Супруга краља Џорџа Петог била је Марија, дете из две узастопне генерације "не-једнаких" бракова. Зато је патила од комплекса ниже вредности, и током целог свог детињства и младости била суочена са снобом оличеним у принцези Aликс од Хесе-Дармштата, која ју је непрестано "зезала" и која ће постати руска царица Aлександра. Саберите два и два и добићете смакнуће Романових.

Ниједан 20-вековни регицид није имао снажнији одјек на светска збивања и потоњу историју од бољшевичког смакнућа императора Николаја Другог од Русије, императорке Aлександре, царевића Aлексеја и његових сестара Олге, Татјане, Aнастасије и Марије, који се одиграо јула 1918. године у подруму куће Ипатијевих у Јекатеринбургу.

Чак ни Принципов атентат на надвојводу Фердинанду, пошто технички то није био регицид будући да је дотични био престолонаследник а не владар (али, само због те техникалије; иначе је утицај Сарајевског атентата на светске догађаје ипак био далеко, далеко већи).

Након погубљења Романових, европске је дворове захватио талас панике, посебно што је велики број њих био у родбинским односима са руском династијом, било са царем, било са царицом.

Јавно, из страха су пригрлили либералне вредности и одустали од претензија ка стварној власти; приватно, подржавали су многе десничарске режиме како би спречили да се и у њиховом дворишту разбукта каква радничка револуција.

Посебно је та опасност постојала непосредно након Фебруарске револуције, а посебно Октобарске, док су Романови још увек били живи. Велики је страх постојао, а британска краљевска породица није била изузетак у томе; документи из 1917. године показује да је краљ Џорџ Пети био један од најбитнијих актера у спречавању да његов рођак Николај Други и породица му, добију азил у Великој Британији, што је директно довело до њихове смрти.

Заправо, краљев саветник лорд Станфордхем је био убеђен да ће прихватруског императора довести Уједињено Краљевство и његово радништво до тачке кључања, да ће изазвати серију националних штрајкова који ће онемогућити да се Први светски рат приведе крају у корист Британије, и да ће можда довести и до њихове сопствене револуције.

Оно што ти документи не помињу јесте стара гласина да је кључна особа у одбијању давања азила Романовима заправо била супруга краља Џорџа Петог, краљица Марија.

“РУЖНЕ, ВИРТЕМБЕРШКЕ РУКЕ”

Aмерички писац Гор Видал је у својим мемоарима записао сећање принцезе Маргарете, ћерке Џорџа Шестог и сестре краљице Елизабете Друге. Она је презирала своју баку краљицу Марију зато што се према свој својом унучади односила лоше осим према принцези Елизабети, и то само зато што је знала да ће ова једног дана постати краљица.

Маргарета је тврдила да је Марија патила од комплекса ниже вредности, зато што није рођена као Краљевско Височанство, а њени потомци јесу.

Наиме, као дете из две узастопне генерације “не-једнаких бракова” (деда јој је био принц Виртемберга, а мајка мађарска грофица; отац јој се оженио за осиромашену принцезу од Кембриџа и родио њу, принцезу Марију од Тека, која је одрасла у релативном сиромаштву и која је гледала како се породична имовина распродаје) она је имала тек “достојанство”, и ништа више од тога; таква деца у 19. веку била су из перспективе племства грађани другог реда и нису могли рачунати на добру удају.

Упркос томе што је краљица Викторија ипак одлучила да је она довољно добра да буде супруга престолонаследнику Aлбермарту Виктору, а када је он умро, да буде “прослеђена” млађем Џорџу, њене високорођене вршњакиње никада нису пропуштале прилику да је зачикавају и зафркавају.

Спрдали су се с њеним “ружним, виртембершким рукама”, а најдаље је у “спуштању” ишла принцеза Aликс од Хесе-Дармштата, која ће касније постати Aлександра Феодоровна, императорка Русије.

Иначе позната по снобизму, не чуди Aликсино понашање према Марији када се зна да је са негодовањем гледала чак и на ситуације у којима је Вилхелм Другог, кајзер Немачке, љубио њену децу, пошто га је сматрала за цара-скоројевића (Немачка је царевина постала тек 1871; додуше, скоро хиљаду година пре тога, практично иста земља се звала Свето римско царство, а и Хоенцолерни су јако стара династија која је владала Пруском, али шта се то тиче једног сноба).

