Прочитај ми чланак

Преломна тачка за ДСС

0

Тешки тренуци ДСС-а

dveri dss.2jpg

Демократска странка Србије већ дуже времена пролази кроз  тежак период који није завршен ни повратком у парламент. Наиме осипање гласачког тела услед медијске затворености, али и неагилности страначких органа трајало је годинама у назад.

Томе је помогао терет победе 5 ог октобра Војислава Коштунице иако се он убрзо нашао у опозицији. Међутим то није спречило недовољно упућене народне масе да и период владе Ђинђић/Живковић стављају на плећа оснивача ДСС-а. После краха на изборима 2014. године Војислав Коштуница је напустио место председника ДСС-а. Кренула је трка два кандидата за председника странке Милоша Алигрудића и Санде Рашковић Ивић. Ћерка оснивача СДС-а и интелектуалног вође крајишких Срба Јована Рашковића је победила, пре свега залажући се за коалицију са Дверима и евентуално сличним групама која би укрупнила српску патриотску опозицију.

Што је она убрзо и испунила и то је само по себи највеће достигнуће сад већ бивше председнице и чланице ДСС-а. Међутим губитак чланова и осипање гласача се наставило несмањеном брзином. Велики део одговорности за то управо лежи на тадашњој председници. Неразумно су проблеми локала гурани под тепих, неразумно није се радило на интернет кампањи не схватајући се важност тог медија. Потпуно неразумно су важне улоге у странци добијале другарице Санде Рашковић Ивић као што су Гордана Бераров Валчић (пребег из Демократске странке) и Драгана Трифковић које су испред многих уважених доктора наука и професора нашле своје место на посланичкој листи. Наравно то је морало да доведе до отпора већине чланова странке.

У међувремену због слабог резултата једва преласка цензуса у коалицији и малог броја посланика и Гордана Бераров Валчић је напустила ДСС где је и навела своје разлоге не слагања са политико странке, што је на крају и био веома частан потез. У међувремену Санда Рашковић Ивић иступа у јавности са тезом о подмлађивању странке и практично именовањем Милоша Јовановића, доцента на Правном факултету у Београду, за свог наследника. Истог оног Милоша који је раније вратио мандат странци и поднео оставку на место потпредседника због отвореног сукоба са делом људи око Војислава Коштунице, али је остао члан странке.

Затим из необјашњивог разлога Санда Рашковић Ивић подноси оставку на место председника ДСС-а. Као разлог оставке навела је локалне коалиције са СНС-ом у београдским градским општинама Вождовац и Врачар иако су исте једногласно прихваћене и аминоване од ње саме.Странка и сви људи у њој чекају да се Милош Јовановић обрати и саопшти своју одлуку. Милош је на крају у септембру месецу коначно пристао. Међутим то није био и крај проблема. Убрзо ослабљена странка улази у сукоб. Једна група људи је кренула да оптужује већину да је за колаборацију са СНС-ом, да желе ДСС да учине привеском СНС-а итд. Ту групу су посебно чинили Ђорђе Вукадиновић, Драгана Трифковић и ДСС са КиМ пре свега Марко Јакшић.

Ђорђе Вукадиновић који званично и није члан странке је отворено кренуо да ради на пропагирању неприродне сарадње ДСС-а са пронато грађанским странкама. Да ли је могуће и замисливо да конзервативна образована десница даје истог кандидата за председника Републике са Чедомиром Јовановићем, Борисом Тадићем, Ненадом Чанком или пак Бојаном Пајтићем који се јавно заложио за улазак Србије у НАТО. Реално није.

Све ово је довело до продубљивања сукоба унутар ДСС-а. Ђорђе Вукадиновић је отворено кренуо у сатанизацију Милоша Јовановића и својих неистомишљеника унутар ДСС-а преко свог портала НСПМ. Из неког разлога на његову страну ставила се и бивша председница и Марко Јакшић. Марко Јакшић представља јаку и утицајну фигуру у животу Срба на сверу КиМ, али ситуација која је на терену једноставно Срби са тог простора тера у загрљај владе у Београду, па макар та иста потписала и Бриселски споразум. Упркос свом уважавању њихове борбе чињеница је да су нека места као што је Велика Плана,Чачак, Сремска Митровица, а о општинама у БГ да не причамо оствариле већи број гласова него цело КиМ на задњим изборима за патриотски блок Двери-ДСС.

Из опције која је изашла из ДСС-а ,  а делом и избачена пре свега Драгана Трифковић и Санда Рашковић Ивић, настављени су константно напади на ДСС због Врачара и Вождовца што искрено нема везе са државном политиком ни већим делом странке у целини. Посебно је занимљиво да 2013. када је ДСС протествовала и на улици против Бриселских споразума нико од дотичних није захтевао раскид близу 80 локалних коалиција широм Србије са СНС-ом. Данас нажалост ДСС ни нема цензус у толико средина. Кулминација целе ситуације је избацивање дојучерашње председнице пошто је одбила да потпише да је члан ДСС-а и да ће да поштује одлуке органа странке, као и да искључи Ђорђа Вукадиновића из посланичког клуба ДСС-а. Сукоб унутар странке је са тим добрим делом завршен, али сукоб у медијима и на друштвеним мрежама се наставио. Посебно од стране Ђорђа Вукадиновића и НСПМ-а, а и Драгане Трифковић која врло жестоко удара по својој дојучерашњој странци. Исто то је радила и пре искључења. Драгана Трифковић је иначе по занимању пејзажни архитекта који се представља као врхунски стручњак за геополитику и јавно се представља као директор Центра за геостратешке студије. Истовремено држи тврду русофилску линију и глорификује борце Донбаса и Путина. Тако да ће се њен пут вероватно разићи са садашњим саборцима врло брзо.

 После овог последњег лома једини начин и једини пут за ДСС су следећи: обнова кадрова и инфраструктуре и заузимање доследне позиције против СНС-а, али и против покушаја стварања новог прозападног ДОС-а који би заменио СНС кад дотраје, као што је 2012. СНС заменио ДС. Све сем тога значило би нестанак ДСС-а и као идеје и као организације.