Прочитај ми чланакНеке од девојака су јецале грлећи се међусобно, док су друге вриштале. Већина их је, напослетку, изгледала узнемирено и збуњено. Догодила се невоља чије су размере биле равне ужасној несрећи. Срећом, ипак се нисам нашла у некој ратној зони или усред сцене саобраћајне несреће, него у школском холу испуњеном ученицима напредног нивоа школовања.
Термин „генерација раздражљиваца и мекушаца“[1] описује фрагилну, преосетљиву омладину
Шта је довело до такве хистерије? Усудила бих се да изнесем став који се супротставља њиховом прихваћеном начину мишљења. „Генерација раздражљиваца и мекушаца“ представља назив за овакве тинејџере, који се данас често употребљава у Сједињеним Америчким Државама постајући подједнако распрострањен на нашим просторима. Он описује лако посустајућу, осетљиву омладину која не уме да се избори са супротним гледиштима, а камоли критиком.
Суочавање са просторијом пуном плачљивих тинејџера свакако није једини пример таквог понашања који бих била у стању да наведем, али је он свакако најдраматичнији догађај са којим сам се сусрела. Догодио се када сам почетком прошле године, као директор Института идеја,[2] учествовала у дебати у школи Северни Лондон. Предмет дискусије био је фудбалер Чед Еванс, који је осуђен за силовање, а потом пуштен из затвора, будући да је пресуда поништена, те се чека ново суђење. Његов тим Шефилд јунајтед прихватио га је натраг у своје редове па смо расправљали о томе да ли је наступајућа љутња (јавног мњења, прим. прев.) била израз социјалне правде или владавина руље.
Знала сам да се многи неће сложити са мојим ставом – да је Еванс одслужио своју казну и да би требало да се врати својој професији. Међутим, током завршног дела дебате намењеног питањима и одговорима све је кренуло по злу. Осмелила сам се и сугерисала (као што су то пре мене учиниле многе еминентне феминисткиње) да силовање није нужно најгора ствар коју једна жена може да искуси. Очекивала сам робустну расправу, а не да се она разреши побеснелим тинејџерским јауцима: „Не можеш то да кажеш!“ Њихова реакција ме је шокирала.
Не налазим никакво задовољство у томе да их унесрећујем, али овакво понашање учинило је разумљивијим контраст спрам претходних генерација младих људи који би налазили ужитак у томе што имају прилику да узврате аргументе. Овим се илуструје готово ратоборно залагање за право првенства ове нововремене генерације. Они претпостављају да је њихова емоционална патња приоритет. Уколико се неко усуди да изнесе становиште са којима се не слажу, тај ће истог часа бити принуђен да своје становиште, уз извињење, порекне.
Као што образлажем у својој књизи Мислим да је то увредљиво!, „генерација раздражљиваца и мекушаца“ верује у право да буду заштићени од свега што сматрају непристојним. Оваква ментална визура посебно је распрострањена на универзитетима. Примери су изван сваке пародије: Национална унија студентских конференција забранила је аплаудирање јер би оно могло да проузрокује трауму („молимо вас да употребљавате ’џез руке’ – рекли су делегати); студенткиња Единбуршког универзитета суочила се са претњом искључења са састанка након што је подигла руку као знак неслагања.
Прошле године студенти на Универзитету Источна Англија забранили су мексичком ресторану да дели сомбрера због расистичке стереотипизације. Универзитет у Кембриџу је у марту забранио тематску забаву „Пут око света за осамдесет дана“ услед страха да би ношење националних костима могло деловати увредљиво. Студенти захтевају да универзитети буду „сигурна места“, лишена мишљења која би учинила да се они осећају непријатно. Подигли су се гласови и око „Без стајања за говорницом“ концепта – изузећа свакога са контроверзним погледима од уопште могућности држања говора на догађајима.
Није ни чудо што је, суочен са таквим раздражљивим и увредљивим студентима, Универзитет у Оксфорду представио „упозорења од окидача“ који се тичу „потенцијално узнемирујућих главних тема“ на предавањима из области права, односно, у случајевима који укључују сексуално насиље. Ништа не мари што ће будућност проведена у кривичном праву подразумевати суочавање са свим неугодним аспектима људског постојања. Листа се наставља, у недоглед…
Растужује ме што су ови тинејџери и двадесетогодишњаци постали толико страшљиви да верују како супротстављено мишљење може да представља тако озбиљну претњу. Међутим, да ли заиста можемо бити толико изненађени када смо управо ми ти који су их научили да мисле на овај начин? Говоримо деци да је најважније њихово благостање, али смо подједнако криви за њихову размаженост. Постоји константно наглашавање њихове рањивости што, доказано, уме бити врло опасно.
Деца су данас суочена са ограничењима више него икад у погледу предузимања физичких подухвата – једног од начина на који су претходне генерације градиле гипкост и отпорност. Захваљујући опседнутости здрављем и сигурношћу, игре попут бесне кобиле, кликерања и ударања кестеновима[3] се сада сматрају небезбедним.
Основна школа у Лидсу је у марту укинула игру вије будући да су деца постајала узнемирена и цепала своју одећу. Постоји такође кампања која забрањује обарање на земљу у школском рагбију и захтева процењивање сигурности у другим контактним спортовима попут хокеја. Учимо децу здравој исхрани па тако они одрастају застрашени шећерним напитцима мислећи да ће их превише соли и масти убити.
