Прочитај ми чланак

Немци „полудели“ за Титом: Немилосрдни диктатор и кул вођа

0

Ове године ју је словеначко-италијански историчар Јоже Пирјевец "распалио“ до крајности својом књигом "Тито - Дие Биографие", првом свеобухватном биографијом о Јосипу Брозу у Немачкој на чак 720 страна.

tito sa strugomПре неколико дана немачка радио-станица „Дојчфанк“ посветила јој је прилог, а од маја готово да није било иоле утицајног немачког листа који није говорио о овој књизи; од „Тагесшпигла“ до „Франкфуртер алгемејна цајтунга“.

„Велт“ је чланак о овој књизи илустровао једном Титовом фотографијом из партизана 1942. године, с потписом: „Кул вођа партизана“.

„Тагесшпигл“ је отишао корак даље упоредивши Тита с првим градоначелником Западног Берлина, социјалистом Ернстом Ројтером, бившим комунистом који је, уочи нагле смрти 1953, такође пао у немилост Јосифа Висарионовича Стаљина због прозападног заокрета, иако је и он, као и Броз, у неком тренутку био близак Стаљину.

„Велт“ у свом чланку, на основу Пирјевчеве књиге, одговара на питање из наслова „Како то да је један диктатор био тако омиљен?“

Пирјевец је књигу написао као круну 30-годишњих историјских истраживања. Немачки медији су је описали као „живи портрет фасцинантне и често контрадикторне личности једног од најзначајнијих светских државника 20. века“. Иако је и његова породица одмах после Другог светског рата бежала из Словеније на слободну територију Трста, Пирјевец је Тита описао као човека „који је из разједињене комунистичке партије у Краљевини Југославији успео да изгради партизанску војску којом је поразио Хитлерове и Мусолинијеве трупе“.

Описао га је као ослободиоца Југославије и оснивача Покрета несврстаних, истовремено као некога ко је Стаљину рекао „историјско не“, али и као диктатора који је немилосрдно прогонио своје противнике, да би на крају, не оставивши након своје смрти наследника, оставио својеврсни политички вакуум који је довео до бруталног распада земље коју је водио.

Доводио Стаљина до лудила

Књига је препуна анегдота које су у државама на простору бивше Југославије више или мање познате, али су немачкој публици, судећи према чланцима о књизи, сасвим нове и фасцинантне. Рецимо, да су након Стаљинове смрти на ноћном радном столу совјетског вође пронашли Титово писмо: „Престани да шаљеш на мене све те атентаторе. До сада смо их ухватили већ пет, једног с бомбом, једног с оружјем. Ако с тим не престанеш, бићу присиљен да ти пошаљем у Москву једног свог, а другог нећу морати да шаљем“.

Пирјевец чак оставља отвореним да је Стаљин претрпео мождани удар након те поруке. Он описује и колико је Јосип Броз током рата водио рачуна о Стаљиновом мишљењу. Рецимо, кад су у партизанима 1943. расправљали да ли ће му доделити чин маршала, који се до тада користио само у Црвеној армији, Тито је питао: „Да то није превише? Шта ће на то рећи Руси?“

Пирјевец наводи и Титова ратна понижења, као када је, бежећи из обруча у Бици на Сутјесци, иза себе оставио униформу, коју су потом Немци јавно изложили као ратни трофеј. Описује, међутим и како је након операција „Шварц“, „Вајс“ и „Роселспрунг“, које историја памти и као битке на Сутјесци и Неретви, односно Десант на Дрвар, Хитлер имао један од најгорих напада беса јер су Тито и Врховни штаб још једном успели да побегну из његовог обруча.

Титу се дивио и Химлер

Пирјевец је навео и да се Хајнрих Химлер, Хитлеров шеф програма истребљења Јевреја у концентрационим логорима, Титу у неком тренутку дивио као „човеку снажног карактера“.

– Он је заиста заслужио своју титулу маршала. Волео бих кад бисмо у Немачкој имали десетак таквих као што је он – записао је Химлер.

Пирјевец је цитирао Едварда Кардеља како је он објаснио прогоне политичких неистомишљеника у Југославији: „Ако то не учинимо, Стаљин ће претворити Југославију у један ужасни концентрациони логор.“ Историчар је поменуо да се Титовом терору, конкретно прогонима усташа и четника, као и њихових симпатизера, али и оних које је Титов режим сматрао сумњивим по том питању, Стаљин дивио.

Књига број непослушних „стаљиниста“ који су прошли кроз мучилишта Голог отока, процењује на 15.000. Временом је Тито, пише Пирјевец, значајно ублажио своје методе, тако да су Стеван Дедијер, Милован Ђилас и Александар Ранковић, након смене, смели чак да путују на Запад.

Пирјевец читаоце води даље кроз омекшавање режима и вербалног деликта, увођење самоуправног социјализма, отварање према Западу, сусрете с Вилијем Брантом, Џоном Кенедијем, Ричардом Никсоном, британском краљицом Елизабетом ИИ која је рекла: „Ако је он механичар, ја онда нисам британска краљица.“

Пирјевец пише да је Тито био слаб на згодне жене, да је имао изузетан апетит за фина јела и пића, уопште да је живео као хедониста.

Навео је да Тито Нобелову награду за мир није добио само зато што су га минирали Совјети и, коначно, да наследника није имао јер је Едвард Кардељ, који је требало да буде тај, умро годину дана пре Тита. „Диктатори никад не успеју да оставе наследника“, закључио је Пирјевец.