Прочитај ми чланакТачијево одавање почасти жртвама у Гораждевцу је важан део процеса помирења, али фото-сешн над гробовима невиних жртава није исто што и суочавање са прошлошћу.
Односи Београда и Приштине спадају међу најтеже задатке и тек формиране српске владе. Шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић иако млад по политичком стажу, на овом терену сналази се одлично. У Бриселу за столом са представницима Албанаца с Косова проводи више времена него у Београду и решен је да интересе Србије и српског народа одбрани на најбољи могући начин.
Премијер је у експозеу апострофирао потребу креирања најбољих могућих односа Срба и Албанаца. У којој мери је то по вашем мишљењу тренутно изводљиво?
– Постоје народи чије је односе у историји обележио много снажнији антагонизам од онога који је карактеристика српско-албанских односа, па ти народи ипак успевају да данас негују пријатељске односе и да се руководе заједничким интересима. Позивање на пример француско-немачких односа је готово клише у савременој политичкој реторици, јер нити смо ми Французи нити су косметски Албанци Немци, али то је заиста један од истинских доказа да два народа и културе који су од антике били у некој врсти перманентног ратног стања данас могу да буду осовина развоја читавог континента.
Не видим зашто српски и албански народ, чија историја није увек била историја сукоба, не би могли да мирно коегзистирају и буду позитиван пример барем у овом нашем региону. За то су, међутим, потребне истинска воља и далековидост политичких елита два народа.
Колико су добри односи Београда и Приштине услов добрих односа Србије и Албаније?
– Јасно је да се ти односи морају уређивати такорећи у пакету, иако су српско-албански односи на КиМ за нас унутарполитичко, а односи Београда и Тиране спољнополитичко питање. Два народа морају предузети одлучније кораке да се боље упознају и пронађу модалитете за заједнички напредак јер извесно је да ћемо и у наредним вековима живети једни крај других и једни са другима.
Свима је, надам се, очигледно да без добрих односа два најбројнија народа на западном Балкану не може бити регионалне стабилности, као ни економског и културног просперитета. Они који мисле да је несугласице боље решавати насиљем него разговорима истински су непријатељи и једног и другог народа.
Недавни разговори у Бриселу о телекомуникацијама завршени су неуспешно после 20 сати преговарања. Који су највећи проблеми у разговорима с представницима Албанаца са Косова?
– Као у свим преговорима и овде имамо императив да се дође до компромисног решења које не би оставило једну од страна у позицији апсолутног губитника. Сигуран сам да ћемо успети да по овом, као и по неким другим питањима, дођемо до решења које би обе стране учинило једнако задовољним или барем једнако незадовољним. То је процес који по природи ствари изискује велики напор и време, али ако постоји искрена жеља обе стране да се до решења дође, на крају ћемо имати и договор.
Да ли је посета америчког потпредседника Бајдена Београду и Приштини допринела напретку у решавању спорних питања?
– Представници САД су у разговорима испољили заинтересованост за стварање трајне стабилности у овом делу Европе и сматрају да је бриселски дијалог Београда и Приштине један од инструмената за постизање тог циља. Иако су наша виђења статуса КиМ значајно различита, делимо жељу да овај регион коначно постане оаза мира и напретка.
Верујем да и ми и наши амерички партнери желимо да тај процес буде што ефикаснији и понекад је потребно да дође до извесног подстицаја са стране како би се утицало на његову динамику. У чињеници да су САД подржале концепт стварања заједнице српских општина, који је у дијалог унет на иницијативу Београда, видим важно поклапање наших интереса на теми око које се често нисмо слагали.
Бриселски споразум је откључао процес евроинтеграција. Колико од његове пуне примене зависи ток преговора о приступању ЕУ?
– Питање Косова и Метохије је сасвим специфична компонента наших приступних преговора са ЕУ јер ниједна чланица нити држава кандидат у поглављу 35 није имала пред собом тако тежак изазов као Србија. Неоправдано се, међутим, у јавности на нормализацији односа Београда и Приштине инсистира као услову над условима, јер се тиме скреће пажња са важних реформских процеса у Србији који нашу државу треба да учине спремном за стицање пуноправног чланства у ЕУ. Србија жели да у најкраћем могућем року постане спремна за то чланство и надам се да ће искрена жеља, труд и конструктивност наше владе бити препознати од стране европских партнера.
Како коментаришете то што је Хашим Тачи одао почаст убијеној деци у Гораждевцу?
– Одавање почасти жртвама других народа је важан део процеса помирења, али фото-сешн над гробовима невиних жртава није исто што и суочавање са прошлошћу. Драконско кажњавање злочинаца и најшири друштвени отклон од почињених злочина јесу једини валидан доказ искреног раскида са срамном прошлошћу, а фотографисање на стратиштима је само мали корак у том смеру.
