Прочитај ми чланак

10 ИНТРИГАНТНИХ ЧИЊЕНИЦА о Византијском царству

0

Хиљаду година након што је пропало Западно Римско Царство, Источно или Византија стајало је усправно.

q

Крунисање цара Михајла I (Фото: WIkimedia Commons)

Хиљаду година након што је пропало Западно Римско Царство, Источно или Византија стајало је усправно. Међутим и у византијском двору било је интрига, тајни и скандала.

Представљамо вам десет најзанимљивијих чињеница о Источном Римском Царству:

10. Убиства

Многи византијски цареви су убијени. Константин II је пребијен на смрт кутијом за сапун док се опуштао у купатилу. Михајло III је изгубио обе шаке, покушавајући да заустави ударац мачем. Нићифор II Фока упозорен је да се спрема атентат и наредио да се палата претражи, али је његова жена сакрила убице у својој соби коју ниједан стражар није смео да претражи. Изболи су га на смрт исте ноћи.

Ипак, неки су отишли са овог света у великом стилу. Лав В Јерменин, коме је на Божић приређена заседа у цркви, дохватио је тешки крст са олтара и борио се са убицама прерушеним у монахе у Аја Софији док му нису одсекли руку и тако га савладали.

9. Сакаћење

У оно време, сваки физички недостатак сматрао се препреком за долазак на трон. Зато су многи цареви сакатили своје ривале, уместо да их убијају. Вађење очију, сечење носа и језика често су биле мере којима су прибегавали.

Јован ИВ Ласкарис живео је 40 година, након што су га ослепели, а царица Ирена лично је ослепела рођеног сина због непослушности и то у просторији у којој га је родила, а младић је недуго потом преминуо од задобијених рана.

Међутим, неки људи су упркос свему настављали да се боре за своје циљеве. Василије Лакапин је кастриран као дечак, како би се спречило да у одраслом добу прави проблеме. Пошто му је трон због тога био забрањен, Василије је постао моћан дворјанин који је имао великог утицаја на цара.

8. Цар без носа

Јустинијан ИИ је први пут збачен с престола 695. године. Побуњеници су му одсекли нос и засекли језик, а онда га прогнали на Крим. То није спречило цара да побегне у земљу Хазара и почне да кује план за повратак на власт. Нови цар подмитио је Хазаре да убију свог госта, али је Јустинијан био на време упозорен и лично је задавио заверенике, а онда рибарским бродом побегао у Бугарску.

Склопивши савез са бугарским каном, Јустинијан се вратио у Константинопољ и повео војску кроз градску канализацију, право до центра и жестоко се осветио непријатељима. Поново је заузео трон и владао још шест година носећи златни нос и користећи тумача комуницирао с другима због неразговетног говора.

Пошто је био суров владар, поново је збачен 711. Овог пута су га побуњеници убили.

7. Интриге

Константинопољ је свакако био нови Рим. Евнуси и дворјани играли су игру моћи и владали кроз цареве.

У деветом веку, један такав евнух Ставракије, помогао је царици Ирени да ослепи и збаци сопственог сина. Ускоро је његову моћ преотео евнух Етиос, који је сковао план да убије свог брата цара.

Ипак, можда и највећи завереник Константинопоља био је Нићифор, министар финансија, који је организовао пуч и владао као самопроглашени цар, све док га нису убили Бугари и његову лобању претворили у пехар.

Атмосфера интриге трајала је све до пада Константинопоља. Чак и кад су Османлије дошли пред капије града, велики војвода Лука Нотарас, наводно је тражио везе да за своје синове обезбеди исплативе позиције на двору.

6. Грађански рат

У деветом веку Михајло I је био принуђен да се повуче са престола под притиском три генерала Лава В Јерменина, Михајла II Аморијца и Томе Словена.

Лав је постао цар, али кад се посвађао с Михајлом II, убијен је на божићној литургији. Тома Словен се затим побунио против Михајла, што је изазвало прави грађански рат који је опасно ослабио царство у рату против Арапа.

Слични проблеми јавили су се и у 10. веку, кад је побуна Варда Фоке угушена акцијом генерала Варда Склира. Када се евнух Василије Лакапин окренуо против Склира, овај је жестоко узвратио, што је Лакапина приморало да ослободи Фоку из затвора и пошаље га на непријатеља.

Фока је поразио Склира у једној борби и уништио све његове војнике. Веровали или не, после свега, Фока, Склир и Лакапин, на крају су се удружили против младог цара Василија II Бугароубице.

