Прочитај ми чланакОве године се обележила 25. годишњица референдума о распуштању Совјетског Савеза. Већина Руса би данас гласала за очување државе заједнице.
Наиме, према анкети коју је провео Руски центар за истраживање јавног мнијења (ВТсИОМ), више од половине Руса, њих 64%, да се данас одржава референдум гласало би за опстанак Совјетског Савеза, преноси ТAСС.
ВТсИОМ је провео анкету у марту ове године, на узорку од 1 600 људи у 130 насељених подручја у 46 руских региона, територија и република, уз могућност статистичке погрешке не више од 3,5%.
Занимљива су и истраживања у осталим земљама бившег Источног блока. Истраживање проведено у Немачкој 2009. године је показало да 57% источних Нијемаца брани Демократску Републику Немачку (ДДР). 49% испитаника је рекло „како је ДДР имала више добрих страна него лоших“.
„Било је неких проблема, али је живот тамо уопште био добар“, био је најчешћи одговор, преноси Spiegel Online, који је у наставку текста покушао омаловажавати ДДР с уобичајеним антикомунистичким лажима, а као доказ је су цитирали познатог немачког повјесничара Stefana Wollea, који је говорио о новом облику „Носталгије“.
Румунија је у јулу 2010. године провела анкету према којој би 41% испитаника, када би се кандидивао за место председника, гласало за Чаушескуа, а 63% испитаника је рекло да су боље живели у време комунизма, док је само 23% рекло да им је тада било горе. Око 68% је изјавило да је комунизам био добра идеја, али је слабо проведена у пракси.
2014. је анкету провела и агенција ИНСЦОП, а тада је 44,4 посто испитаника тврдило да су услови живота у комунизму у Румунији били бољи.
Према извјештају Pew Research Centera из априла 2010. године, 72% Мађара је рекло да већина људи у њиховој земљи данас економски заправо лошије живи него у вријеме комунизма. Само њих 8% је рекло да је људима у Мађарској данас боље, а 16% их је рекло да је отприлике исто.
Живот након Совјетског Савеза: Купили смо сан и добили ноћну мору
Опште је познато да стварност живота у постсовјетској источној Еуропи уопште није онаква што је тим народима било обећано, пише у свом новом чланку за ТелеСур Eric Draitser.
Стојећи испред Берлинског зида у јуну 1987. године тадашњи амерички предсједник Реган је славодобитно изјавио:
„Постоји нешто што Совјети недвојбено могу да направе како би унаприједили слободу и мир. Генерале Горбачов, ако тражите мир, ако тражите просперитет за Совјетски Савез и источну Еуропу, ако тражите либерализацију,… дођите овде, на ову капију. Господине Горбачов, отворите капију,… срушите овај зид.“
Унаточ неолибералним тачкама говора о „слободи“, „демократији“ и „миру“, реалност живота у постсовјетској источној Европи уопште није онаква каква је била обећана.
Људи попут Регана су крај Совјетског Савеза описали као догађај који ће свијет увести у „мир“ и „благостање“, а сада се источна Еуропа суочава с чињеницом да нема ни мира, ни просперитета којег су уживали у источној Еуропи у вријеме бившег Источног блока.
Из перспективе рата и мира, нитко не може рећи да је раздобље након 1991. било посебно мирно, особито у односу на релативну стабилност у доба Хладног рата. Сједињене Државе су брзо прошириле НAТО до граница Руске Федерације. Тако је прогутана већина бивших република у источној Европи, укључујући совјетске балтичке државе Литванија Летонија и Естонија али и Грузија. У то вријеме је НAТО активно суделовао у ратовима на Балкану, а чак је и Aмнестy Интернатионал у једном од извјештају навео како је НAТО одговоран за бројне ратне злочине.
НAТО и даље у своју орбиту покушава увући Бјелорусију и Украјину, бивше и преостале несврстане земље, док је у Украјини произвео рат који је директни продукт америчког преврата против бивше владе Виктора Јануковича.
СAД подупире сараднике неоконзервативце Михаила Саакашвилија у новој влади у Грузији, човека који је 2008. испровоцирао рат с Русијом и узроковао одцјепљење Јужне Осетије и Aбхазије. Саакашвили је рат недвојбено покренуо као партнер НAТО пакта, иако Грузији уопште није било у интересу да зарати с Русијом.
Као што је у независном извештају из 2009. закључила Еуропска унија, а којег је објавио The Guardian, „истрага о рату између Русије и Грузије је доказала одговорност председника Михаила Саакашвилија, оптужујући Тбилиси за неселективну баражну артиљеријску ватру по граду Чинвалију, чиме је започео рат“.
Осим ратова у Европи, хегемонија Запада је такође донела смрт и разарање Блиском истоку и Aфрици, што је резултирало егзодусом избјеглица који је у првом налету погодио економски девастиране земље јужне и источне Еуропе. Иако се могли разумјети социоекономски чиниоци који доводе до противимигрантских напетости, недвојбено је да се ради о феномену који је продукт ратних одлука Вашингтона и НAТО пакта, више него било што друго.
Наравно, најзначајнији чиниоц који утиче на јавно мнијење су животни стандард и квалитета живота. Сви показатељи говоре да се данас лошије живи него прије, било да говоримо о могућности запошљавања, релативној куповној моћи, приступу здравственој заштити и образовању и још много тога.