Утврђујемо им тежину и меримо их у основним школама, а онда се питамо зашто постају опседнути својим телом и изгледом. У међувремену је стари мото „зови ме и крчаг, само ме немој разбити“[4] заборављен и сада учимо децу да речи заиста могу да науде. Појам злостављања је данас редефинисан тако да обухвата и на игралиштима уобичајене вербалне чарке. Сећам се да ми је моја једанаестогодишња сестричина причала да је била злостављана у школи. Уплашила сам се да је била тучена или дивљачки мучена. Уствари, била је „избачена из групе својих пријатеља“.
Не сумњам да је то деловало узнемирујуће на њу, али свађање са другарима представља део одрастања. Кроз такав догађај појединац научи да се носи са интеракцијама са којима ће се неизбежно сусрести као одрасло биће. Одрасли су подстакнути да обуставе своје критичко расуђивање, да слушају децу без прeкидања, да не категоризују и не критикују због утицаја којег би све то могло остварити на дугорочан емоционални склад деце.
Што се тиче сигурности, она је изокренута у индустрију која бодри омладину у тежњи да звери виде на сваком кораку. Неки забавни паркови искључују одрасле који не иду заједно са дететом. Родитељима није дозвољено да фотографишу своју децу током пливачких такмичења. Наставницима није дозвољено да наносе крему за сунчање због могућности неприкладног додиривања. Ствара се паника око тога шта би деца могла да виде на интернету и бескрајна брига услед „опасности од непознатих особа“.
А сада постоји и нешто ново чега се ваља бојати. Комитет за женску равноправност Дома комуне на челу са чланицом парламента и конзервативне партије Маријом Милер предузео је испитивање у домену сексуалног узнемиравања и насиља у школама. У извештају комитета стоји: „На школским ходницима и игралиштима, сексуалношћу оптерећено понашање побуђује физичке интеракције младих људи.“ Поглед на „доказни материјал“, међутим, сугерише експанзивно дефинисање онога што конституише појам сексуалног узнемиравања.
Да ли је давање комплимента заиста „небезбедно“ понашање? Уколико дечак нагло повуче брусхалтер девојчице, то може бити непријатно и досадно, али да ли је заиста увредљиво? Стално ширење дефиниције злостављања може подстаћи културу на страх и незадовољство: охрабривање наставника и девојчица да обелодањују таква неугодна дела може значити етикетирање сексуално сметених тинејџ дечака као сексуалних напасти.
Опасност се огледа у томе што одрасли губе смисао за размере догађаја. Када сам имала пет година, играли смо игру у којој су девојчице носиле своје кардигане као огртаче и уз цику бежале од дечака који су нас јурили носећи жабе из оближњег језерцета. Данас би то без сумње било окарактерисано као злокобна сексуална игра и дечацима савим извесно не би био дозвољен приступ језерцету. Нарочито сам забринута због тога што девојчице учимо да себе виде као жртве.
Скорашња истраживања, која показују да све мање младих људи одлази у ноћни провод, поседују разоткривајућу природу. То се не дешава отуда што млади нису у прилици да приуште излазак. У много већем степену женска популација као разлоге овој чињеници наводи страх од сусрета са мушкарцима у пијаном стању који би могли покушати да их искористе. Колико је тужно што је модерна жена довољно застрашена да повеже ноћни излазак са сексуалном претњом.
Многи тврде да преферирају дружење преко интернета – не само да је ово узмицање од опасностима испуњене јавне сфере, него подједнако не подразумева безбедност. Кампања „Вратимо интернет на бољи пут“, предузета прошлог месеца од стране чланица Парламента укључујући ту и Марију Милер и лабуристкињу Ивет Купер, усредсређена је на утицај који сексуално конотирано троловање остварује на младе жене – ипак, тиме се само оснажују стереотипи о слабим и осетљивим женама.
Нису само жене, наравно, отелотворења „генерације раздражљиваца и мекушаца“ нити се свака млада особа уклапа у овај критеријум. Постоји читава обала егоцентризма и непостојаности која се протеже кроз ову генерацију; сви одреда сувише спремни да вичу „жртва“ на први сусрет са ситуацијом која им није по вољи. Потребна нам је млада генерација спремна да преузме одговорност на своја плећа, отисне се у свет, преузима ризике и доноси тешке одлуке. У супротном, никоме од нас будућност не слути на добро.
Превод: Виолета Митровић
[1]Термин, који у енглеском језику гласи Generation Snowflake, означава групу данашњих младих људи, претерано осетљивих, размажених, инфантилних и неспособних да се суоче са ставовима другачијим од њихових. Сматрају да нико не сме да их увреди верујући у право да буду заштићени од свега што је непријатно; често се сакупљају у тзв. „сигурним зонама“ – на колеџима. (Прим. прев.)
[2]Институт идеја основан је 2000. године како би се обезбедио форум посвећен отвореним и снажним јавним дебатама поводом махом контроверзних тема. (Прим. прев.) Видети: http://www.instituteofideas.com
[3]Традиционална дечија игра у Великој Британији и Ирској. Плод дивљег кестена се најпре пробуши како би се кроз њега провукао канап. Два играча потом наизменично ударају, уз одређена правила, тако висећи кестен свог опонента све док један од плодова не буде потпуно уништен. (Прим. прев.)
[4]Најприближнији српски пандан енглеској дечијој рими „Sticks and stones may break my bones but words will never hurt me“ која се у изворнику наводи. Фраза значи да физички бол може да нам нашкоди, али вербални напади не могу; саздана је као облик отпора према ружним речима и увредама. (Прим. прев.)
