Прочитај ми чланакЕнтони Хопкинс, глумачка легенда, говори за "Новости" о одрастању и сазревању пред камерама, холивуду, српским глумцима, Европи, Америци, новој серији "Западни свет"...
Фото: novosti.rs
Ентони Хопкинс, глумачка легенда, говори за „Новости“ о одрастању и сазревању пред камерама, холивуду, српским глумцима, Европи, Америци, новој серији „Западни свет“…
Човек данас мора бити интелигентан да би се нечем новом прилагодио и да би преживео. У супротном, прегазиће га новине. Тренутно, телевизија у својим рукама држи моћ, а ви не можете инсистирати на великим филмским пројектима ако публика жели нешто друго. Али и то ће проћи. Глума пак не зна за формат, време или жанр. Она је добра или лоша.
* Може ли технологија да победи записано у судбини?
– Цитираћу једног научника са чувеног Масачусетског технолошког факултета, са којим сам пре неколико дана, боравећи у хотелу у Бостону, уживао у разговорима током заједничког доручка и ручка. Причао сам му о овој серији и идеји вештачке интелигенције. Дотакли смо се и стварања живота из епрувете, на шта је он одговорио: „Можете створити тело, али не и мисао“. Или, можда, греши. Нико не може гарантовати ништа. Све је могуће док не докажете да није.
Овако, у ексклузивном интервјуу за „Новости“, говори један од највећих светских глумаца сер Ентони Хопкинс (78). Прослављена холувидска звезда, оскаровац, рођени Велшанин, наглашавајући да је његов посао да глуми јер од тога живи, каже и да је златно време Холивуда прошло, као и да глумци из Србије знају који су то захтеви које данас намеће филмска индустрија.
– Храброст је важна особина. Нема незаменљивих. Златно доба Холивуда имало је своја велика имена. Филмске звезде које су потписале један сјајан период светске кинематографије. И српски филм памти та времена, чувену „Сутјеску“, „Битку на Неретви“ и бројне глумачке величине које су посећивале ваше просторе крајем прошлог века. Међутим, то доба је прошло. Верујем да је сада тако и у Србији. Уосталом, последњих година сарађивао сам са многим вашим младим глумцима, и знам да савршено разумеју нове захтеве – каже Хопкинс, који следеће године обележава пола века глумачке каријере.
Овог октобра пред њим је нова авантура – повратак на телевизију у научнофантастичном серијалу ХБО продукције „Западни свет“, чија премијера је заказана за 3. октобар. Најављујући улогу доктора Роберта Форда, икона светског глумишта се са сетом сећа дана када се пре 40 година отиснуо у Америку и заувек остао у њеном загрљају.
– Време је тако брзо пролетело да делује нестварно. У Њујорк сам дошао давне 1973, а у Малибу сам се преселио већ 1975. Једноставно сам навикао на овдашњи начин живота. Обожавам га! Као и Американце. Добродушан су и захвалан народ. Мада, имају ту дозу лудила која их чини посебнима. Карактер им се најбоље осликава у правилу њиховог живота: „Зашто чекати? Урадимо све одмах!“ Недавно сам видео сјајну шалу, у стрипу магазина „Њујоркер“. Американац је на Тибету, где са старим мудрацем прича о смислу живота. На његово питање која је следећа лекција којој ће га подучити, гуру му одговара да ће то бити наук о стрпљењу и како је потребно много живота да би се спознала та мудрост. На то му Американац одговара: „У реду, покушаћу, и савладаћу је за 20 минута!“
Фото: novosti.rs
* Посећујете ли често Велику Британију?
– Идем у Енглеску, и волим да јој се враћам. Недавно сам боравио тамо због снимања филма „Гардеробер“ са Ијаном Макеленом. Заиста дивно искуство.
* Како сте се осећали због одлуке Велике Британије да напусти ЕУ?
– Научио сам с временом да ништа не можете контролисати. Људе којима сте подарили глас и власт морате подржавати. То је, ваљда, исправно. Мада, можда, не и праведно. Нисам циничан. Једноставно, више ни о чему немам мишљење. Неки би рекли да је то игнорисање стварности, али није ме брига чак ни за то.
* Шта нам можете рећи о др Роберту Форду, чији лик тумачите у „Западном свету“?
– Увек добијам улоге које су у потпуној супротности са мојом природом. Ти ликови су зависни од апсолутне контроле, а ја сам више од оних који се препуштају струји. Волим такав живот и трудим се да ништа не схватам превише озбиљно. То убија човека. Форд је сушта супротност – све мора да буде потпуно савршено. У неку руку, он је луд. Подељена личност, којој је достојан саговорник једино он сам.
