Сарајевски филмски фестивал још поодавно је од београдског ФЕСТ-а преузео примат највећег, у региону, а свој статус је и дефинитивно закуцао када се из црне лимузине помолила седа глава једног од највећих глумаца данашњице…

Сарајевски филмски фестивал још поодавно је од београдског ФЕСТ-а преузео примат највећег, у региону, а свој статус је и дефинитивно закуцао када се из црне лимузине помолила седа глава једног од највећих глумаца данашњице…

„Ар ју токин ту ми?!“, обраћа ми се надркани Де Ниро са шајбе Фаруковог таксија, док ломимо шине око Вијећнице и горњом чаршијом се спуштамо у градско гротло, којих сат времена пре него ли ће прави Де Ниро, не овај са слике из Скорсезеовог „Таксисте“, крочити на фестивалски црвен тепих.

Сарајево је опет под опсадом, овог пута мање болном. И нису само таксисти изашли да поздраве филмског колегу… Цео град се излио на улице и запутио ка платоу код Народног позоришта. Околни кафићи личе на стадионске трибине, а најбоља места, она с погледом на тепих, капарисана су данима унапред. Младо и старо обукло је најбоље што је нашло у ормару, у рукама се зноји фотка лика који, када је давних шездесетих први пут (аутостопом) обишао ове крајеве, вероватно није ни сањао да ће се једног дана вратити у црној лимузини, дочекан ко Тито.

Сарајевски филмски фестивал још поодавно је од београдског ФЕСТ-а преузео примат највећег, најатрактивнијег, најбољег у региону, а свој статус је и дефинитивно закуцао када се из лимузине помолила свима знана седа глава славног глумца, највеће звезде која је походила фестивал у 22 године дугој историји. Еуфорија коју је затекао збунила је и самог Де Нира, који је после церемоније отварања на летњој сцени примио Почасно срца Сарајева за животно дело уз десетоминутне овације неколико хиљада људи:

-Нисам тачно знао шта се овде дешава, сем онога што сам видео у медијима. Долазио сам и раније на ове просторе, био сам у Београду, на ФЕСТ-у, давно, а када сам имао 19, ваљда 1962, стопирао сам по бившој Југославији. Тада ми је било чудно што људи овде не дижу палац, као свуда у Западној Европи, него машу аутомобилима да стану и покупе их, уз карактеристичан кез присетио се легендарни глумац, који је са собом на пут повео и двоје од својих шесторо деце, а право са аеродрома организатори су их одвели у обилазак локалитета који су обележили рат и опсаду Сарајева; Јеврејско гробље, Златиште, тунел спаса на Добрињи, места на којима град данас темељи своју туристичку понуду…

УЛОВИТИ ЛОВЦА НА ЈЕЛЕНЕ

Највећи кривац за долазак филмског барда у град на Миљацки, директор фестивала Мирсад Пуриватра, признаје како је страдалничку судбину два града, Сарајева И Њујорка (након “најн илевен”) искористио као аргумент у преговорима. Лов на славног “ловца на јелене” почео је још 2000-те, а први трачак наде родио се пре једанест година, када је Пуриватра на њујоршкој Трибеки (фестивал чији је Де Ниро оснивач) опробаном балканском техником “змија-жаба” успео да од глумца извуче обећање да ће доћи. Једном.

– Уследиле су године чекања, договарања, да би пре три године утаначили све детаље, али је он у задњи час отказао због неког снимања. Ове године су се коначно поклопиле све коцкице, каже самозадовољно Пуриватра.

Де Ниро је своју босанску екскурзију наставио на јутарњој кафици са новинарима. На обострану жалост, тај сусрет, замишљен као угодно ћаскање које би требало да задовољи седму силу а не оптерети глумца, доживео је фијаско.

Понајвише захваљујући модератору Мајку Гудриџу, који је драгоцених 45 минута протраћио на шлихтање, комплиментима типа “Таксиста је сјајан филм, у њему сте остварили једну од ваших најважнијих улога”(?!), због чега је и Де Ниру било час досадно, час непријатно.

Једва је дочекао да се програм заврши, па да скокне до Башчаршије, где је куповао сувенире за унуке, успут направио на десетине селфија са Сарајлијама. Већ поподне га је чекао чартер на писти.

Кад се авион винуо пут неба, фестивал, до тада смрзнут у хладу сенке главног протагонисте, коначно је могао да рашири крила. После звезда, дошло је време за филмове и филмаџије.

На “сарајевској кроазети”срећемо Радета Шербеџију и сина му Данила, тандем који је режирао “Ослобођење Скопља”, у коме је Шербеџија старији одиграо своју можда и понајбољу улогу у последњих 20 година. Младим глумцима и режисерима из региона, учесницима Талентс програма, своја искуства је пренео Стивен Фрирс, кога памтимо по “Хај фиделитy” и још неколико значајних дела.

Ту је и Лаза Ристовски, који се попут пауна шепурио на платоу испред позоришта, промовишући “Дневник машиновође” Милоша Радовића, али и одлично остварење Зринка Огресте “С оне стране” за који је недавно добио Арену у Пули. Дописници И критичари из Америке и Јапана, глумци из Аргентине и Аустрије, свакакав свет се врзма около, белосветски босански лонац.

Селекција филмова квалитетна, занимљива, шарена. Нови Алмодоваров класик “Јулиета”, бриљантна Мерил Стрип у улози “Неславно славне Флоренс” – неталентоване али богате госпе која има непојамну жељу да постане оперска звезда. Занимљив избор турског, румунског и регионалног филма, уз неколико ванредних документараца, попут “Соните”, “Зида смрти и тако то”, те пројекта “Сцреам фор ме, Сарајево”, који бележи догодовштине везане за концерт чувеног хеви метал вокала Бруса Дикинсона (Ирон маиден) у ратном Сраајеву 1994.године.