Злочин у Гораждевцу или Старом Грацком нису починиле авети, већ особе са именом и презименом које су имале своје место у организационој структури ОВК. Волео бих да чујем под чијом су командом они били у тренутку када су починили та страшна злодела и ко им је наложио да отпочну кампању терорисања и етничког чишћења Срба на КиМ.
Шта је са том истрагом, колико можемо да утичемо на међународну заједницу када је она у питању?
– Судска већа сачињена од Албанаца до сада нису донела ниједну пресуду за злочине почињене над Србима. На прсте се могу набројати пресуде које су изрекле међународне судије, а међу осуђенима има и оних којима је дозвољавано да из затвора одлазе на фудбалске утакмице. Тако се не шаље добра порукама ни злочинцима ни жртвама.
Постоје наговештаји да ће Међународни суд за ратне злочине ОВК процесуирати и злочине о којима смо говорили. Ми ћемо свакако пружити сву могућу помоћ том суду како би се дошло до истине и персонализације кривице, али остаје нам да видимо како ће се ствари одвијати.
Докле се стигло са решавањем судбина несталих са Косова и Метохије?
– Решавање судбине несталих на КиМ је нужан део процеса помирења. И Београд и Приштина су дужни да пруже ту нужну сатисфакцију породицама жртава. У ширем контексту то мора бити део процеса демаскирања технологије злочина током и по завршетку оружаних сукоба на КиМ, а тај процес у албанском друштву још није ни отпочео.
Већ поменути Специјални суд за злочине ОВК би, уколико буде истински посвећен тој сврси, могао суштински допринети пробијању баријере племенско-мафијашке омерте која је до сада била највећа препрека проналажењу наших несталих сународника и свих осталих који су се нашли на црним списковима терориста.
Колико су грађани Србије упознати с проблемима сународника на КиМ, посебно у енклавама? Шта се може урадити на том плану?
– Највећа штета коју су начинили овдашњи промотери лажне идеје да су Косово и Метохија политички изгубљени, а таквих као што знате није мало и веома су гласни, јесте стварање осећања код дела нашег националног корпуса да су Срби са КиМ неки други народ и да не треба да буду наша брига. Видео сам међутим бројне позитивне примере и изливе искрене бриге и солидарности Срба који нису са КиМ према нашој браћи у покрајини и чинићу све да таквих примера буде што више. Веома често истичем да Косово и Метохију, као наше заједничко историјско и идентитетско извориште, мора да чува и сачува читав српски народ. Тај терет не сме пасти само на плећа наше измучене браће на КиМ, иако су они много пута показали да су спремни да тај терет носе.
Јесу ли кључ мира на Балкану Србија и Албанија? По неким анализама те две државе би евентуалним споразумом биле најважнији фактор у региону. Шта ви мислите о томе?
– Србија и Албанија су у почетној фази изградње добросуседских односа, зато нико не може да каже да су они традиционално пријатељски или непријатељски. То што смо на почетку није нужно дефицит јер имамо шансу да односе уређујемо на рационалним основама, а не на предрасудама или емоцијама. Наше државе су веома важан фактор када је реч о стабилности региона, али нисмо једини од којих она зависи.
Догађаји у Македонији, Хрватској, БиХ, па и Црној Гори подсећају нас из дана у дан колико је постратна стабилност западног Балкана крхка и колико је много чинилаца који на њу могу негативно да утичу. Ако умемо да завидимо скандинавским државама на уређености друштава, стабилности и просперитету, требало би да сви заједно научимо и да се мало више понашамо као Скандинавци.
Како вам изгледа ситуација у БиХ пред референдум о дану РС и најављени референдум о издвајању Сребренице из уставноправног поретка РС?
– У последње време сте у јавности често могли да чујете оцену да је ситуација у БиХ потенцијално најопаснија претња стабилности региона. Сагласан сам са тим оценама. Србија, сигуран сам, неће учинити ни најмањи корак како би подрила дејтонско устројство БиХ. Ми остајемо гарант постојања БиХ, али и гарант постојања Републике Српске и њених Дејтонским споразумом гарантованих надлежности. Свака већа политичка или безбедносна турбуленција у БиХ би имала несагледиво штетне последице по читав регион, и Србија ће зато дати снажан допринос свим настојањима да се такав сценарио не догоди.
Та држава је, међутим, годинама изложена латентној, пузећој дестабилизацији која је можда у интересу оних који је индукују, али свакако није у интересу грађана те земље. Србија, у сваком случају, као конструктиван чинилац помно прати догађања са друге стране Дрине, надајући се да ће разум превладати и да ће грађанима те државе бити коначно дозвољено да уживају у плодовима мира и напретка.
