Прочитај ми чланак

ПУТИН И СТАЉИН – како повратити изгубљено

0

Руски председник Владимир Путин недавно је изјавио да је ,,управљати Русијом данас је теже него у време Ивана Грозног, Николаја ИИ, или за време Совјетског Савеза’’, због тога што се, поред непрестаних критика и притисака са Запада, ,,у земљи одвијају и процеси унутрашње демократије’’.

e

Руски председник Владимир Путин недавно је изјавио да је ,,управљати Русијом данас је теже него у време Ивана Грозног, Николаја II, или за време Совјетског Савеза’’, због тога што се, поред непрестаних критика и притисака са Запада, ,,у земљи одвијају и процеси унутрашње демократије’’. Ова изјава, заједно са неким Путиновим изјавама ранијих година, попут оне о распаду СССР-а као ,,највећој геополитичкој катастрофи 20. века’’, отвара далеко шира питања, али нарочито питање спољнополитичког положаја Русије, нарочито у светлу сиријске, и још више, украјинске кризе, као и њене спољне политике.

Посматрано искључиво у контексту спољне политике, може ли се рећи да је Путин наследник Стаљина, али и њихових претходника, руских царева, почев од Ивана Грозног?
Стаљин, ,,невероватно стрпљив и у сваком тренутку спреман да се упусти у детаљно проучавање односа снага’’, ,,Ришеље свог времена’’ и ,,врхунски мајстор реалполитике’’, како га у својој књизи ,,Дипломатија’’ назива доајен америчке спољне политике Хенри Кисинџер, је средином 20-их година изузетно добро схватио положај Совјетског Савеза, окруженог непријатељски настројеним државама.

Што је још важније, као и руски цареви, схватио је да спољна политика једне велике државе не зависи ни од високопарних и узвишених идеала, нити од апстрактних вредности или идеологије, већ од њене географије, њене снаге и моћи, односа снага у свету и, на првом месту, интереса безбедности. Свестан да је тадашњи поредак у Европи и свету створен на штету његове државе, био је решио да изврши његову ревизију.

r

Стрпљиво, опрезно, хладнокрвно, немилосрдно и крајње прорачунато, Стаљин је, упркос бројним сопственим грешкама и огромним војним и цивилним жртвама, 1945, са совјетским тенковима у Берлину и на обали Лабе (Елбе), ту ревизију у потпуности извршио, контролишући широки појас тампон држава у централној и источној Европи од Балтика до Јадрана, а на Далеком истоку поништивши резултате руско-јапанског рата 1904-1905, симболички осветивши пораз свог некадашњег противнка Николаја II.

Све у свему, комуниста Стаљин је 1945. остварио готово све геополитичке претензије царске Русије, против чијег се режима и политике, као обичан фанатични револуционар, у младости огорчено борио, спреман и на сопствену смрт. У том тренутку, његовој држави, тада јединој европској суперсили (од 1949. и нуклеарној сили), и њеним народима, изгледало је да се никада више неће поновити оно што се догодило 1941, 1914, 1853-4, или 1812.

Путин, са своје стране, био је неми сведок ,,највеће геополитичке катастрофе 20. века’’, пропадања Русије и слабљења њеног утицаја током 90-их, као и празних обећања Запада везаних за ширење НАТО и ЕУ на земље Варшавског пакта, а од 2000, као председник, и отвореног упада у ,,руско двориште’’ (Грузија 2003, Украјина 2004, Киргистан 2005, Молдавија 2009.) и надирања на руске границе. Схвативши да Запад очигледно нема намеру да заустави систематско креирање светског поретка на штету Русије, а претходно вративши све кредите, говором у Минхену 2007. је ставио до знања Западу да је потрошио последње остатке руске добре воље, па се и сам окренуо ревизионизму.

tПосле повлачења ,,црвене линије’’ 2008. у руско-грузијском рату и признања Јужне Осетије и Абхазије, започео је стрпљив, упоран и систематичан рад на обједињавању пост-совјетског простора, најпре кроз јачање ОДКБ и стварање Царинске уније 2010, која ће 2015. прерасти у Евроазијску унију, а затим кроз њено даље проширење.

Иако је Запад на покушај привлачења Украјине у ЕАУ реаговао Евромајданом, а након Путиновог ,,враћања Крима кући’’, покушао да увуче Русију у дуготрајни и исцрпљујући рат са Украјином око Донбаса, Путин је сачувао хладнокрвност, не одговарајући на провокације, успут врло пажљиво посматрајући превирања и све већа посрнућа ЕУ, чекајући своју прилику.

Дакле, судећи по досадашњим потезима у великој геополитичкој партији шаха без временског лимита, и Путин је одавно схватио – схватио је са каквим су се тешкоћама, проблемима, изазовима и, нарочито, претњама, не само по државне и националне интересе, већ и по сам опстанак руске државе, цивилизације и народа, суочавали и Стаљин и руски цареви. Истина, његов тренутни положај, услед унутрашњих притисака и спољног ,,опкољавања“, засад делује далеко комплексније од положаја његових претходника, и управо у том кључу треба тумачити његову изјаву са почетка овог текста.

Да и становништво Русије разуме комплексност ситуације, посредно показује истраживање центра Левада из марта ове године по којем 54% испитаника сматра да је Стаљин одиграо позитивну историјску улогу, док супротно мисли тек 30%. Иако би тек 23% заиста желело да живи у Стаљиново време, чак 71% се слаже са исказом да ,,које год грешке или мане приписали Стаљину, најважније је да је под његовим вођством наш народ изашао као победник из Великог отаџбинског рата’’.

z

Овакви ставови према Стаљину, од 2008. у константном порасту, поред тога што говоре о ,,стању духова’’ у Русији, историјском памћењу, колективној свести, уврежењим представама и стереотипима везаним за његову личност, итд, пре свега представљају сасвим очигледну рефлексију садашњости тј. историјског тренутка у коме се и Русија и Путин данас налазе. Ако се овоме дода да Путинов рејтинг у последње две године износи стабилних 75-85%, коначна слика постаје кристално јасна.

Можда је најбољи одговор на питање из наслова овог текста дао управо – руски народ. И он је схватио. У томе је, поред осталог, и његова величина.