Прочитај ми чланакКако се кампања против Меморандума водила у Хрватској?
Када је почетком 1989. године антимеморандумска кампања у Србији била на издисају, у Загребу је штампан интегрални текст Меморандума заједно са говорима смењених српских политичара који су били инспиратори и непосредни организатори политичког притиска на САНУ.
Најтиражнији хрватски дневник „Вјесник“ у периоду од 3. до 23. маја свакодневно је објављивао делове текста Меморандума са коментарима. Између штампаних делова текста и коментара није постојала непосредна логичка веза, писали су у „Одговору на критике Меморандума“ академици Василије Крестић и Коста Михаиловић.
Одељци Меморандума деловали су усамљено, као да се очекивало да ће сами читаоци открити инкриминисану „истину“ које није било. Због тога тих двадесетак наставака није представљало полемику, нити је подстакло на јавни дијалог. Коментатор и није имао за циљ да се упушта у расправу о садржају меморандума већ га је користио као средство за застрашивање и ућуткивање, па чак и за обрачун унутар Савеза комуниста, оценили су академици.ж
Тако је у четвртом наставку од 6. маја 1989. године, у „Вјеснику“, испод фотографије македонског политичког лидера Васила Тупурковског, написано: „Од Меморандума на партијску говорницу: Тезу о непринципијелној коалицији, заступљеној у ‘непостојећем документу’ САНУ у јавности је ‘лансирао’ на Седамнаестој седници ЦК СКЈ Васил Тупурковски“.
У Меморандуму је доиста било речи о „антисрпској коалицији“ као трајном односу неких република, док је Тупурковски говорио о „непринципијелној коалицији“ створеној на поменутој седници да би се спречио избор кандидата једне републике у Председништво СФРЈ. Смисао ове две коалиције није исти, али то није сметало коментатору „Вјесника“ да између њих стави знак једнакости. Према томе, подозрење је изазвала не само сличност мишљења оном у Меморандуму, већ и термини који су се нашли у њему. Реч коалиција очигледно је била стављена на индекс.
Ваља знати да је српска интелигенција све до смене Ивана Стамболића била на удару критике како у Србији, тако и у другим републикама. Политичари Србије су могли да буду предмет напада само кратко колико је потребно да буду смењени, што се догодило са Благојем Нешковићем, Александром Ранковићем, групом либерала на челу са Марком Никезићем уз један број српских политичара који су не јавно, већ на затвореним састанцима показали да нису у свему апсолутно послушни (Драги Стаменковић, Михајло Швабић, Војкан Лукић и др.). Политичка екипа која је дошла после Марка Никезића показала се веома послушном Титу и Кардељу.
За време кампање против Меморандума она је избегавала сукобе са антисрпском коалицијом. Због тога, политички лидери Србије не само што нису давали разлога Хрватској да буду критиковани већ су их Хрвати, на против, подржавали у њиховој кампањи против САНУ.
Ако су се медији у Хрватској вољно или невољно укључивали у кампању против Меморандума, то се унеколико може разумети.
Утицај владајуће Комунистичке партије на штампу био је велик и неспоран. Међутим, хрватски политичари нису више деловали само притиском на медије, већ су се све непосредније ангажовали у критици Меморандума, нарочито у тренутку када је требало оправдати оружану сецесију. Ниво, природу и основаност те критике можда најбоље репрезентује књига Стипе Месића у чијем се предговору налази и следећи текст:
„У случају Хрватске, то је значило: клекнути пред Милошевићем, који је у себи објединио прошлостољетни хегемонистички план гарашаниноваца, Пашићев карађорђевићевски диобени план Балкана по Лондонском споразуму из 1915. године, четнички михаиловићевски захват из 1941. године („хомогена Србија“) и ћосићевски Меморандум САНУ из посттитовског времена. Срби своју историјску мисију морају испунити, а моћи ће то учинити само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат.
Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији. Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, иако гдегде данас не би имали српску већину.“
Будући да је пре цитираног текста поменут Меморандум, после чега су наведене две тачке, стиче се утисак да је оно што је написао Месић део Меморандума САНУ, утолико пре што се не помиње други извор. Цитирани текст ни по слову, ни по духу, нема никакве везе са Меморандумом, писали су Крестић и Михаиловић додајући: „Овај фалсификат најбоље показује средства којим се хрватска пропаганда служи у покушају да дискредитује САНУ у оној јавности којој изворни текст овог документа није познат“.
Месић помиње Меморандум САНУ још 13 пута, са којим намерама и у ком контексту најбоље ће показати цитат ових његових осврта: „Опасност сам видео у трећој иначици, у све силовитијем све мање прикривеном залагању одлучујућих чимбеника у Србији за „трећу Југославију“, што не би било ништа друго доли успостављање велике Србије, какву је – у слиједу маштања старих великосрпских идеолога, Лондон ског уговора из 1915. године и Михаиловићевих четника – прије неколико година под надзором Добрице Ћосића програмирао Меморандум Српске академије наука и уметности“.
Или: „Заправо, требало је казати да се војни врх понаша великосрпски, иницира, организира и проводи освајачку политику замишљену у САНУ, а разрађену, не без присуства генерала, у Милошевићевој управи.“ (стр. 204) „Уз под сјећање на пропуштено (у првој години иза прошлог рата могло се просто истребити један добар део свога нежељеног становништва а да нико због тога и не окрене главу“), чланови Милошевићева по литичког комитета, баш као и сувремени идеолошки комитет Слободана Милошевића (САНУ на челу с тимом Ћосић – Исаковић), сматрају да се коначно сад може „просто истребити“ дио Хрвата и Муслимана…
Меморандум за многе његове критичаре био је политички дшокер који надокнађује мањак чињеница и логике, допуштајући да се Србији, њеној тинтелигенцији и политичарима произвољно приписују мотиви, намере и понашања, а по потреби да послужи и као доказ оптужби, писали су Крестић и Михаиловић. Но произвољност, ма колико била широка, никог не ослобађа уважавања елементарних чињеница и информација. Стипе Месић се спустио испод ове најниже границе, наводе даље, када не уважава чињеницу да Ћосић није био члан Комисије академика за писање Меморандума и да до 1986. године ниједан академик САНУ није лично познавао Слободана Милошевића. Нажалост, Месић је био само један од многих хрватских политичара који се тако понашао.
Чак и врхунске научне установе, као што је ЈАЗУ (касније ХАЗУ), ставиле су се „у службу пропаганде на најгори могући начин“, наводе академици у „Одговори“.
Ова установа и њени чланови обраћали су се писмима и разним научним установама у свету са позивом да се „осуди српска агресија.“
Такво једно писмо је 17. септембра 1991. године било упућено и САНУ, у којем је тражен престанак српске агресије на Хрватску и „да се утјече на јавно мишљење у свијету како би се помогло Хрватској и формалним признањем њеној независности“, како то констатује Ј. Сиротковић, бивши председник ХАЗУ.
Књига три хрватска аутора, објављена на француском језику, „Етничко чишћење“, не задовољава се само оптужбама Србије за наводну агресију, већ их проширује и на етничко чишћење, доказујући да је то била политика Србије од Вука и Његоша до данашњих дана. Тако је Меморандум постао књига у коју, зависно од тока политичких догађаја, свако може да уписује или из ње отписује оно што му у датом тренутку одговара, тврде српски академици. Једно поглавље у поменутој књизи дато је и Меморандуму.
Тачније речено, у том поглављу дат је француски превод другог дела Меморандума у којем се пледира за политичку и економску равноправност Србије и Срба унутар Југославије. Карактеристично је да се писци ове књиге не упуштају у полемику са било којом тезом Меморандума, већ после кратког информативног увода са неколико флоскула текст једноставно предају читаоцу у уверењу да ће он сам наћи геноцидне ставове.
Једини коментар у смислу упозорења да читаоци треба да виде оно чега у тексту стварно нема јесу фусноте. Од четрдесетак фуснота, двадесетак представља такво упозорење, а остатак садржи информацију за читаоце. Свим критичарима је заједничко да нису били у стању да полемишу са изворним текстом Меморандума, а уколико су цитирали делове тог текста, остављали су га без одговарајућег коментара.