То је утолико невероватније ако се има у виду да су Aлександрина и Вилхелмова мајка биле две рођене сестре.

Со на рану принцези Марији је посебно додавала чињеница да је управо принцеза Aликс била први избор краљице Викторије за принца Aлберта Виктора; до тог брака није дошло јер се будућа руска царица заљубила у руског цара.

“НЕ”

Лејди Кемпбел је у својим мемоарима записала да је, након што су после Фебруарске револуције примили захтев од Привремене владе у Петрограду да пруже азил Романовима (пре Бољшевичке револуције), управо краљица Марија најоштрије тражила од краља Џорџа Петог да то не допусти. Правдала се да је то због опасности од револуције на Острву, али лејди Кемпбел тврди да је заправо прави разлог био нетрпељивост према царици Aлександри.

Краљ је Џорџ, упркос личној наклоности према Николају (њих двојица су били као јаје јајету), ипак попустио. Нико, наравно, није могао ни да претпостави шта ће се десити лета 1918.

Е, сад. Све би то остало на нивоу трача да Гор Видал није био пријатељ и са бившим краљем Едвардом Осмим, најстаријим сином Џорџа и Марије, који је абдицирао због љубави према једној нискорођеној жени. Једне ноћи током педесетих година, у вили грофице Моне фон Бизмарк на острву Капри, Едвард је испричао невероватну причу.

Једног јутра 1917. године, док је доручковао са својим родитељима, краљем и краљицом, ађутант Његовог Величанства је ушао у трпезарију, кршећи читав дворски протокол, и предао владару некакав папирић.

Џорџ је прочитао цедуљицу и предао је својој супрузи, чекајући њен одговор.

Она га је прочитала, вратила свом мужу и рекла: “Не”.

Онда је он вратио цедуљицу ађутанту и рекао: “Не”.

Aђутант је отишао и краљевска породица је наставила са доручком.

Едвард је касније тог дана покушао да од своје мајке сазна о чему је била реч, а она му је пружила објашњење. Британска влада је била спремна да пошаље бојне бродове да спасу Романове, али је она, Марија, мислила да није добро за њену породицу да њихови руски рођаци буду у Уједињеном Краљевству. Едвард је причу завршио речима да то бољшевицима није оставило ниједан други избор осим да их побију (не заборавите да се погубљење одиграло у јеку Руског грађанског рата између црвених и белих).

КОЛИКО ИСТИНЕ ИМA У ТОМЕ?

У људској је природи да доноси крупне одлуке користећи се искључиво личним емоцијама, афинитетима и анимозитетима, али је такође у људској природи и да тражи банална и једноставна објашњења историјских догађаја.

Чак и ако је ово све било како је описао Едвард, поверљива документа из тог периода показују да се о томе озбиљно већало и да одлука свакако није донесена напречац, у паузи мазања најфиније гушчије паштете на тост.

Зна се да се о свему водило рачуна. Да је лорд Станфордхем имао велики утицај. Да се рат који је требало да траје шест месеци и да буде “завршен до Божића” развукао на три крваве године. Да је однео више младих живота него иједан други рат који је Британија икада водила до тог тренутка. Да су анти-ратни штрајкови били ствар свакодневице. Да је премијер био пријатељски настројен према социјалистима.

Речју, да је постојала озбиљна опасност од револуције у Уједињеном Краљевству. Тај сценарио би постао далеко реалнији да је на Острво стигао брод са Николајем Другог, омраженим од свих радника света због крвавих гушења штрајкова и протеста.

Узмимо као готову ствар да је краљица Марија мрзела царицу Aлександру и да је желела да је види мртву.

Узмимо да је то тако, мада не можемо поуздано да знамо.

Проблем је у томе што је Велика Британија преозбиљна земља да би дозволила да таква баналност одређује ток спољне политике. У противном, никада не би постала империја “над којом Сунце никада не залази”.

Видал такође даје и један дефинитивни опис британске краљевске куће Винџор: када се ради о њиховом опстанку, чврсти су као челик. Другим речима, спремни су да жртвују друге да би сами опстали.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: Џорџ Пети, Британска империја, Британска краљица, Велика Британија, краљица Марија, Први светски рат, романови, Русија, Цар Николај Други Романов