Прочитај ми чланак

ЦВИЈАНОВИЋ: Амерички утицај на Балкан смањен је, први пут за 25 година

0

Са Жељком Цвијановићем, познатим српским новинаром, разговарали смо о недавном састанку турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његовог руског колеге Владимира Путина, о томе како ће се овај руско-турски савез одразити на Балкан, о могућности да Турска напусти НАТО и да ли се може очекивати реализација гасовода Турски ток.

a

Са Жељком Цвијановићем, познатим српским новинаром, разговарали смо о недавном састанку турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његовог руског колеге Владимира Путина, о томе како ће се овај руско-турски савез одразити на Балкан, о могућности да Турска напусти НАТО и да ли се може очекивати реализација гасовода Турски ток.

Недавно је у Москви одржан састанак између Ердогана и Путина. Шта мислите како ће се приближавање Русије и Турске одразити на глобалном плану?

— Тешко да је скоро одржан састанак таквог геополитичког домета као овај између Путина и Ердогана. Медији су се много бавили искреношћу актера, међутим, постоје јасне прилике на терену које говоре колико су домети тог састанка стварни. Ердоган је у неприликама, суочавајући се са могућношћу распада Турске под палицом САД, будући да се Вашингтон у Сирији и Ираку ослања на Курде из Партије демократског савеза. Америчка подршка Курдима не гарантује Турској целовитост. Истовремено, Ердоганова подршка терористичкој Исламској држави нанела му је бројне ударце на међународној сцени, тако да је његово окретање против ISIS не само приклањање Русији него и покушај да Турска спасе оно што је остало од њеног међународног угледа.

Речју, блискоисточна политика Вашингтона води Турску у пропаст, и промена стране последња су врата да се Турска спасе, наравно, отварајући себи нове ризике. Иако су разлике између Турске и Русије у Сирији још увек велике, утисак је да ће Ердоган бити спреман на све уступке који ће му чувати јединство државе, па чак и да се сагласи са останком Асада на власти.

s

Шта ће значити овај руско-турски савез за Балкан?

— За свет је тај савез огроман добитак, будући да је снага деструктивних САД на Блиском истоку Ердогановим поступањем преполовљена. Самим тим, амерички утицај смањен је и на Балкану, можда први пут у последњих четврт века. На томе балканске државе још увек не могу ништа да граде, али то су први зраци мултиполарности у нашем региону.

Уколико дође до макар тактичког партнерства Русије, Турске и Ирана – а на томе се озбиљно ради – у даљој перспективи могао би да постане могућ дијалог муслимана и православних у нашем региону, чији је однос био суштински извор свих конфликата на Балкану последњих деценија. Тренд је добар, али потребно је време.

Да ли постоје шансе да Турска изађе из НАТО?

— Са једне стране, Турска још увек не размишља о изласку из НАТО, јер би то отворило нове конфликте; са друге, она на терену већ делује као антинато снага. Сувише је политичких ломова направио Ердоган у последње две године да би му био потребан још један тако велики. У овом тренутку он се задовољава тиме да буде снага притиска на НАТО, тачније на САД, да заузму рационалнију и мање ратоборну улогу на Блиском истоку.

Туска је понудила Русији на кориштење НАТО базу Инџирлик. Шта мислите о томе?

— Инџирлик је централна тачка турско-америчких односа. На верујем да ће Русија у овом моменту тако лако пристати на коришћење Инџирлика, утолико пре што понуда Турске највише личи на још један елеменат из серије потеза којима уцењује западне земље. Уколико САД прихвате нову улогу Турске, Анкара ће већину својих послова и односа пренети на исток – утолико пре што њена ЕУ песрпектива отпада – док ће у војном смислу наставити да буде део Запада.

Уколико САД буду инсистирале на безусловној лојалности Турске, ето најосетљивије тачке на планети за паљење светског рата, која неће мимоићи ни Балкан. Рекло би се да ће судбина свега тога ипак бити одређена на америчким изборима, а не у Инџирлику.

Како онда гледате на олазак турске војне силе у сиријски град Џараблус?

— Тешко је још увек са сигурношћу рећи да ли је Турски улазак са војском у Џараблус, сиријски град на граници са Турском, изведен у макар прећутној координацији са Русима. Занимљиво је, међутим, благо руско саопштење о томе, које говори о „забринутости“ Москве, чак и доста пасивна изјава сиријског министарства дипломатије, које је протестовало због упада турске армије на територију Сирије.

Али хајде да говоримо о стварима у које можемо да будемо сигурни. Прво, права жртва турског упада су Курди, најефективније америчке марионете у Сирији, будући да је циљ Ердогановог напада био да курдска YPG не овлада највећим делом турско-сиријске границе. Друго, Ердоган не престаје да се залаже за целовиту Сирију, пре свега зато што би сиријски Курдистан отворио врата стварању и турског Курдистана, а удар на Џараблус је до сада најозбиљнији ударац на сиријски Курдистан.

И, треће, питање Курдистана не само да уједињује интересе Турске, Ирака и Ирана него ће слом курдистанске идеје бити најдиректнији ударац САД на Блиском истоку. Речју, не верујем да је турски војни упад у Сирију у интересу САД, напротив. Можда он није ни у непосредном интересу Русије, али је чињеница да том акцијом нису ослабљене руске акције у регону, а америчке јесу.

d

Да ли сада може да се очекује реализација Турског тока?

— Једна од могућности да се спречи криза на Балкану пре готово деценију била је руска идеја Јужног тока. Кад су Американци тај пројекат преко Брисела и Софије срушили, Турски ток се наметнуо као једна врста његове алтернативе. Турски ток је пропао после заоштравања односа између Русије и Турске и логично је да се сад говори о оживљавању пројекта. Проблем је, међутим, што је цео регион од Анкаре до Бањалуке толико захваћен кризом и претњама сукобима да је тешко замислити да ће неко инвестирати милијарде у пројекат чији завршетак је веома неизвестан. Други моменат је тај што је – у временима мира и стабилности – Русија покушавала да уђе на Балкан као стабилизујући економски и енергетски фактор.

У временима претњи и нестабилности њена улога је још већа – она је и у Турској, и у Босни и Херцеговини (Републици Српској), и у Србији, а посредно и у Македионији постала безбедносни фактор, тако да јој гас за утицај више није толико неопходан. Зато сам склонији да верујем да ће гасне цеви добити шансу да буду постављене по балканским земљама тек по завршетку кризе, а да ли ће предност бити дата Турском или Јужнокм току, зависиће од тога како ће изгледати тај расплет.

Разговарала ИРЕНА РАДОВАНОВИЌ