Прочитај ми чланакОзбиљност нације показује се у озбиљном третману историје - озбиљне нације чувају своје споменике, јер једни говоре о слави, а други опомињу на грешке, трећи указују и на једно и на друго.
Италијани су сачували све своје споменике од Римљана до Мусолинија и сачували су своју историју. Ми смо све своје темеље порушили. Уклонили смо све Титове споменике и сада поново предлажемо да му се подигне споменик, јер смо у његово време тако добро живели. Осим Тита и бивши председник СР Југославије Слободан Милошевић заслужује неко обележје, пре свега због његове улоге у распаду Југославије, борби против неправде према српском народу и одбрани виталних интереса од агресије, каже за Данас Никола Шаиновић, члан Председништва Социјалистичке партије Србије и бивши хашки осуђеник.
Он сматра да су Милошевићево време обележиле плиме и осеке, а да је политика Србије 90-их година била утемељена на реалностима, што потврђују и садашњи догађаји у Хрватској.
Слажете ли се са Бориславом Јовићем да је 20. век изгубљен за Србе и Србију?
– Не волим прејаке речи и из моје анализе је већ стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца, било стварање вештачке творевине која историјски није имала утемељење.
За Јовића Тито сноси највећу кривицу за распад земље?
– У тако сложеној ситуацији нема једног кривца. Против сам премештања етикете са једно, на друго или треће име. Ја сам био члан Председништва Централног комитета и не могу да кажем крив је само Тито. Нити је Тито смислио социјалистичку идеју, нити је Титова идеја Југославија. Све је настало пре њега.
Као члан Председништва Титовог Централног комитета вероватно се сећате да ли су се Срби понашали полтронски, како тврди Јовић?
– Имао бих сто разлога да се љутим на оне који су учествовали у писању Устава 1974. године. Aли шта год они радили, Југославија би се распала у контексту промене снага 70-их година и јачања изворних национализама, пре свега словеначког и хрватског, који су рушили Југославију.
Занимљиво је да се лидер СПС Ивица Дачић тек сада, након десет година, сетио Милошевића?
– Дачић се свих ових година водио намером да очува партију. Успео је у томе и у оним моментима када је она „поводом Милошевића“ требало да буде згажена. Очувао је и важне елементе националне политике прилагођене садашњем времену.
Заслужује ли Милошевић обележје?
– Слику о Милошевићу и протеклим догађајима треба да градимо на основу историјских догађаја и чињеница, међународних споразума, хашких пресуда и одлука ад хок и Међународног суда правде, јер само на основу свих тих ствари можемо да градимо реалну слику о Србији. Већ годину дана цитирам делове хашке пресуде моје и других, јер мислим да су важне. Неки дан читам Басару о томе да ли је Милошевић ослобођен у Караџићевој пресуди, где он каже да је то неважан део, а да је важна пресуда. После тога настави да кречи по Милошевићу где је последњи пут стао. То није тачно, јер је у Хагу у коме је доминантна ствар пресуда о злочиначком подухвату, једно од кључних питања ко су учесници злочиначког подухвата. Није доказано да су Милошевић и (Јовица) Станишић део злочиначког подухвата. И Хагу је један Хаг довољан. Кад Међународни суд правде то такође није утврдио у поступцима по тужби Босне и Хрватске, онда смо ми последњи који то треба да занемарују.
Да ли смо нешто научили из Милошевићевих грешака?
– Милошевићево време има различите аспекте и њих треба ставити паралелно, ако желимо озбиљно да гледамо на прошлост, како би нам она била учитељица за будућност. Приписивати све грешке Милошевићу опасна је историјска неистина која прави озбиљну штету. Можемо да ценимо да ли је Милошевић у тој ситуацији могао да уради нешто боље или није у домену стратегије. Чињеница је, међутим, да је рат у Југославији почео тако што је Савезно извршно веће којим је председавао Aнте Марковић донело одлуку о оружаној употреби ЈНA у Словенији. Пораз ЈНA у Словенији је пораз Југославије, са једне стране, и победа оних који су били убеђени да могу да победе ЈНA, са друге.
Милошевићеве лоше процене су ипак одредиле нашу судбину?
– Судбину је решило питање кретања НAТО-а преко наше земље на исток. Данас зато треба да градимо демократски капацитете Србије и да ставимо приоритет на то. Неутралност као наш стратешки пут није лак, али је исправан.
Има ли истине у тврдњама лидера СРС Војислава Шешеља да је Милошевића издала његова странка док је био у Хагу?
– То Шешељ каже. Чињенице говоре да је Милошевић био председник СПС све док Ивица Дачић 2006. на конгресу није изабран за председника. СПС је подржавао Милошевићеву одбрану, материјално и кадровски. Размирице и неслагање између Милошевића и актуелног руководства настале су због Милошевићеве позиције здравственог стања. СПС му то никада није замерио. Aко се у нечему нисам слагао са Милошевићем, то је био однос према руководству партије у земљи, јер сам мислио да је најважније да партија опстане. Испоставило се да је стратегија опстајања партије исправна, јер је СПС једина партија из 90-их са двоцифреним рејтингом. Све остале су или нестале или су на ивици цензуса.
Није исти СПС некад и сад?
– Флоскула да је све исто, а да само њега нема не стоји. Погрешно је упоређивати Милошевићев ауторитет са Дачићевом позицијом данас, јер ништа није исто. Они који су имали симпатије према Милошевићу треба да подупиру ауторитет Дачића. Партија треба да има своје сутра, а континуитет социјалистичке идеје је наш главни задатак и борба за социјалу државу.
И данас, 10 година касније, многе странке живе на рачун Милошевића, како оне на власти, тако и у опозицији?
– Многе странке настале су и профитирале на конто Милошевића. И сада после његове смрти настављају исту потрошену причу да је за све крив Милошевић. Зато су на маргини политичког спектра. Та мантра нас је скупо коштала и кошта нас и данас, а историја то демантује. Погледајте Загреб са генерацијама далеко после Милошевића. Причају исту причу коју су причали и 90-их. Чињеница је да 20 година после Дејтона, уз све унутрашње проблеме, Република Српска постоји и наша је историјска дужност да је даље помажемо .
Да ли је десет година довољно да се донесе суд о политици Слободана Милошевића?
– Десет година је довољно да почну да се доносе праве оцене. Једно од мојих искустава је да се не сме политика једне државе превише персонализовати, јер се на тај начин потискује суштина и мешају узроци и последице.
