Прочитај ми чланак

СРБИН КОЈИ ЈЕ ‘БРАНИО’ ВУКОВАР ОД СРБA Није било сумње на коју страну ћу да станем

0

Вуковарски ратни ветеран, бивши заробљеник српских затвора, Србин по националности, Предраг Мишић (49), каже да за њега никад није било сумње кога и шта треба да 'брани' у рату.

Фото: Скриншот

Фото: Скриншот

Вуковарац Предраг Мишић – Пеђа је имао је 24 године када је почео рат у Хрватској. Родитељи су му били Срби који су доселили у Вуковар почетком 60-их, а има још два брата.

Рођен је у Вуковару, а детињство, током школских распуста, проводио је код родбине у Србији. Упркос томе, његова свест о националној припадности тада није постојала.

Родитељи су га одгајали у вери у Бога, у поштењу, у саживоту са људима који га окружују, ма које националности били. Имао је пуно пријатеља, и Хрвата и Муслимана и Срба. Како данас каже “тада су ми људи који се зову Ибро или Хасо били тек људи са чудним именима, нисам о њима размишљао као о Муслиманима”.

Рано се оженио и добио дете, па из центра преселио на Митницу.

„Радио сам тада у велепродаји пића и, као и сви, схватао да распад Југославије неће бити нити мало миран. Већ се крајем 1980-их осетио рат, али некако смо се сви надали да ипак неће бити крвопролића. Већ после догађаја у Борову селу ситуација се променила и било ми је јасно да морам да се пријавим у одбрану Вуковара. Да, Србин сам, али у мојој глави није било сумње кога и шта треба да браним.
Па ту сам рођен, ту ми је кућа, породица, пријатељи. Једно дете сам већ имао, друго било на путу. Од априла сам се активирао у обрани и имао положај на Митници. Преко дана сам радио, по ноћи био на положају. Био сам у резервном саставу ЗНГ, што је у то време била добровољна јединица, нисмо имали униформе ни службено оружје. Имали смо оружје које смо сами набавили или које ти је неко поклонио, као мени мој кум“, присећа се Пеђа својих првих дана рата и ватрених крштења.

Њему, као 24-годишњаку, све је било као филм. Тек данас, са одстојања, схвата колико је био млад и луд. Да све буде још горе, његов старији брат узео оружје и отишао на српску страну. Вероватно су пуцали један на другога, а да то ни не знају. Од тада, нису се видели ни чули 26 година.

„Aвиони су често прелетали, пар сам их видео да бацају пројектиле у Дунав, нису хтели на град, а не сме се вратити пун. Видиш пилота у кабини, то су били момци из ЈНA који нису хтели да ракетирају град. Због тако неких ствари, кад видиш да не жели да гађаш по граду, конташ, ма неће ништа бити. Но, сви су причали како је Борово село тада већ било пуно четника“, прича Мишић.

„Како ја до тада никада нисам видео нешто што се зове четник, сео сам у ауто и кренуо за Борово село. На првој великој кривини, барикада на пола пута, у десној страни ров, а њих 3-4 излазе зарасли, са брадама до стомака, некаквим чудним капама, оно, ужасни. Уплашио сам се кад сам их видео. Рекли су ми да окренем ауто, а ја заблокирао, не знам ни да окренем. После Борова села било ми је јасно да иде озбиљан рат“, каже Пеђа који је у том рату и рањен, у нос и главу, на богдановачком путу.“

Срби су ту имали сачекушу. Пуцали су на свакога ко је наишао. Морао си бити брз, а испред Пеђе возио је трактор.

„Погодили су ме, изашао сам из аута пузећи и дошао до нашег рова, пузао до наше војске. У Богдановцима ме скрпили“ присећа се.

На положају на Митници био је од првог до задњег дана. Чврсто су га држали, заправо више остављали такав утисак.

„ЈНA војска је сама себи створила фаму да у Вуковару има ко зна колико људи и наоружања. Нису знали. Да су кренули на нас првих дана, прегазили би нас“, каже Пеђа којему су наредни дани, недеље и месеци били невероватни.

Град у окружењу, хране све мање, гладан си, струју ни не памте кад је нестала, нема воде, нема купања. Тек касније је сазнао да је у почецима рата, због тога што је Србин, а носи оружје, дуго био под присмотром, што КОС-а, што хрватских служби, али то му је данас разумљиво.

„Имам неколико ружних слика које су ми се урезале у сећање, а једно је двориште лучке капетаније које је било недалеко болнице. Када год си отворио тамо врата, у дворишту је било безброј лешева које смо тамо односили, јер их, због сталног гранатирања, нисмо више имали могућност сахрањивати. Од разнесених глава, до раскомаданих тела, до непрепознатљивости. До тада, видети мртву особу ми је било јако трауматично, али с временом огуглаш. Такође ми је лично био најгори период од предаје, одвожења на Овчару, у заточеништво, па док нисмо изашли. Кад човек нема слободу, кад не одлучујеш сам о себи, о својој судбини, ни о чему, нема хигијене, гладан си 9 месеци, то је нешто страшно. Стална психоза, претње убиством, то те дотуче до краја. С годинама, када те докачио тај ПТСП, све више мира тражиш, самоће, тишине. Само да сам негде сам, да радим нешто што волим, без сувишних питања. Ваљда ти то остане од тих безбројних испитивања у логору“, каже Пеђа и додаје да су га у заточеништву посебно малтретирали обзиром да је био Србин, официр ЈНA и још издајица. О тим злостављањима не жели да говори.

Након 9 месеци затвора, 14.8. 1992. године је размењен у Неметину. Тада је први пута видео своје друго дете, рођено у Славонском Броду, и своју супругу и прво дете које је послао из Вуковара с почетком гранатирања.

Брата није видио више никада, а мајку, која је отишла код сестара у Београд, видео је једном, годинама касније у Мађарској. Сада је већ дуго није видео јер је тешко болесна. Не сме код ње у Београд јер је на пописима Србије.

„Ма тамо уопште не желим да идем. Све оно што су ми учинили толико ми је урезано у свест да ја немам тамо шта да тражим. Одрастао сам у Сурчину, на аеродрому, јер тамо имам братића и сестричну са којима сам проводио лета и сретне дане детињства, али су ми све те лепе успомене уништили и немам никакву жељу тамо  да одем икада“, прича Пеђа.