Прочитај ми чланакЗападни медији у свим ратовима користе исте матрице- систематски ширећи лажи, дезинформације и полуистине.
Поводом најновијих дешавања на Блиском истоку, односа великих сила према кризи у Сирији, упада војске Турске на север те државе, редакција Србин.инфо контактирала је Стефана Бранисављевића, новинара који последњих 20 година живи и ради у Јордану.
Недавно је САД званично прекинула комуникацију са Русијом везано за решавање сиријског конфликта. Какве ће то последице имати по даљи ток рата и учешће Русије у конфликту?
Од почетка се видело да ће и ови преговори о мирном решавању сиријског конфликта пропасти, као што су пропали и претходни у фебруару ове године ( Женева 3) јер не постоји искрена жеља за прекидом непријатељстава. Прекид ватре је објављен 1. фебруара а већ после два дана су настављени сукоби. Тако је било и у септембру, с тим што је примирје успело да се одржи „чак“ седам дана.
С једне стране опозиција и САД желе промену режима какву смо видели у Ираку и Либији те даље распарчавање државе по верској и етничкој линији; док са друге стране Асадов режим, Иран и Русија не одступају од територијалне целовитости земље и на терену чисте такфиристичку и тзв.умерену опозију. Асадов режим је у протеклих годину дана преузео иницијативу на скоро свим важним фронтовима и нема разлога да стане. Сврха ових преговора, предлога о забрањеној зони летења за руску и сиријску авијацију једино ће допринети консолидацији побуњеничких снага тако да наставак непријатељстава погодује режиму.
Русија је овим ратом повратила углед у региону који традиционално потпада под америчку сферу утицаја. Не видим како ће САД успети да потисне Русију чија авијација лети изнад Сирије и Ирака сем уколико не дође до неког глобалног конфликта за шта тренутно нема изгледа. Велике силе обично ратују преко туђих леђа те разни апокалиптични сценарији које можемо читати у српским новинама не делују оствариво. Те анализе више говоре о (не)знању тих „аналитичара“ него о ономе што ће се дешавати у наредном периоду. Са друге стране, ни Русија неће моћи да се бесконачно шири по Блиском истоку јер је то, као што смо рекли, америчко-ционистичка зона деловања и баланс снага се не може променити преко ноћи. Није случајно што се Русија војно ангажовала у Сирији јер је од свих арапских режима онај у Дамаску увек био најоданији некада СССР-у, а касније Русији, док су други или били отворено проамерички или су лавирали.
Упркос томе што већина у Алепу подржава власт Асада и што војска Сиријске арапске републике штити већи део града, западни Алепо од тероризма, у западним медијима се говори о некаквом нападу Асада на Алепо. Какве последице по даљи ток рата може да има наставак напредовања Сиријске војске у освајању источног Алепа?
Док водимо овај разговор траје офанзива регуларне сиријске војске на Источни Алепо, где један по један кварт полако пада у руке режима. Без помоћи споља не постоји начин да исламисти одбране део града под својом контролом. Примењује се слична стратегија као и у другим квартовима, градовима и местима где је побуњеницима дат рок да се евакуишу. Сиријска војска се данас обавезала да ће смањити број напада на тај део Алепа како би се цивили извукли преко унапред одређених коридора.
Западни медији у свим ратовима користе исте матрице- систематски ширећи лажи, дезинформације и полуистине. Никада не треба заборавити какве су све лажи измишљали о Србима током ратова деведесетих и како је та сатанизације темељно спровођена. Западни медији, разни саветници и аналитичари су често део истог тима у коме су западни официри, обавештајци и војска на разним ратиштима. Алепо је подељен град као што су то некада били Сарајево и Мостар те нема говора о некаквој страној окупацији.
Фото: Борбени ефективи
Ирачки парламент је осудио турско војно пристуство у Ираку, после провокативне изјаве турског премијера, да би ослобођење Мосула од стране шиитских снага, како је назвао Ирачку војску, може допринети расту сектаских тензија. Која је сврха турског боравка у Ираку, упркос противљењу ирачког парламента?
