Прочитај ми чланак

Породица Јеремић јача од искушења

0

jeremic-porodica
– Ми нашу децу нисмо купили, па да их сад препродамо или изнајмимо кад нам је тешко. Наша деца су рођена из љубави и захавални смо Богу на даровима. Одговарајући за нашу децу, ми заправо одговарамо Богу, а то није мала одговорност, каже Горан Јеремић

Јеремици на окупуКада сам, пишући о “Тројци из блока” коју су за породицу Јеремић из Руме заједнички организовали хуманитарно удружење “Срби за Србе” и неформално удружење уличних цртача-уметника “Проактив” које је недавно обележило четврту годину постојања, сматрао сам да се ради о породици мање-више идентичној другима о којима сам писао, а за које су људи добре воље прикупљали новац. Тада, док сам бележио да ће од прикупљеног новца Јеремићи добити прилику да уреде купатило и дечије собе нисам ни помислио да ће слика коју ћу затећи када их у току радова будем обилазио бити драстично различита. Ипак, она је баш таква била – потпуно другачија.

Нисмо хтели помоћ

Пошто сам се прошле недеље, у пратњи Љубише Бубала из “Проактива” зауставио испред Јеремића дома, уместо мале чатрље на коју сам навикао, пред мојим очима стајала је велика, уредна кућа. Испред куће, насмејана лица, дочекао нас је домаћин – Горан (39). Руковасмо се и пођосмо за њим. Ушавши у кућу, видех да се унутрашњост не разликује много од спољашњости. Стан је био уређен, чак, рекао бих, боље и лепше од многих домова у којима живе они са мање деце, за које нико не прикупља било какву врсту помоћи. Да ли су “Срби за Србе”, “Проактив”, па са њима чак и ја погрешили када су вршили одабир породице и стављали на папир апел да се кроз учешће у “Тројци из блока” помогне породици коју поред Горана и Данијеле (36) чине њихова деца Милош (13), Марко (12), Немања (10), Јована (9) и Лазар (3), те Горанова мајка Милица и брат Дејан који је уз то инвалид. Ока запалог за нову кухињу, телевизор, компјутер… срамећи се самог себе због чињенице да сам то прво приметио, седох за сто, а домаћин и сам видевши на мом лицу изненађење, почео је да говори без наговора и подстрека.
– Ми Јеремићи нећемо да будемо као други. Ми нећемо социјалну помоћ јер нам она није довољна и боримо се колико год можемо за нашу децу. Ја зарадим, ако не баш довољно, а оно пристојно, тренутно ради и жена, докле ће, видећемо, и тако скупа успевамо да покупујемо што је најпотребније. Ја радим на грађевини и свашта умем сам да урадим, па сам тако и кућу сам сређивао. Кад могу, колико могу. Много значи када умете сами све да одрадите. Тада имате и времена, а уштедите и новац. Молерај, керамика… све што видите ја сам урадио и поставио. Данас плочица-две, сутра ако имам и могу неку више и тако. Ми смо хтели да имамо петоро деце и сада хоћемо да дамо све од себе како би им обезбедили макар минимум добрих услова за живот, рекао ми је кроз смешак Горан, додајући, одвећ решен да ми покаже сву истинитост својих речи: – Када су “Срби за Србе” решили да нам помогну, ми смо начелно били против. Не зато што имамо нешто против помоћи, већ смо сматрали да има породица којима је помоћ потребнија. Истина је да се ми мало гурамо, да нам је тесно, али има их који имају и мање. Ипак, ми смо били одабрани, прихватили смо, али смо новац који би дали мајсторима, пошто собе ја сам уређујем, усмерили ка другој некој породици којој је купљена веш машина. Радећи сам, до сада сам успео да променим столарију, настављам радове са изолацијом и очекујем да ће до септембра све бити завршено.

Док чекаш Јовану

ГоранСхвативши у какву сам кућу ушао, увидео сам да грешке ипак није било. Настала из љубави, ова свакако не мала и сваког поштовања вредна породица чврсто је решила да не поклекне. До “Тројке из блока” многи који их по румским сокацима срећу нису ни знали о каквој се породици ради. Најмлађи Јеремићи, баш као и они старији су уредни, лепо васпитани, добри ђаци. Ни налик на оно што већина, па и потписник ових редова, у својој малодушности очекују.