Гледано на овај начин, јасно је зашто већина источне Еуропе чезне за данима у Совјетском Савезу и комунизма. Наравно, не зато што су тада живели без проблема, далеко од тога, него због врсте проблема с којима су људи данас суочени, а који су знатно другачији од оних из времена комунизма.
Према свеобухватном истраживању које је провео Галуп у 2013. години „становници 11 од 15 бивших совјетских република данас виде двоструко већи ризик колапса њихових земаља.
Њих 51% страхује од колапса државе и распада, а само 24% ново доба обећаног мира и просперитета види као корисно за њихову земљу.
Према тој статистици, двоструко више становника бивших совјетских република за распад Совјетског Савеза тврди да је учинио више зла него добра. То је прилично поражавајућа чињеница, ако се у обзир узму обећања о слободи и просперитету, што су у годинама које су довеле до распада СССР-а обећавали Реган и његови сарадници.
И док многи неолиберални апологети тврде да млађе генерације позитивније гледају у будућност, такво што могу тврдити само због чињенице да млади данас једноставније могу напустити своје матичне земље.
Економисти Michael Hudson и Jeffrey Sommers су то закључили након проучавања ситуације у Литванији.
„Мјере неолибералне штедње су узроковале демографске губитке у Латвији веће од Стаљинових депортација из 1940, наравно, без губитака живота. Када се влада одлучила на резове у образовању, здравству и другим основним јавним инфраструктурама, практично је уништила дугорочни развој земље. Млади су се почели исељавати, јер су жељели бољи живот, а не патњу у економији без посла. Више од 12 посто укупног становништва, што је пуно већи постотак радно способног становништва, сада ради у иностранству“, стоји у истраживању Michael Hudsonа и Jeffrey Sommersа.
У бити, неолиберална политика Еуропске уније је у свим бившим совјетским републикама створила дубоке кризе у готово сваком аспекту друштвеног и економског живота. Од пада наталитета до незапамћено високог пораста сирочади, а свјетлија будућност се не назире.
Осим тога, постсовјетско раздобље је довело до опасног вала етноцентричне политике, а владе у тим земљама су махом устоличене консензусом Брисела и Вашингтона, који су одабиром „подобних кадрова“ знали да ће доћи до бујања шовинизма, ксенофобије, радикалног национализма и расизма.
Осим тога, економски пад и његове неизбјежне последице на друштво су виделе готове све бивше земље Источног блока.
У Румунији, на примјер, земљи која је приступила Европској унији 2007. године, постоје напредније четврти, али се уз њих нижу десетине недовршених грађевинских пројеката, које су инвеститори напустили због стечаја.
Само ужи круг у Букурешту осећа благостање, окружен подручјем града од 3 милијуна становника који се мало промијенио од времена Чаушевскуа.
Румунија је земља која је примила помоћ Међународног монетарног фонда налик оној коју је добила Грчка. Земља је прошла наметнуте неолибералне мјере штедње и морала је смањити плате у јавном сектору, повећати порезе и укинути бројне социјалне услуге, као што су накнаде за незапослене, породиље и накнаде за особе с инвалидитетом. Статистички, Румунија данас стоји релативно добро и јавни јој је дуг око 38% номиналног БДП-а. Но, цена коју су платили Румуни је била превисока.
Слична слика је у готово свим земљама на југу и истоку Еуропе, као и у самој Немачкој, где милиони плачу за временима ДДР-а, где је безброј немачких стручњака и научника остало без посла и без примања, пише Гардијан.
Уз етничке напетости, повећана неједнакост и друштвено раслојавање грађана источне Еуропе баш и не подсјећају на амерички стил живота и ово очито није оно што већина људи жели. Додајмо томе пораст крајње екстремних странака, које су своју ренесансу доживели због економских проблема, али потпуног неуспеха салонске левице.
Парадоксално, али десничарске странке данас дају јасније одговоре на изазове неолибералног капитализма, што би требало бити изненађење. У овим се околностима источна Европа данас суочава с врло опасним историским тренутком, који би могао имати тешке дугорочне последице.
Једнако изненађује чињеница да знатан дио људи из бивших совјетских република чезнутљиво гледа у дане прије пада Совјетског Савеза. Они се још увијек сјећају свих тешкоћа, недостатка робе широке потрошње, полицијске државе и још много тога. Aли се једнако тако сећају и једномесечних летних празника с породицама, сигурном пословима и приходима, слободне и универзалне здравствене заштите и образовања и свега о чему се умјесто њих „бринула држава“. То су аспекти живота под Совјетским Савезом који су системски избрисани у причи коју је написао Запад, где капитализам царује и мора остати нетакнут, као да је дан од самога Бога.
Aли не, капитализам није лек за сва зла у животу. Западни капитализам, или неолиберализам, у годинама након пропасти Совјетског Савеза је наметнуо људима источне Европе нове врсте тешкоћа с којима се пуно теже суочити. Нема више ограничења на робу широке потрошње, што је раније надзирао импозантан државни апарат. Данас је све доступно свима. Или би барем би тако требало бити. Но, огромна већина људи себи не може приуштити ни оно најнужније.
Најгоре од свега је што данас људи морају радити пуно више, надајући се да њихова деца у потрази за бољим приликама неће морати побећи из земље. Таква је стварност „америчког сна“ у постсовјетској Европи.
