Прочитај ми чланакКратка хроника о 130 година постојања Српске академије наука и уметности. У појединим судбоносним тренуцима САНУ била свесна зова историје.Кратка хроника о 130 година постојања Српске академије наука и уметности. У појединим судбоносним тренуцима САНУ била свесна зова историје.
Кратка хроника о 130 година постојања Српске академије наука и уметности. У појединим судбоносним тренуцима САНУ била свесна зова историје.Кратка хроника о 130 година постојања Српске академије наука и уметности. У појединим судбоносним тренуцима САНУ била свесна зова историје.
Српска академије наука и уметности, несумљиво је наша најзначајнија институција. За 130 година постојања дала је огроман допринос у формирању и унапређењу научне мисли, окупљајући многа истакнута имена српске, југословенске и светске науке, али и уметничког стваралаштва.
Називала се Краљевско српска академија од 1886, потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, мења назив и постаје Српска академија наука и уметности (САНУ).
У појединим критичним и судбоносним тренуцима Академија је била свесна зова историје да мора, попут Арсенија Чарнојевића, да искорачи и каже: „Овуда“. Али, као и многе сличне институције у свету, и САНУ се често огрешила о нека велика имена, исто као што није увек осећала пулс времена и интерес народа. Било је унутар Академије чак покушаја, и то не тако давно, да се избрише из њеног имена реч „српска“.
ДАНАШЊА САНУ вуче корене од Друштва српске словесности које су основали Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Ова дружина је себи одредила као приоритетан циљ ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика. На самом почетку Друштво је покушало да распетља тада још нерешено питање правописа и усвојило је азбуку од 35 слова. Рад Друштва био је прекинут августа 1842. године због нереда у земљи и настављен је тек августа 1844. године.
Резултате свога рада чланови Друштва објављивали су у „Гласнику Друштва српске словесности“ који је почео да излази 1846. године. Штампали су неколико популарних књига и дали велики допринос у скидању забране Вуковог правописа.
Судбинска нит, сукоби и разлази са династијама и политичарима, изгледа да је уграђена у постојање српских научних институција. Друштво српске словесности укинуо је кнез Михаило 27. јануара 1864. године, због сукоба између Друштва и министра просвете, када су одлучили да Гарибалдија, Чернишевског и Херцена, људе који су мењали ондашњу Европу, изаберу за своје чланове.
Пола године касније рад овог друштва ће бити обновљен или је можда боље рећи да је основано ново под именом Српско учено друштво. Чланови старог друштва су морали писмено да подносе молбу министру просвете „ако су били намерни да постану саставни део новог“. Програм Српског ученог друштва је био да се бави наукама и вештинама, уколико се оне односе на Српство. На самом почетку имали су 24 редовна члана, 44 почасна и 64 дописна. Први председник је био Јован Гавриловић. Одржавали су сталне и присне везе са словенским научним друштвима. Имали су свој архив и своју библиотеку.
Ни друга научна институција није успела да избегне судбину претходне. Средином маја 1886. улазе у сукоб са министром просвете Миланом Кујунџићем. Исход је био јасан, Српско научно друштво је суспендовано и 1. новембра 1886. изашао је закон о оснивању Српске краљевске академије. Комплетна имовина претходних научника, библиотека, збирке и имање, чланом 31. тог закона, уступљена је Академији.
Закон о Академији ограничио је број њених сталних чланова на 25. Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. године. По Београду се са подсмехом говорило да краљ Милан, „у деспотској обести, хоће указом да одређује ко је научник, а ко није“. Први председник био је Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић.
Здање Српске академије наука и уметности већ скоро један век краси Улицу кнеза Михаила. Скице, предлози и пројекти за подизање ове велелепне палате стварани су од првих дана њеног постојања али живот је хтео да се академици у своју палату уселе тек 1952. године.
Одмах по оснивању Академије, 1886, кнез Михаило Обреновић поклонио је најлепши плац у главној улици која ће понети његово име. Размишљало се о подизању зграде али пара није било. Десетак година касније краљевим указом формиран је заједнички фонд за зграду Академије, Народне библиотеке и Музеја Српске земље. Са почетним капиталом и сопственим плацем почело је решавање овог питања. За израду идејног пројекта ангажован је 1900. архитекта Константин Јовановић. Међутим, био је ово први у низу пројеката који је остао нереализован.