Цар их је савладао и побио, а касније остао упамћен као владар који је ослепео на хиљаде бугарских заробљеника, а затим послао назад у њихову отаџбину. Тамо их је дочекао цар Самуило, који је од шока који је доживео видевши поворку 15.000 слепих војника, два дана касније умро.

w

Крштење цара Константина ВИИ Порфирогенита (Фото: Wikimedia Commons)

5. Рођени у пурпуру

Византијци су дуго сматрали пурпурну боју царском и само члановима царске породице било је дозвољено да носе одређене нијансе исте. Тако је направљена и посебна соба у којој су зидови били обложени скупоценим каменом порфиром.

Царева деца рођена у овој соби добијала су назив порфирогенит (“рођени у порфиру”). Они нису смели да се венчавају са странцима, али је Владимир И Велики захтевао и добио невесту “рођену у пурпуру”, као наплату за војну помоћ и прелазак у хришћанство.

Порфирогенити су такође били врло поштовани од стране народа, па је Константин VII, који је збачен још као дете, због повлаштеног статуса био десна рука цара још 24 године.

Од смрти Василија II, једина деца рођена у пурпурној соби биле су сестре Теодора и Зоја. Грађани Константинопоља су се бунили на сваки покушај да се оне скину с власти и оне су управљале царством до Теодорине смрти 1056.

4. Побуне

Грађани највећег града у то време на Земљи, никад се нису устручавали да се боре за своја права. Најпознатији пример су плави и зелени тимови тркача кочијама, који су се ујединили против Јустинијана I.

Цар је био спреман да побегне, али га је спасила жена Теодора, која је изјавила да би радије умрла као царица, него живела као обична жена. Побуњеници су недуго потом масакрирани.

Нису све побуне биле довољно јаке да дестабилизују царство. Један крвав рађански рат окончан је затворском побуном.

Велики Војвода Алексије Апокавк био је у посети затвору, када су га политички затвореници убили.

Слободољубље грађана Константинопоља преживело је и инвазију Османлија и многи султани морали су да се крију у Топкапи палати док је бесна руља убијала њихове визире.

3. Кастрација

Евнуси су служили на високим позицијама Источног Римског Царства јер су сматрани безопасним, будући да нису могли да имају своје потомство.

Међутим, многи међу њима постали су моћни чиниоци политичког живота, а један од њих Јован Орфанотроф, постао је толико успешан у гурању сопствене браће на друштвеној лествици, да је цар наредио кастрацију и егзил за целу његову породицу.

Кастрација је технички била илегална у царству, па су многи евнуси били поробљени ван граница као деца, а затим кастрирани непосредно пре преласка границе. Ипак, сиромашни грађани прибегавали су кастрирању својих синова у нади да ће успети да се успну на друштвној лествици.

2. Бело робље

Према многим историјским сведочанствима из тог времана, евнуси су често служили као сексуални робови, јер су задржавали младолик изглед. То је званично било забрањено, али је црква покушавала да нађе начин да забрани оргије, а да притом не осуди робовласништво (и тиме увреди цара).

Проблем је илустрован у Житију Андреја Јуродивог, у ком се сва кривица баца на евнухе.

Један лик из житија истиче да “ако роб одбије да се повинује, свакако знаш колико ће патити, бити мучен и пребијан”, али Андреј каже да “ако робови не удовоље страстима својих господара, биће троструко благословени, а због мучења којим их подвргну, постаће мученици”

1. Солунски Зилоти

Царство је 1341. пролазило кроз један од грађанских ратова. Нови цар имао је само девет година и пријатељ његовог оца Јован Кантакузин проглашен је за регента. Дечакова мајка Ана и велики војвода Алексије Апокавк удружили су се да смакну регента и изазвали велики конфликт.

За то време у Солуну, народ је преузео контролу од аристократије. Ови револуционари који су себе звали Зилотима, борили су се за права сиротиње. Према писаним сведочанствима из тог времена, Зилоти су нападали и убијали богате.

Њихово веће владало је Солуном током грађанског рата и неко време полагало рачуне великом војводи Апокавку, али су остали противници аристократије и на послетку, убили његовог сина.

Револуција је угушена тек кад је Јован Кантакузин постао цар. Неки Зилоти позвали су српског краља Стефана Душана да заузме град, али други су у томе видели непатриотски чин и дошло је до унутрашњих сукоба. Кантакузин је лако заузео град и побио вође Зилота.