Прочитај ми чланакУ Србији свака друга особа између 19. и 24. године нема запослење, али и не подижу сопствену квалификацију. Посматрано од 2009. године до данас, на тржишту рада сад је број незапослених омладинаца најмањи.
Један од сајмова запошљавања у Београду
У Србији свака друга особа између 19. и 24. године нема запослење, али и не подижу сопствену квалификацију. Посматрано од 2009. године до данас, на тржишту рада сад је број незапослених омладинаца најмањи.
Чак 150.000 младих у Србији нити ради, нити се образује. У њиховим професионалним биографијама ставка радно искуство не постоји, а дипломе су им једва средњошколске. Статистика, с друге стране, бележи да је у односу на прошлу годину готово 10 одсто мање имена на евиденцији Националне службе за запошљавање, а посматрано у периоду од 2009. године до данас на тржишту рада тренутно је најмањи број незапослених „омладинаца“.
У НСЗ наглашавају да су некада, и када има посла, омладинци пробирљиви. Најчешћи разлози за одбијање понуђених посредовања налазе се у опису послова, као и у понуђеним условима рада дефинисаним од стране послодаваца. – Као оправдано одбијање понуђеног запослења сматрамо плату и рад испод стандарда за занимање, неплаћен прековремени рад, нередовну исплату, неплаћене доприносе, удаљеност места рада, постојање опасности од повређивања, професионалних или других врста обољења… – кажу у НСЗ.
Четвртину особа без посла које су на листи НСЗ чине млади. Поредак на листи, по свему судећи, неће се ускоро променити, с обзиром на то да је њихово образовање на врло ниском нивоу. Само 15 процената особа од 15 до 29 година је са високом стручном спремом, док је највише носилаца средњошколске дипломе – више од 97.000.
Др Нада Новаковић, из Института друштвених наука, сматра да је за то крива неусклађеност образовног система са потребама и могућностима друштва.
– Невоља је што је стопа незапослености младих у Србији вишеструко виша од оне у развијеним земљама, посебно Европске уније – каже она. – Свака друга особа између 19 и 24 године је без посла. Међу њима је званично 150.000 младих који не раде, а и не школују се. То је само по себи доказ лошег образовног система, лоше политике запошљавања и ниског привредног раста.
Наша саговорница наглашава да не постоји одговорна политика запошљавања. У првом плану су профит, приватни интерес, богаћење…
– Осуђивати младе који не раде и не школују се за њихов положај неосновано је и бесмислено, јер већина њих није то вољно изабрала – истиче наша саговорница. – Они нису криви што после средње школе у земљи нема посла или што не могу да наставе школовање.
Издвајања државе за образовање и науку у Србији су испод европских стандарда.
– Једна од добрих мера била би да се средње образовање прогласи обавезним, како је то давно урађено за основно – сматра др Новаковић. – У том случају проценат деце која не настављају школовање би се смањио. То би допринело и бољем квалитету живота, а смањио би се јаз између најмање и највише образованих грађана.
Филип Радојичић, млади предузетник из Чачка, док је био млађи имао је став да не жели да ради за малу плату, међутим, временом је променио мишљење и сматра да би требало да радити за нижу зараду.
– Уколико се не школују, а притом и не раде, млади ће временом стећи животне навике које ће их онемогућити да посматрају ствари око себе на позитиван начин и управо због тога неће препознати прилике и могућности које пролазе поред њих – каже Радојичић. – С друге стране, уколико се запосле негде могу стећи искуство, могу видети како неко други ради и како је неко други покренуо свој бизнис. То све може изазвати код тих младих људи ефекат „ако је он то могао, онда могу и ја“.
Пошто је понуда посла недовољна, у већини случајева млади зависе од родитеља. Већина младих нема на располагању средства да започне сопствени бизнис.
– Држава је дужна да улаже у младе људе и сноси ризик тих улагања – каже наш саговорник. – Родитељи свакако могу да помогну и допринесу, а ту пре свега мислим на моралну подршку.