– Прво смо ишли на мушко дете, прича ми даље Горан, па смо добили Милоша. Друго смо јако желели да буде женско, пошто код нас Јеремића нема баш много женске деце. Међутим добили смо Марка. Решили смо да покушамо поново. Били смо пресрећни када нам је доктор рекао да ћемо имати девојчицу. Ишао сам да чак и да загледам розе креветац. Међутим, тик пред порођај, доктор нам каже да је ипак мушко. Када се Немања родио, незнајући са ким има посла, доктор нам се поверио да је слагао из страха да би, како други, могли да склонимо дете уколико сазнамо да није женско. Решили смо да покушамо још једном и да, уколико опет добијемо дечака, покушамо са усвајањем једног дечака. Ипак, родила се Јована и нашој срећи није било краја. После година чекања, жеља нам се остварила. Коначно девојчица! Након ње, дошао је и Лаза. То нам је било, што се оно каже “сефте”. Верујем да би опет наредна три детета били дечаци, додаје шаљиво Горан уз напомену да би волео да добије и близанце.
За разлику од Горана, који се, макар и у шали надосећа да би могао бити поносни отац близанаца, Данијела је више него сигурна да више неће имати деце. Каже, новац јој у животу не значи ништа.. али ипак време је дошло да и о томе поведе рачуна.
– Што се мене тиче, петоро деце је довољно и не треба слутити, каже кроз смештак. Мада, пре неки дан су нас звали из “Андријашевића” да потврде поруџбину за дечије кревете. Питају јесмо ли поручили шест! Рекох, не не, још овај пут “само” пет. Смеју се они, смејемо се ми, поручују да ће, ако ипак буде било шестог пута, поклонити све што треба. Нешто мислим да ће то мало да попричека, додаје Данијела.

Има гужве – нема гужве

Данијела и ЛазаЗа пелене, за све ове године, колико су барем успели да наброје, Јеремићи су потрошли готово 14.000 евра. Када се томе придодају “Биогаје”, разне капи и капљице, храна и слично, цифра постаје далеко већа. Данас се тога радо сећају иако и сами истичу да ни сами не знају како су сакупили тај новац.
– Никако из пелена да изађу! Једно смењује другог и тако годинама. Када су били мали сви смо спавали у једној соби из васпитних разлога. Желели смо да их од малих ногу учимо заједништву. Нико није смео да се осети ни запостављеним ни повлашћеним. Сви су били исти, каже Данијела додајући уз смешак: – А није било лако! Једно се пробуди хоће да сиса, за њим друго, па треће и тако редом, све до јутра, када више не знате ни ко је јео, а ко не док сами не пријаве. Касније опет исто када су кренули зубићи, па богиње, прехледе… Када се једно разболи, свима морате да дајете превентивно лек и тако у круг.
Горан је убеђен да је живот борба. Не буни се и напомиње да се радује сваком изазову и искушењу. Јеремићи су, додаје поносно, верујући људи и радују се свему што је од Бога дато.
– Ми смо јако богати људи, додаје Горан, а за џеп не маримо пуно. Новац је само успутно средство, данас га имате, сутра га немате. Никада нам није било тешко због деце. Ми нашу децу нисмо купили, па да их сад препродамо или изнајмимо кад нам је тешко. Наша деца су рођена из љубави, из наше жеље да их имамо пуно и захавални смо Богу на даровима које смо добили. Одговарајући за нашу децу, ми заправо одговарамо Богу, а то није мала одговорност! Моји су мислили да се ја никада нећу оженити. Истина, дуго ме брачни живот није занимао, моји су веровали да се никада нећу оженити, али ето све то на крају дође на своје.

Хвала, покуда и подигнута глава

Радови у токуИ док их једни хвале, а други куде, говорећи им да, иако ништа од државе не траже “наваљују невољу на државна леђа”, Јеремићи поносно ходају својом Румом. Слажу се добро, родитељска реч се поштује, а ако “не вреди тихо, онда се глас мало и појача”. Батина код Јеремића нема јер, како каже Горан, љубав и солидарност превлађују све неспоразуме.
– Има и оних који нас осуђују, али ми о томе ни не размишљамо. Не примамо социјалу, нећемо да допустимо себи да живимо од различитих сличних програма. Ми хоћемо да радимо. Ја сам по цео дан на грађевини, може ту и да се заради, али је прилично тешко и напорно. Супруга је радила у трговини, па престала, па сада опет нешто ради. Баба чува кућу, децу и брата кад смо ми на послу.Било би добро када би супруга као мајка петоро деце могла макар да се запосли за стално, да има нормално радно време и иоле пристојну плату. А ја ћу остати где сам и сад, све док будем могао. Ја не могу да радим у некој државној фирми где би ми плата била 30.000. Нисам лењ, ја хоћу да радим, али људи морају да схвате да ја са тим новцем не могу ништа да урадим за своју децу. Са друге стране на Бироу обично нуде такве послове, па када одбијете, они вас, по неком аутоматизму, држе за лењог и ко зна каквог човека, све док вас не казне тако што вас скину са спискова, а онда вам се ствари додатно компликују.
– Данас се много говори о белој куги, о томе како нас је све мање, а ако ћемо право, држава се понаша као да би желела да нестанемо. Сви ми, а посебно вишечлане породице опстаћемо само ако смо спремни и вољни да се за себе боримо. Ми смо људи верујући, знамо шта је најважније и шта људе држи у животу. Зато за нас нема кризе, ма колико тешко било. Онај ко воли живот, ко воли своју децу, тај ће пронаћи начин да се за њих избори, закључује Данијела.
“Срби за Србе”, “Проактив” и људи добре воље који су почетком јула помогли Јеремиће ипак нису погрешили.

Сремске новине