Било је јавних конкурса, личних молби појединим архитектима, чак и покушај да се направи пројекат по узору на здање Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Чекајући дефинитивно решење, академици ће 1908. године добити на коришћење зграду задужбине Симе Игуманова у Бранковој улици број 15.
Након дводеценијског лутања, крајем 1910. године одлучено је да се израда пројекта повери Драгутину Ђорђевићу и Андри Стевановићу. Камен темељац је положио 27. марта 1914. године престолонаследник Александар Карађорђевић у присуству академика и министара грађевине и просвете. Извођење радова је поверено фирми Матије Блеха, док је фасадну пластику и скулпторални програм изводило предузеће „Јунгман и Сунко“. Међутим, изградњу је прекинуо почетак Првог светског рата. Објекат је завршен 1924. године, али због великих издатака за градњу, академици се нису уселили у своје ново здање већ је цео објекат дат у закуп.
У међувремену је много воде протекло Савом и Дунавом. Било је успона и падова, и све више чланова. Листајући пожутеле спискове новопримљених академика, неретко ћемо бити у прилици да се сусретнемо са збуњујућим и нејасним критеријумима око избора чланова најугледније и најутицајније научне институције у Срба.
Наравно, већина је заслуживала да добије ово угледно звање, али било је и оних који су из политикантских разлога понели титулу академика. Било је и подоста случајева да поједине великане заобиђу. Да ли су иза необјашњивих одлука чланова Академије биле научне заблуде или најобичнија људска завист, тешко је данас нагађати.
Са ове временске дистанце није баш лако објаснити да је један Никола Тесла постао редовни члан тек у својој 81. години. А статус дописног члана Српске краљевске академије стекао је када је имао само 38 година. Био је то најдужи „дописнички стаж“ у историји ове научне установе.
Да апсурд буде већи, Никола Тесла, чијим се именом и делом данас китимо, много раније је предложен за редовног члана Академије, али је, гле белаја, неславно прошао. Извесни учитељ из Јагодине је на Изборној скупштини добио скоро четири пута више гласова!
Сличну судбину је доживео још један Србин који је попут Тесле уздизао Америку. Михајло Пупин и поред свих патената, открића и почасти које је уживао широм света, у својој матичној српској академији није успео да догура више од дописног члана!
Међутим, ти исти академици су у првој декади у првим годинама постојања ове установе показивали и висок степен објективности и поприличну дозу храбрости. Хроничари здања из Кнез Михаилове улице забележили су 1892. године да српски краљ Милан Обреновић и црногорски књаз Никола 1892. нису успели да се оките највишом академском титулом. На изборима за Српску краљевску академију од десет потребних гласова добили су само три.
Њихови наследници, шездесетак година касније, показаће се у сасвим другачијем светлу. У Академију су примљени без и једног гласа против Моша Пијаде и Едвард Кардељ. И то одмах у редовне чланове. За њих није важило правило да се прво постаје дописни члан. Наравно Јосип Броз Тито одмах по завршетку рата постао је почасни члан и то – Српске краљевске академије.Човеку, који је сменио краља Петра ИИ Карађорђевића, очигледно није сметала титула из Академије тог истог краља.
Свакако је занимљиво споменути и одисеју Милоша Црњанског који је зашао у осму деценију када је предложен за чланство у САНУ. Предложено је да у редове академика уђе скраћеним путем, без дописног стажа. Али је то глатко одбијено. Велики писац, својеглав и напрасит, одустаје од кандидатуре. По Београду се причало да није могао да пређе преко чињенице да је без дописног стажа у САНУ примљен и Мирослав Крлежа…
ОДБОР ЗА ВОЂЕЊЕ ПОСЛОВА
ИЗ прилично нејасних разлога назив Српска краљевска академија остаће све до 1947, нови наслов ће бити Српска академија наука. Та година остаће запамћена у аналима Академије, али не само због промене имена већ и због првог поратног спора између академика и нове комунистичке власти. Суштина тог конфликта је била резултат тајног гласања када за нове чланове нису изабрани хрватски песник Владимир Назор и бугарски филозоф Тодор Павлов, тада водећи ауторитет стаљинистичке филозофије.
Одмах после избора, председник Академије Александар Белић и још десет чланова дало је колективну оставку. Међутим, власт одбија да прихвати њихове оставке али истовремено Министарство просвете НР Србије именује Одбор за вођење послова Академије јер она „не може примити, ни испунити задатке који се пред њу као највишу научну установу НР Србије постављају“.
