У земљи средњовековних самураја, части и ,,излазећег сунца’’ 04. априла 1884. године родио се будући врховни заповедник јапанске царске флоте, адмирал који је својом акцијом, крајем 1941. године, ,,приморао’’ САД да уђу у Други светски рат.

Његов отац, учитељ Садакичи Такано рођење петог сина, а шестог детета, није сматрао посебно важним, јер је у свом, иначе, прецизно вођеном дневнику, после неколико недеља забележио датум рођења, лаконском реченицом :

,,Управо тога дана навршио сам педесетшест година, зато га назовите 56’’. На јапанском се тај број изговара – Исороку.

Иако су водили порекло од независних и поносних самураја, Исорокуови родитељи живели су скромно, може се чак рећи бедно. Преселивши се у Нагаок, мали лучки град на западној обали Јапана, одлучили су да по цену великих одрицања обезбеде најмлађем потомку даље школовање.

Са 12 година Исороку се упознао с ригорозном дисциплином и  тешким војним вежбама, обавезним за све ученике јапанских школа. Истовремено је заволео море одлазећи често с мештанима у рибарење. Школујући се имао је прилике да посматра маневре царске морнарице дуж западне обале. Као петнаестогодишњак Исороку је ступио у Поморску академију на Етајима и завршивши је као седми у класи с поносом пришива ознаке поморског официра на еполетама беле униформе. Међутим, тек сада су следила нова, суровија искушења. Царска морнарица припремала се за рат са Русијом 1904. године.

Бродови адмирала Уриуја напали су, без упозорења, руску крстарицу ,,Варјаг’’ и потопили је, док је Исороку службовао на крстарици ,,Нишиу’’ учествујући у нападу на Порт Артур који је са својом флотом извео адмирал Хеићиро Того. У помоћ блокираном Порт Артуру кренула је велика армада царских руских бродова и пошто је, после седам месеци, обишла цео азијски континент, сударила се с армадом јапанских бродова доживевши страховити пораз. Адмирал Того добија надимак ,,Нелзон са Истока’’. У тој бици Исороку је изгубио два прста на левој руци.

До првог светског рата Исороку је пловио многим морима и обишао готово све највеће луке света. Када су му 1913. године умрли родитељи, у складу са древним јапанским обичајима, усвојила га је, као двадесетдеветогодишњака, богата и цењена породица Јамамото. Од тада Исороку носи њихово презиме. Године 1916. упућен је на двогодишње студије на Харварду. На честим ,,студијским путовањима’’, поручник Јамамото се бави привредном шпијунажом, сакупља и преноси драгоцене податке претпостављенима у ратној морнарици. Посебно и помно прати и проучава пројекте градње носача авиона.

Пред избијање рата на Далеком истоку 1941. године ,, неколико хиљада чланова шовонистичког клана ,,Црни змај’’ клицали су у његову част: банзаи ’’, одушевљени када је у море поринут највећи и најсавременији брод на свету, оклопњача ,,Јамато’’. Занесени одушевљењем јапански милитаристи били су ,,спремни’’ за одлучујући удар, у остварењу експанзионистичких планова и интереса – удар на мору, на Перл Харбор.

У последњем извештају јапанског обавештајца из Хонолулуа, поручника Јошикаве саопштава се ,,да у базенима луке Перл Харбор налази 9 америчких ратних бродова, 3 лаке крстарице, 17 разарача и 3 помоћна брода, а у доковима 4 крстарице и 2 разарача’’. Адмирал Јамамото издаје последњу заповест: знак  ,,З ’’ уз који је било дописано: ,,Дошао је тренутак’’. На главном адмиралском броду истакнута је застава – она иста под којом је адмирал Того поразио царску руску флоту. Једна радио-станица у заливу Сан Франциска ухватила је извештај заповедника ваздушних снага на Пацифику, контраадмирала Белинџера који је гласио:

,, Ваздушни напади на Перл Харбор – то нису вежбе!’’.

У Вашингтону је 15.00 сати, а на Хавајима 9 и 30. Лука Перл Харбор у овом тренутку више од једног сата изложена је немилосрдном бомбардовању. Јапанци су изненадили у потпуности, док адмирал Јамамото упозорава:

,,Бојим се да смо пробудили успаваног дива и да ће његова реакција бити страшна’’.

Од овог тренутка Американци планирају освету – њен циљ је атентат на Јамамота. Њихова радио-шпијунажа на Пацифику ухватила је, 13. 04. 1943. године, једну јапанску шифровану поруку, која је одмах прослеђена у штаб адмирала Нимица, а гласила је: ,,РР-РХЗ-РХЕ-РХП’’. Амерички дешифранти одгонетнули су да порука представља маршруту пута адмирала Јамамота у јапанске базе Рабаул, острво Балал, Буин и Бугенвил у јужном Пацифику. Порука је хитно пренета у Вашингтон, министру морнарице Френку Кноксу, а овај је доставио председнику Френклину Д. Рузвелту.

Прилика се ,,није смела пропустити’’ и акција атентата на Јамамота поверена је одељењу поморске обавештајне службе по називом: ,,ОП-16-ФЕ’’. Шеснаест америчких ловаца, у подручју базе Буин сукобило се у ваздушном простору с два јапанска бомбардера (од којих је један био Јамамотов) , око 11 сати, 18. априла 1943. године. Јапанске бомбардере пратила је једна ескадрила ловаца, тзв. ,,зека’, али да их заштите, нису успели. Један од америчких пилота, учесник ваздушне битке, капетан Лампјер, након слетања у базу, као у бунилу, стално је понављао:

,,Оборио сам Јамамота! Ја сам срушио његов бомбардер’’.

Јапански радио је тек 21. маја 1943. године објавио лаконску вест:

,,Адмирал Јамамото који је руководио стратешким покретима на линији фронта, нашао се у огњу битке с непријатељем и херојски погинуо за време лета војним авионом’’.

Погребне свечаности одржане су 5. јуна истовремено у Токију и адмираловом родном месту. У целој историји Јапана Јамамото је био тек 12. Јапанац који је сахрањен уз тако високе државне почасти.

 

Извор: Србин.инфо