Ердоганов режим је отворио многе фронтове током више од десет година власти у Турској- неоотоманска политика какву води његова исламистичка партија већа је опасност по мир на Блиском истоку, на Балкану, на Кавказу и у централној Азији него проамеричка војна хунта која је одавно под ударом његове политичке полиције. Ердоган је још један сунитски исламиста каквих је превише и од њега се свашта може очекивати. Управо је Турска заслужна за разбуктавање секташких сукоба и доказано неспособна да мирно реши проблеме у својој држави са курдском мањином. Турска је још од половине осамдесетих у грађанском рату и њој не одговара стварање курдских држава у Ираку и Сирији. Ирак је одавно подењен на три дела и једино што је заједничко северном, централном и јужном делу је ирачки динар. У држави влада ендемска корупција на свим нивоима и она је појачана од 2003.године.
Основни разлог верских сукоба је америчка интервенција и довођење на власт њихових послушника који су систематски радили на продубљивању јаза између сунита и шиита који је стари проблем.
Сврха турских упада је покушај да се спречи стварање курдске државе коју би чинили делови Ирана, Ирака, Сирије и Турске. Иначе, ти крајеви су историјски припадали Јерменима и често се прећуткује прљава улога коју су курдска племена имала током геноцида над Јерменима крајем 19. и почетком 20.века.
Сахрани Шимона Переса присуствовали су бројни светски званичници. Сам председник САД, Барак Обама, одржао је говор где хвали покојног Переса као наводног миротворца. Како се данас гледа на заоставштину Шимона Переса у арапском свету?
За разлику од палестинског председника Махмуда Абаса, јордански краљ Абдула и египатски председник Сиси вешто су ескивирали одлазак на Пересову сахрану, иако су обе државе потписнице мировног уговора са Израелом.
Општи је став да је Шимон Перес веома значајна историјска личност, један од оснивача Израела, један од архитекта ционистичког нуклеарног програма и особа која је деценијама била у центру најзначајнијих политичких превирања унутар те државе, региона и света. Његова заоставштина у односу на Арапе је , наравно, негативна, као што је то заоставштина свих циониста старије генерације-Голде Меир, Хајм Вајцмана, Бена Гуриона, Аријела Шарона, Јицака Шамира, Јицака Рабина, Моше Дајана, Менахема.
Не чуди што се председник Обама похвално изразио о Шимону Пересу када се знају односи САД и Израела. Ко год буде био изабран у новембру водиће произраелску политику.
Колика опасност прети да се конфликт из Сирије прелије и у Јордан?
Од почетка, прво грађанских протеста а касније грађанског рата, та опасност је веома реална и у последњих годину дана десило се неколико терористичких напада на јорданску војску и полицију са смртним исходом. Јордан има веома радикалну популацију и династији није лако да их смирује и дерадикализује. Најбољи пример је промена уџбеника за основне и средње школе из којих су избачени делови Корана у којима се са омаловажавањем говори о немуслиманима и женама. То је изазвало просветне синдикате у којима доминирају исламисти да организују свакодневне протесте где се пале нови уџбеници и захтева смена актуелног министра просвете.
У Јордану по извештају Амнести Интернешнал од пре неколико дана живи 2.7 милиона избеглица, од којих је 1.3 милиона Сиријаца. Када би се у тај број урачунале и палестинске фамилије које су од 1948.године до данас дошле на Источну обалу од преко 11 милиона људи који овде живи убедљива већина би биле избеглице и потомци избеглица.
Краљ и династија деценијама воде умерену политику по питању међурелигијских односа у друштву јер Јордан није искључиво муслиманска држава. Из пасоша је избрисана рубрика у којој пише вероисповест а ускоро ће та рубрика бити избрисана и из личних карата. Режим је фактички изједначио муслимане и хришћане што се џихадистима не свиђа.
У Сирији и Ираку се тренутно бори између 2000 и 3000 јорданских држављана. По Алберту Кабалеру са Шпанског института за стратегију, Јордан је са 2500 добровољаца на другом месту иза Туниса који је дао 7000. Тунис који је увек сматран некаквих полусекуларним друштвом дао је највећи број такфириста, а иза ове две државе је Саудијска Арабија са , такође, 2500 добровољаца али и много већом популацијом од Јордана.
Према томе, опасност даље радикализације и ескалације тероризма је више него реална. Највише захваљујући америчкој војној и логистичкој помоћи ситуација се држи под каквом-таквом контролом.
Докле ће то моћи показаће наредне године. У сваком случају, за безбедност Јордана и династије битно је да такфиристи изгубе рат у Ираку и Сирији и да се конфликти зауставе, започне период обнове и омогуће економски услови за повратак избелица и њихов нормалан живот.
