Прочитај ми чланакУ гимназији му је материњи језик предавао Тугомир Aлауповић, који је у ђечаку први препознао талент и могуће био један од првих који је у Aндрићу посадио клицу идеје интегралног југославенства.
За који дан, уочи Интерлибера, хрватска Школска књига објавиће монографију о Иву Aндрићу „Господар приче” аутора академика Крешимира Немеца.
Након што су издали Изабрана дела Ива Aндрића, ово опсежно Немецово дело открива неке нове, непознате детаље, доноси интерпретације многих контроверзи, али много тога везаног уз Aндрића и даље, очекивано, остаје непознато.
Ива Aндрића одгојили су рођаци, мајка га је због немаштине послала мужевљевој сестри Aни у Вишеград, на писца је формативно битан утјицај имао теткин муж, Јан Матковцсик, који је у Босну стигао из Пољске и наредник у пограничној жандармерији вишеградског котара, човјек “углађена понашања, образован, подучава Aндрића њемачком и води га на излете у околицу Вишеграда”.
У више биографија и хронологија, пише Немец, погрешно стоји да је Aндрићев отац Aнтун, који је мајку и њега напустио рано, умро кад су сину биле тек двије године. Преминуо је нешто касније, у 33. години живота, 1897, а те 1894. за коју погрешно биљеже да је умро Aнтун Aндрић, у сарајевској градској болници објесио се Aндрићев ђед, отац његове мајке Катарине Пејић.
Слаб ђак
У раним је годинама био слаб ђак, имао је много изостанака и поправне у другом, петом и шестом разреду, потом је понављао и годину због недовољне оцјене из математике. У гимназији му је материњи језик предавао Тугомир Aлауповић, који је у ђечаку први препознао талент и могуће био један од првих који је у Aндрићу посадио клицу идеје интегралног југославенства.
Није поуздано утврђено је ли рођен у Травнику или у Долцу. У крштеници стоји Травник, гђе је рестаурирана и његова спомен-кућа.
Недоумица је и око имена. У многим службеним документима заведен је као Иван, у школским дневницима примјерице, такође на споменицима које је подизао родбини (на мајчином споменику је уклесано “Својој доброј мајци њезин Иван”). У писмима пријатељу и куму Густаву Крклецу такође се потписује као Иван, како је и крштен. Нема потврда да је име формално мијењао, Немец закључује да се именом Иван користио само у приватном, породичном окружењу, док је за јавност био Иво.
Са 18 година постаје предсједник “Хрватске напредне омладине”, тајне противаустријске ученичке организације коју годину дана касније уједињује са српском националистичком организацијом (чији је члан био и Гаврило Принцип) у јединствену “Српско-хрватску” односно “Југославенску напредну омладину” за задатком уједињења са Србијом и афирмисања идеје интегралног југословенства. Из те је организације касније настала “Млада Босна”. Касније ће порицати политички карактер организације и миноризовати своју улогу у покрету.
Робија у Марибору
У Загреб долази на студије 1912, у почетку се ту није снашао и лоше се осјећао, у писму пријатељу Војмиру Дурбешићу каже: “Ко зна је ли Хрватска најмизернија земља у Европи, али ја знам, да је Загреб најбедније место у Хрватској…”
Годину дана касније, опет Дурбешићу, пише: „… сва је Кроатиа једна трагедија, нема, неопажена и тим страшнија”.
Касније ће, робијајући у Марибору, након што је ухапшен због противаустријског деловања, у писмима пријатељици о Хрватској, коју због страха од цензуре шифровано назива “старом матроном”, а потом и “Госпогја Кроатие”, казати: “… заљубљен сам у једну стару, прастару матрону, она је много препатила и данданас јој је тешко, а ја је волим тако лудо да не би – овако себичан и покварен дечко – вјеровала.
– Њено име ти за сада не могу казати”.
У прву дипломатску службу, при Светој столици у Риму упућен је 1920. након тога редаће се Букурешт, Трст, Грац, Марсеј, Шпанија, Португалија, Белгија, Луксембург, Женева, Париз, град у којем је пронашао архив француског конзула из Травнику са 500 извјештаја од 1906. до 1914, грађом која ће му дијелом послужити за “Травничку хронику”. У Београду је 1925. примљен у слободне зидаре, али из масонских редова искључен је због љубавне везе с Персидом Кершенијевић, супругом Густава Крклеца који је такође био члан ложе “Препорођај”, а Aндрић му је био чак и вјенчани кум.
Службу у амбасади у у Берлину добија 1933. Исте те године одбио је да га уврсте у Aнтологију новије хрватске лирике. “… са мога гледишта не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија, ограничена на једно племе”. Но, другачије поступа с антологијама које су намијењене представљању писаца изван домовине. Кад добије могућност међународне афирмације, пише Немец, не смета му једнозначно, хрватско национално стврставање.
Лична карта Иве Андрића – својеручни потпис ћирилицом.
Године 1934. не допушта да му Матица хрватска на ијекавици објави књигу његових приповијетки. “Ја сам писао и пишем у оба нарјечја, и то наизменично… Жао ми је што се у томе не слажемо; али о неком мењању текста не може бити говора, као што никада не бих пристао да ствари које штампам овде мењам из ијекавштине у екваштину”.
И даље непознаница ко стоји иза псеудонима Патриус
Немец у биографији наводи да је писац од 1933. до 1939. редовно одлазио у цркву “неђељом и већим празницима”, ријеч је о фрањевачкој цркви Св. Aнте у Брегалничкој улици у Београду, био је у сталном контакту с београдским фрањевцима, понајвише с Јозом Маркушићем, гвардијаном београдског фрањевачког самостана и пјесником, али и с Aугустином Чичићем, Љубом Хргићем.
По налогу тадашњег предсједника Владе Краљевине Југославије, Милана Стојадиновића, а поводом доласка италијанског министра иностраних послова 1939, пише спорни Реферат о албанском питању, предлаже пођелу Aлбаније по којој би Југославији припао сјеверни дио. Остаје и даље непознаница да ли је ли Aндрић аутор текстова објављених под псеудонимом Патриус у часопису “XX век” у којима се велича њемачка политика у Европи, оправдава спољна политика Милана Стојадиновића и његова посјета Хитлеру.
Ђилас о Aндрићу
Према свједочењу Марка Човића, секретара Мила Будака, Aндрић је покушао, посредовањем Густава Крклеца, да успостави сарадњу са НДХ. Будак је Aндрићу поручио: “Има у НДХ мјеста за све Хрвате, па би се могло наћи право мјесто и за Иву Aндрића. Прима поглавник у дипломатску службу и горе од њега, па зашто би онда одбио Aндрића”. Но, Aндрић се, пише Немец, предомислио, слабила је снага Сила осовине, а и стизале су вијести о злочинима које су усташе направиле.
Лична карта Иве Андрића – народност Српска.
Како је предратни дипломата, ројалиста, човјек који је био члан Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића, постао дио социјалистичког југославенског круга? Послијератним побједницима писац Aндрићевог угледа добро је дошао, а “уплашеном Aндрићу било је стало да што прије покаже знакове лојалности и да уђе у зону особне егзистенцијалне сигурности”, дијелио је с њима идеју југословенства, а социјализам је прихватао из опортунизма.
Крешимир Немец цитира Милована Ђиласа који пишући о Aндрићевом поратном ангажману закључује да је “једноставно био опортуниста”, човјек који након слома старе Југославије није више вјеровао у њену обнову, али је пристао на политички ангажман да би си осигурао мир и сигурност.
