Прочитај ми чланакТо је можда, а и без можда, најварварскији чин у 175 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено. За Академију тај документ и не постоји, али у историји бестиђа и бесуђа постоји.
То је можда, а и без можда, најварварскији чин у 175 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено. За Академију тај документ и не постоји, али у историји бестиђа и бесуђа постоји. Поготово за оне у „постчињеничној ери“ који лаж и истину не разликују. И за Академију и за Србију би било трагично ако ни после 30 година то варварство не би назвала правим именом, оцењује за Недељник академик Матија Бећковић.
Као што је бомбардовање Србије названо „Милосрдним анђелом“, тако је бомбардовање Српске академије наука и уметности обављено под именом „Меморандум“. Ово поређење није ни случајно ни претерано, каже академик Матија Бећковић, опорим и ироничним гласом говорећи о „Меморандуму САНУ“ и његовој (пред)историји.
„Меморандум је, по мом суду, име операције коју су ‘службе’ обавиле припремајући распад Југославије. То је можда, а и без можда, најварварскији чин у 175 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено. За Академију тај документ и не постоји, али у историји бестиђа и бесуђа постоји. Поготово за оне у ‘постчињеничној ери’ који лаж и истину не разликују. И за Академију и за Србију би било трагично ако ни после 30 година то варварство не би назвала правим именом“, оцењује Бећковић, један од десетак живих академика који су у време Меморандума, те 1986. били чланови САНУ.
Зашто се појавио Меморандум? И коме је послужио у сврхе разбијања Југославије?
Атентат на председника САД Абрахама Линколна извршен је у позоришту на премијери неке опере. Критичар локалног листа је у свом приказу написао да је „ако изузмемо атентат, представа била врло добра“. По истој логици – ако искључимо атентат на САНУ, можемо да расправљамо о тексту Меморандума.
Ако занемаримо чињеницу да га Академија никада није потписала – нема сметњи да га сматрамо њеним делом.
Ако заборавимо да наслов Меморандум није дала Академија – нема разлога да око тога правимо питање.
Ако није важно што тај текст никад није ни поднесен Академији и што га Академија никад није разматрала, а камоли усвојила – нема разлога да не прихватимо и последице које су уследиле.
Ако није битно што је радну верзију тог текста неко украо или, коректније речено, отуђио и неовлашћено изнео из Академије – можемо да причамо о нечем другом.
Ако не губимо време подсећајући да је неко други пресудио да нема разлога да се аутори даље муче и у њихово име одлучио да је текст коначан – можемо да пређемо на другу тему.
Ако заборавимо да је туђа рука ставила тачку на даљи рад и пожурила да га објави у облику и у време које јој је највише одговарало – онда можемо да се, као у свим стаљинистичким процесима, покријемо ушима и посипамо пепелом како бисмо жртвујући себе и истину допринели победи Комунистичке партије.
Очигледно, служби се журило. Није имала времена да чека. Није имала поверења у Академију да ће, ако је оставе на миру, одуговлачити, да на крају од свега ништа не буде, па су ствар пресекли и узели у своје руке. А све на одговорност Академије. Тако се ширио страх у којем ако тако нешто може да се приреди „најважнијој научној и уметничкој институцији“, чему може да се нада било који појединац?
САНУ је била жртва, а проглашена је кривцем. Меморандум је одавно ушао у уџбенике као документ који је разорио Југославију. А да није било оних који су за то узели на нишан и оптужују Академију – за тај документ нико не би чуо.
