Када су Руси крајем 10. века већали коју ће веру да пригрле, послали су изасланике на све стране, између осталог и у Цариград. Били су као опијени, пре свега духовним доживљајем током литургије у Аја Софији, али сасвим сигурно и пријемом код цара Ромеја.

Када су Руси крајем 10. века већали коју ће веру да пригрле, послали су изасланике на све стране, између осталог и у Цариград. Били су као опијени, пре свега духовним доживљајем током литургије у Аја Софији, али сасвим сигурно и пријемом код цара Ромеја.

Источно римско царство – у историографији познато и као Византија, која је током целог свог постојања себе називала Римским, а у нашој језичкој варијанти Ромејским царством – једна је од највеличанственијих цивилизација које је свет икада видео.

Без икаквог претеривања се може казати да је то цивилизација која је створила ово што ми данас зовемо православљем.

На само врху те државе налазио се цар. Службено, све до Хераклија, титула која је коришћена била је август, али је након увођења грчког као званичног језика (до тог тренутка је био латински) титула владара постала василевс.

У питању је стара грчка реч која дословно значи “суверен”, а која се за период антике најчешће преводи као “краљ” (да би се избегло унижавање ове титуле, Византинци су западноевропске краљеве називали “регас”, што је хеленизована латинска реч “рекс”); неформално, међутим, василевсима су на хеленистичком истоку Римске империје називани императори још у првим вековима нове ере.

Касније су уведене и додатне титуле као што су аутократор (“самодржац”), као и порфирогенит, што дословно значи “рођен у порфиру”, односно, рођен у царској породици, односно, онај који по рођењу има легитимитет да седне на владарски престо. Титулу порфирогенита можете да читате и као живописну грчку варијанту принчевске титуле.

Да не дужимо, ево како руски историчар Владимир Волков у својој књизи “Владимир, сунце јарко” описује доживљај кијевских изасланика у Цариграду. Невероватан је, због чега га преносимо у целости.

“Сада треба да се вратимо натраг, све до 14. августа 987. и да уђемо у једну од многобројних пријемним сала царске палате у Константинопољу. Тамо, на златном трону, под балдахином од раскошних пурпурних завеса седи василевс кога су дизалицом управо подигли до врха куполе. Под њим се, стигавши до трећег порфирног знака на поду, руски посланици клањају по трећи пут.

По гранама златних платана око њих, падају златне механичке птице, урлају златни лавови, сикћу грифони, такође сви од злата, а све то намонтирано са циљем да дивотама византијске цивилизације засени просте варваре.

Са висине свога трона, гледа на њих Василије ИИ равнодушношћу идола. Пошто се његов брат и коимператор Константин ВИИИ интересује само за задовољства, то су све бриге и садржај власти пале на њега: он је апсолутни господар онога што се још зове Римско царство.

Његов двор броји око двадесет хиљада службеника (међу којима су бројни заклети голицачи табана) са тако бомбастичним титулама као што су ‘Ваша Сублимна и Чудесна Светлости’ или просто ‘Ваша Узвишености‘, чија је одећа, зависно од положаја, мање-више позлаћена.

Сам цар станује у палати из бајке: порфирни зидови, стубови од јасписа и оникса, канделабри на ланцима инкрустрираним драгим камењем. Тамо је све, до тигања и шерпи, укључујући и специјалне кашичице за чишћење царских ушију од масних наноса, од чистог злата. На императору порфирогенету све је од пурпура зумбулове нијансе, док је туце других нијанси остављено за мање узвишене чланове фамилије.

Његова световна величина није ништа у поређењу са духовном. Он је ‘краљ Римљана’, ‘сладост васељене’, ‘неупоредиви војсковођа’, ‘чувар васељене’, ‘богумили’, ‘богомвођени’, ‘богомчувани’. ‘У његовој десници је равнотежа света’, он је ‘мудри поклисар вере’ и ‘заштита хришћанства’, ‘краљ светлости’, ‘раван апостолима’ и ‘инкарнација Логоса’.

Сваког септембра ће, далека инкарнација Диониса, окусити и благосиљати ново вино; за Васркс је преузео улогу Исуса Христа; на Велики четвртак је целивао стопала старих просјака, а на дан Васкрсења појавио се у белом.

Пријатељи су му евнуси, јер су евнуси сличнији анђелима од обичних људи; кад се појави у одајама, људи рукавом крију лице као серафими у присуству Господњем; мисија му је једноставна: да бди над људима како би ‘ред и ритам који је демијург уградио у космос’ владао и њиховим животима”.

Можемо само да замислимо какав је доживљај обичном човеку био да види нешто у овој мери усхићујуће.

Него, одговор на питање из наслова је јасан: поданици рукавима крију лице, дакле и очи, да не би ослепели од духовне светлости коју василевс исијава, чиме се симболично показује да је он изнад свих људи као што је Бог изнад анђела; уосталом: “Бог на небу, цар на земљи”.

Наравно, можда ту има и физичке светлости: можемо само да замислимо светлуцање безброј свећа и бакљи, чији се зраци одбијају од златне и драгуљима опточене пурпурне царске одоре.

(О. Ш. / Извор: Владимир Волков, “Владимир, сунце јарко”, Укронија, Београд 2005)

Извор: telegraf.rs

Ознаке: Византија, Грчка, историја, Константинопољ, хришћани, Цариград