Прочитај ми чланакПоследњих година Русијом доминира једна теорија завере (а у коју и у Србији не тако мали број људи верује) у неколико варијација – „оригинални“ руски председник Владимир Путин није међу живима, а Русију води човек који се представља његовим именом.
Година наводне Путинове смрти као и узрок исте не поклапају се на многобројним руским сајтовима и написима на друштвеним мрежама, али међу теоретичарима завера доминира 2012. година, а већина је сложна у тврдњи да је рак покосио председника.
У прилог тврдњи да је руски председник тешко болестан објављени су и видеоснимци у којима се анализира његов изглед – те се у прилог његовој болести наводи „нездрава“ боја лица, премештање с ноге на ногу приликом одржавања говора, отежан ход…
Као доказ постојања Путиновог двојника или више њих теоретичари завере наводе да су „јасно уочљиве“ промене на лицу и телу руског председника, од облика усана, носа и ушију, боје очију, до другачијег изгледа његових шака. Они одбацују гласине о пластичним операцијама „правог“ Путина, тврдећи да је немогуће уз помоћ хирурга толико променити лични опис.
Гласине о Путиновој смрти посебно су се подгрејале, пре нешто више од годину дана, када се лидер Русије више од недељу дана није појављивао у јавности. Забринутост за Путиново здравље и изостанак из јавног живота попримио је светске размере. Медији су масовно објављивали текстове под насловом „Где је Путин?“ уркос саопштењима из Кремља да Путин обавља своје дужности, али нису сви састанци за јавност. Друштвене мреже су и тада руског председника увелико сахрањивале.
Но, нису само Руси склони ковању завера када је реч о политичарима и светски утицајним личностима.
Та „бољка“ није заобишла ни наше просторе, те се углавном око годишњице смрти Јосипа Броза Тита појави сијасет текстова о бројним теоријама завере које настоје да разоткрију позадину огромне Титове моћи и угледа у земљи и свету. У његовим „незваничним биографијама“ често можете да наиђете на низ више или мање проверених информација које су временом постале легенде у које многи безрезервно верују.
Тито је, по тим наводима, био агент НКВД-а, имао је снажне везе с масонима који су утицали на догађаје у бившој Југославији, пре смрти је прешао у ислам, али прича која се најдуже задржала у народу била је она да га је у једној фази живота заменио мистериозни инфилтратор, двојник ког је обучавао ни више ни мање него Стаљин.
Прича се и да је сахрањен без идеолошких обележја јер је био масон, чак и да заправо није сахрањен тамо где му се гроб налази, у Кући цвећа на Дедињу.
Ни покојни председник СРЈ Слободан Милошевић није био поштеђен теорије завере након смрти. Према појединим тврдњама, Милошевић није умро у Хагу 2006. године, али јесте пет година касније, у Русији, где је боравио после „одласка” из Шевенингена. Како је „напустио“ Хаг није објашњено, али је зато наведено да је сахрањен у предграђу Москве и да старији руски брачни пар одржава његов гроб, који је, наравно, без имена и ознака.
Запад, такође, често „тресе“ грозница завера, које су све популарнија међу Србима, те се из године у годину појављују нови „докази“ о томе како Aдолф Хитлер није извршио самоубиство већ је пребегао са Евом Браун у Aргентину где је према мишљењу једних преминуо 13. фебруара 1962. у 73. години живота, док други тврде да је живео још двадесетак година.
И атентат на америчког председника Џона Кенедија показао се као „плодно тле“ за свакојаке мистерије. И дан данас се полемише да ли је иза атентата стајао СССР, Фидел Кастро, ЦИA или неко четврти.
Како и када настају теорије завере?
„Да би била ефикасна, теорија завере мора да има зрнце истине – догађај око којег се конструише цела идеологизована прича, како би њоме могле да се оправдају неке политичке активности, не само у сврху подршке сопственој, већ и у циљу „раскринкавања“ и оправдања мржње супротне стране.
„Они који креирају теорије завере сумњају у одређене интерпретације које долазе од супротне идеолошке позиције или се супротстављају званичним објашњењима власти и медија. Онда се тражи „рупа“, недоследност у званичном објашњењу како би се покушало да се домисли алтернативна интерпретација која укључује одређени круг моћних људи, актера и институција и имплицира заверу. Ту долази до проблема код теоретичара завере, јер кад не могу на основу постојећих информација да сложе кохерентну интерпретацију, онда код њих проради политички мотивисана машта. Неки аутори би рекли да они те одступајуће податке фетишизирају. Када не могу да их објасне, у причу укључују све већи број актера, па интерпретација постаје све мање уверљива “, рекао је недавно за “Дојче веле” политиколог Небојша Блануша.
Психолози тврде да се теорије завера углавном рађају у временима несигурности и страха: након терористичких напада, током финансијских криза, тежих епидемија и након природних катастрофа. Објављена истраживања указују на то да, онда када људи осећају „губитак тла под ногама”, покушавају сами да докуче узроке неизвесних ситуација. Aсоцијативни низ тако их води до извлачења закључака кроз повезивање тачака које уопште не морају бити повезане у реалности, док осећај сигурности и контроле функционишу као одбрамбени механизам за теорије завера.
И док је раније теоријама завере било место за карираним стољњацима задимљених кафана и опскурним часописима с великим тиражима само у кризним временима, од тренутка када се доступност вебу подразумева, интернет је постао вуртуелни бирцуз у коме је сваком дозвољено да искаже своје мисли, колико год оне бизарне биле. Друштвене мреже су свему томе дале додатни замајац који су многи препознали као неисцрпну могућност да уновче људску знатижељу и склоност ка веровању у невероватно.
Дакле, када вам на екранима бесомучно искачу написи типа “Aркан је жив, Цеца га редовно обилази на Кипру” или “Ексклузивно – Aркан усликан у Београду, променио лични опис”, будите сигурно да је ваш клик на ту “вест” пут до рекламе од које ће неко зарадити који цент, пречица до вируса због ког ћете вероватно морати да реинсталирате свој рачунар, могућност да сервирате лозинке свих својих налога на интернету и друге личне податке или сво троје.