* Због чега мислите да такве улоге проналазе баш вас?
– Трудим се већ годинама да то схватим, али не успевам. Могуће је да је то због моје хладнокрвности, празног погледа… Али никада у тим ликовима нисам налазио ужитак. Не занима ме контрола. Верујем да сва људска патња долази из потребе човека да контролише све. Да доминира и терорише људе око себе. Давно сам дигао руке од тога. Највећа мудрост коју сам стекао током живота је да не знам ништа. Могу да имам мишљење о нечему, али нико не може да тврди да сам у праву, и да је то мишљење исправно. Једноставно – не знамо ништа.
* Шта вас је привукло пројекту „Западни свет“?
– Нема ту велике филозофије, и то је оно што највише нервира новинаре. Сви очекују неку феноменалну причу, и занеме од чуда кад им кажем: „Улогу сам прихватио јер је то мој посао. Позвао ме је агент, послао ми сценарио, и ја сам прихватио“. Људи би волели да прочитају да ме је одушевила идеја што ћу глумити поремећеног доктора из хит-филма Мајкла Крајтона, сниманог почетком седамдесетих година прошлог века, а моја истина је сасвим другачија. Допало ми се што серију базирану на филму ради ХБО, и што ћу се после неколико година вратити телевизији. И што је мој посао да глумим, и да за то будем плаћен. Дакле, зашто сам прихватио улогу др Форда – немам појма. И то није пренемагање велике звезде. Тако заиста мислим. Чудна смо сорта ми глумци.
* У чему сте највише уживали глумећи Форда?
– Сјајно сам се провео снимајући ову серију. Било је веома опуштајуће. Сценарио је захтевао да научим бројне дијалоге, и прочитам много текста, али томе се увек радујем. Обожавам да учим дугачке текстове напамет. То мој мозак одржава свежим. У томе сам највише уживао снимајући „Западни свет“. И, наравно, у сарадњи са сјајним глумцима, као што је Џефри Рајт.
Фото: novosti.rs
* Волите ли научну фантастику?
– Треба разликовати жанр научне фантастике од појма утопије. У нашој серији ми се више бавимо тим термином, а он ме је одувек плашио. Прошли век био је ера утопија – блиставих идеја које су донеле много крви и смрти. Бољшевичка револуција, нацизам, фашизам у Италији, затим и хладноратовски период, који је оставио великог трага и у вашој земљи. Бројни су ожиљци утопијских политика и идеја записани на кожи и душама балканских народа. Често размишљам о томе како смо са Русима по завршетку Другог светског рата били савезници, а затим су откривене страхоте совјетске тираније. Али нису то само одјеци једног времена. Терор идеологија мења лица, док се под маскама углавном крију исте идеје.
* Имате о томе и лично искуство…
– Мој отац је био екстремни марксиста. У том духу сам и ја одгајан. Како су године пролазиле, слушао сам бројне приче – за и против. Као закључак, после свих тих супротстављених мишљења, схватам да је једина извесност – смрт. Има оних који мисле да ће им слава, моћ и новац омогућити да је победе, али варају се. Верују да контролишући сваки аспект свог и туђих живота чине нешто важно. Смрт је најбољи показатељ колико у томе греше. Нема контроле.
* Можда бисмо онда могли да престанемо да се оптерећујемо неважним ситницама?
– Управо тако. То је предиван осећај. Прихватите неизвесност – то је једина сигурна будућност.
МОЈ ЈЕ МОТО: СКОЧИ СА ИВИЦЕ И НЕ ОКРЕЋИ СЕ!
Аматерски, путовање магичним светом измишљених ликова и живота који нас деценијама остављају без даха, Хопкинс је започео 1957. по завршетку студија на Краљевском колеџу музике и глуме у Велсу, а затим и Краљевске академије драмских уметности у Лондону. Ипак, прве озбиљне кораке пред камерама и на позоришним даскама направио је уз чувеног Лоренса Оливијеа давне 1967.
Он је Хопкинса, након што је овај добио прву улогу у Стриндберговом „Плесу смрти“, описао као „мачка који ролу носи поносно попут миша у зубима“. А баш тада, будући оскаровац научио је најважнију животну лекцију, коју је тако вешто усавршавао свих ових година: „Нервоза је таштина. Питаш се шта људи мисле о теби. Дођавола са њима. Једноставно, скочи са ивице и не окрећи се“.
Педесет година касније, ова максима његов је начин живота. Уз многобројне позоришне, она му је донела далеко познатије улоге на великом платну, међу којима је свакако најпознатија она Оскаром награђена у култном остварењу „Кад јагањци утихну“.