Да ли је и у ком року могуће очекивати смиривање тензија у региону? Од чега то зависи?
– То што у региону многи политички пајаци и неозбиљни људи све наше проблеме објашњавају теоријама завере не може никога овде да ослободи кривице за све што се у последње две деценије дешавало или оно што ће се у будућности догађати. Разуме се да државе региона имају извесне улоге у много широј геополитичкој утакмици и да ствари не зависе увек од нас, али то не мора бити оно што ће суштински определити будућност нашег региона.
И те како су за све што нас чека одговорне и политичке елите у нашим државама и они који такве елите бирају. Пред свима нама је дуг пут изградње зрелих демократских друштава које нико неће нити моћи нити желети да дестабилизује. Србија ће бити последња која ће учествовати у ретроградним настојањима да се одржи пламен сукоба и омраза у било којој од држава западног Балкана, а надам се да ће се и други повести нашим примером.
Какав је ваш коментар најновије расправе на политичкој сцени везане за улогу и одговорност Слободана Милошевића?
– Део наше јавности, као и у осталим државама региона, каткад тежи да сам себе зароби у колоплету неких излишних и већ виђених политичких расправа које немају никакве везе са будућношћу или иманентним изазовима са којима се наше друштво суочава. Интенције оних који у таквим расправама учествују су пре свега маркетиншке и треба их третирати пре као гег него као тему за озбиљан разговор.
Слободан Милошевић је био на челу ове државе у неким од најтежих тренутака у њеној историји. Србија је из тих историјских бура изашла осакаћена и морално и демографски и економски, али не усуђујем се да овако узгред вагам колика је била његова одговорност за такав исход. Верујем да ће у будућности, са такозване епске дистанце, бити могуће објективније сагледати биланс његове владавине.
Шта ће бити највећи изазов новоформиране владе? Да ли је то питање Косова и Метохије?
– Србија, то свима треба да буде јасно, неће ни директно ни индиректно признати једнострано проглашену независност наше јужне покрајине. Ова и свака следећа влада Србије делиће одговорност за све што се на Косову и Метохији догађа и имаће приоритетни задатак да нашем народу у покрајини створи услове за миран живот и развој. Такви услови се не могу створити тако што ћемо се правити да Албанци на Косову и Метохији не постоје и да немају легитиман интерес да се развијају као народ и друштво.
Зато Београд и Приштина, без обзира на то што се у догледној будућности неће сложити око питања статуса Косова и Метохије, морају да граде добре односе и да стварају климу за развој демократије и тржишне економије на том делу наше територије. То је могуће уколико се наши контакти буду одвијали у статусно неутралном оквиру, односно ако Приштина престане да сваки договор који направимо третира и представља као корак ка учвршћивању такозване косовске државности.
Шта је по вама одрживо и трајно решење односа Београда и Приштине?
– Косовом и Метохијом су у последњих век и по дефиловале разне победоносне војске, а у Приштини су се над институцијама виориле разне заставе, тако да ниједно стање у нашем региону па ни ово садашње није вечно. Оно на чему сви заједно треба да инсистирамо, без обзира на сва суштинска неслагања, јесте да треба да радимо на успостављању трајне стабилности и мира.
Уколико се питање статуса остави по страни, имамо практично неограничен простор за уређење односа два народа, као и политичких и економских прилика на КиМ. Док год не будемо ступили у ту врсту односа, а то је наше виђење пуне нормализације односа, Косово и Метохија ће бити не само политички, већ и озбиљан безбедносни изазов.
Којим финалним резултатом рада канцеларије бисте ви били задовољни?
– Не желим да умањујем значај наших културно-историјских споменика, али жив народ је највећи чувар наших тапија на КиМ. Моја највећа брига је да Срби у нашој јужној покрајини опстану, да се оснаже демографски, образовно, политички и економски, јер они су најбоља гаранција ефективног присуства наше државе на Косову и Метохији. Зубља српског светла на Косова и Метохије мора наставити да гори, њен пламен се мора одржавати и преносити наредним генерацијама. Док год српски народ Косово и Метохију буде доживљавао као своје, тако ће и бити.
ПИСМО КАО ПОРУКА О НЕЗАБОРАВУ
Имамо предлог да српска деца са Косова и Метохије пишу својим другарима у Београду, Нишу, Новом Саду и други градовима о свом животу и проблемима. Да ли овај пројекат можемо да организујемо заједно са канцеларијом?
– То је управо један од начина да се веза између Срба на КиМ и остатка нашег народа оснажи и у томе ћете свакако имати моју подршку, а уверен сам и подршку ресорног министарства.
