант. Гласала сам за Трампа.” вам преносимо у целости.

“Много се сада прича о ‘тихим тајним Трамповим присталицама’.

Ово је моја исповест, и објашњење: ја, 51-годишња муслиманка и ‘обојена’ имигранткиња, сам један од оних тихих гласача Доналда Трампа. Нисам ‘бигот’, ‘расиста’, ‘шовиниста’ или ‘бели супремациста’, како се Трампови гласачи сада називају, нити сам део некаквог ‘вајтлеша” (од речи ‘wхителасх’; ради се о одговору белих расиста на црначка грађанска права; прим. нов.).

У зиму 2008. године, као дугогодишњи либерал и поносна ћерка Западне Вирџиније, државе рођене на правој страни историје што се тиче ропства, преселила сам се у историјски конзервативну Вирџинију само зато што је та држава помогла избор Барака Обаме за првог афроамеричког председника Сједињених Држава.

Али, онда, током већег дела претходне године, скривала сам своју изборну преференцију: нагињала сам ка републиканском председничком кандидату Доналду Трампу.

У уторак увече, само неколико минута пре него што ће се затворити бирачко место у основној школи у Форествилу, у већински демократском округу Ферфекс, провукла сам се између преграда од картона, пажљиво држећи оловку међу прстима, да бих означила свој избор, бојећи круг поред имена Трампа и његовог потпредседника Мајка Пенса.

Након што је Хилари Клинтон позвала Трампа да призна победу, чинећи га тиме изабраним председником Америке, пријатељ на Твитеру је написао поруку извињења свету, говорећи како милиони Американаца не деле Трампову ‘мржњу/поделу/незнање’. Завршила је речима: ‘Срамота ме је од милиона који је деле’.

То би, претпостављам, требало да укључи и мене, али ме не укључује, а та небрига о ономе што тишти гласаче је и довела до пораза Клинтонове. Сасвим сигурно одбијам тројство ‘мржња/подела/незнање’. Подржавам стајалишта Демократске партије што се тиче абортуса, истополних бракова и климатских промена.

Али, ја сам самохрана мајка која себи не може да приушти здравствено осигурање под Обамакером. Председников програм модификације хипотекарних кредита ми није помогао. У уторак сам се одвезла у Вирџинију из мог родног градића Моргантауна у Западној Вирџинији, и могла сам да видим руралну Америку и обичне Американце, исте као што сам ја, који се и даље боре да споје крај с крајем, након осам година Обамине администрације.

Коначно, као либерални муслиман који је из прве руке искусио исламски тероризам у овом свету, противила сам се одлуци председника Обаме и Демократске партије да обилазе око појма ‘исламска’ у Исламској држави.

Наравно, Трампова реторика је далеко неделикантнија и људи се могу не слагати с њим у вези онога што предлаже, али, за мене, све то је било пренадувано и демонизовано од стране влада Катара и Саудијске Арабије, њихових медијских канала, као што је Ал Џазира, и њихових заступника на Западу, а све у склопу згодног скретања са теме која мене као људско биће највише брине: екстемистичког ислама као нечега што пролива крв од ходника хотела “Таџ Махал” у Мумбаију до подијума за игру у ноћном клубу “Пулс” у Орланду на Флориди.

Средином јуна, након трагичне пуцњаве у “Пулсу”, Трамп је твитнуо поруку у свом типичном суптилном стилу: ‘Да ли ће председник Обама коначно употребити речи радикални исламски тероризам? Ако то не уради требало би моментално да поднесе оставку због срамоте’.

На ЦНН-у је потом демократска кандидаткиња Клинтонова заиграла Обамину игру, речима: ‘Из моје перспективе, важније је шта радимо него шта причамо. Било је важно што смо убили Бин Ладена, не то како смо га звали. Јасно сам рекла ми, било да га зовете радикалним џихадизмом или радикалним исламизмом, срећна сам како год. Мислим да је значење исто’.

Средином октобра Викиликс је објавио један мејл Клинтонове од 17. августа 2014. године, који ми је затровао бунар.

У њему, Клинтонова је помоћнику Џону Подести написала: ‘Морамо користити нашу дипломатску и традиционалнију обавештајну активу да извршимо притисак на владе Катара и Саудијске Арабије, који пружају тајну финансијску и логистичку подршку ИСИС-у‘, што је политичко коректни назив за Исламску државу, ‘и другим радикалним сунитским групама у региону’.

Откриће мултимилионских донација “Фондацији Клинтон” из Катара и Саудијске Арабије уништила је моју подршку Клинтоновој. Да, и ја желим једнаку зараду (за жене; прим. нов.). Да, одбијам Трампов мачизам, идеју о градњи зида на граници с Мексиком и план да се ‘забране’ муслимани. Али верујем у Сједињене Државе и не примам се на политичку хиперболу, идентитетску политику вођену сопственом агендом, која демонизује Трампа и његове присталице.

Културно сам покушала да искажем своје мишљење на Твитеру али је феминистичка револуција била као парни ваљак за све који су реметили дискурс. Ако си подржавао Трампа, морао си да буде реднек.

Неколико дана пре избора, новинар из Индије ми је послао мејл и питао ме какве су моје мисли о томе да бих лако могла да постанем муслиман у ‘Трамповој Америци‘.

Написала сам му да као дете Индије које је као четворогодишњакиња у лето 1969. године стигла у Сједињене Државе, немам апсолутно никакав страх од тога да будем муслиман у ‘Трамповој Америци’. Полуге власти у Америци и њеној дугој историји социјалне правде и грађанских права никада неће дозволити да се оствари хушкање које је пратило Трампову реторику.

Оно што ме је бринуло највише је утицај теократских муслиманских диктатура, укључујући Катар и Саудијску Арабију, на Америку Хилари Клинтон. Ове диктатуре нису примери прогресивних друштава, оне не успевају да понуде фундаментална људска права и држављанство имигрантима из Индије, избеглицама из Сирије и читавој класи де факто робова који живе у тим диктатурама.

Морамо се моралном храброшћу супротставити не само мржњи према муслиманима, већ и мржњи муслимана, како би сви могли да живе уз ‘сукхун’, или мирне главе, написала сам му у одговору. Он није примио мејл. Ја га нисам поново послала, у страху од гнева са којим бих се сусрела. Али, онда сам гласала.