На крају стижемо и до мог интимног фаворита, програма под називом “Суммер сцреен”, на коме су приказани филмови о рок легендама, попут Џармушовог омажа Игију Попу и Стуџисима и одличног документарца о незаборавном Френку Запи.

ЋЕВАПИ ЏОНА МАЛКОВИЧА

У “меетинг пионту”, месту неформалних састанака уметника сваке врсте, буквално налећемо на Сашу Лошића, који последњих година, поред свирки са матичним “Оркестром”, често гостује на одјавним шпицама филмова и позоришним даскама, углавном у Словенији, где сада живи.

-Нисам овде послом, немам филм на фестивалу, али ја му дођем као неки фестивалски инвентар, члан породице. Не пропуштам прилику да гледам како се мој град претвара у карневал уметности, како се буди његов познати дух, ових дана обогаћен енергијом људи који се са свих страна слију у Сарајево. Доласком Де Нира, највећег живог глумца,фестивал је досегао свој врхунац. Гледајући га како се слика са свима, како је насмијан И љубазан, а цео свет га зна као интровертног И тешког, почињем да сумњам како постоји нека магија која људе привлачи овде, каже фронтмен “Плавог оркестра” који се, као прилог за своју тезу, присећа догодовштина са звездама протеклих смотри.

– Стив Бјушеми ми је рекао да никада није појео толико меса у животу. Човек је иначе вегетаријанац, а кад сам га питао што се тога није придржавао у Сарајеву признао ми је да му је просто било непријатно да одбије домаћине. Сећам се како је Џон Малкович достојанствено јео ћевапе, са све виљушком и ножем, а онда кад их је појео, питао је: Извините, молим Вас, јел знате где овде има нека изложба кинеског порцелана? С Боном (Воксом) је такође било занимљиво. Предлагао сам му да с породицом проведе одмор на хрватским отоцима, Вису, Хвару, да ће тамо имати мир, да га нико неће узнемиравати, а он ми је рекао: Зашто, па ја волим публицитет, волим да око мене има пуно људи, да причам са њима.

На питање да ли му је помало тугаљиво када види како Сарајево дочекује светски крем, а не може да окупи, бар док траје фестивал, неке значајне уметнике који су рођени у овом граду, он слеже раменима.

-Кад боље погледате, иако се као разлози одласка неких људи из града спомињу ове или оне политичке опције, сви су они отишли зато што су у неким другим срединама имали боље услове да наставе своје стваралаштво. Не видим да је ико од тих људи пропао, сви имају успешне каријере, изабрали су свој пут. И ја сам један од њих, део тзв.словеначке сарајевске колоније, али то што живим тамо не значи да више не осећам овај град као свој.

НЕМА ПУШЕНЈА У САРАЈЕВУ

Са оваквим ставом се мање-више слаже и Давор Сучић, алиас Сејо Сексон, фронтмен Забрањеног пушења, бенда који већ две деценије има своју београдску и загребачку верзију.

Овај град, сабијен у котлини између планинских врхова, очигледно је био мали да поднесе толику количину талента и енергије. Ето, рецимо, мој бивши “клупски друг” Неле Карајлић је тата за Мика Џегера када је у питању сценски наступ. Енглез је, уз дужно поштовање, само солидан плесач, а Неле је глумац, свеобухватна појава, не штеди хвале на рачун школског друга и пријатеља док разговарамо преко пута дворишта ОШ “Ахмет Фетахагић”, коју су некад заједно похађали.

Сејо је у Сарајеву с поводом, због премијере филма “Но смокинг ин Сарајево” италијанског режисера Ђанлуке Лофреда, приче о тројици другова из сарајевског кварта Кошево: Зениту Ђозићу, Нелету Карајлићу и Сеји Сексону, оригиналној окосници групе “Забрањено пушење” а касније и уметничког покрета Надреалисти.

Документарац који доноси прегршт архивске грађе и ставове свих актера о ономе што је било пре и ономе што је уследило после крвавог рата у Босни, изазвао је бурне реакције пуне сале, али и опречне коментаре. На премијери су, наиме, била присутна само два од тројице јунака филма, без Нелета Карајлића, чији изостанак истина И није био неочекиван, с обзиром на неке скорашње инциденте.

Сејо Сеxон у филму за Нелета каже како је био најважнији човек за бенд.

– Често ми у Сарајеву прилазе људи и говоре како сам ја то све написао и направио, међутим то је само дио истине, истина је да је глумац који је изнио тај текст уствари био брилијантан, да не кажем генијалан”, каже Сеxон и додаје како осећа да је њихова прича остала недовршена управо због тога што он не жели доћи у Сарајево и не жели видети пријатеље.

“То је његово право, његова воља, ту нема дискусије, али ја данашњег Нелета прилично мало препознајем. Данашњи Неле је неко наспрам кога ја немам никакав однос и то није мој Неле којег сам упознао шездесетих. Ја сматрам да је ово двојник, човјек који је 1992. године прелазио босанско-српску границу вјероватно је отет, негдје је нестао, покопан, а појавио се неки двојник који данас живи тог Нелета. Овај Неле је заборавио оно што онај Неле никад не би, а то је шта је послање умјетника и умјетности, какву моћ има и какав пут треба да има један умјетник. Мислим да је овај данашњи умјетник неке лекције прескочио”, каже Сејо Сеxон у документарцу.

С друге стране, Неле Карајлић уз осмех коментарише опаске по којима је увек “у њему проблем”.

“Очигледно сам ја тај који је проблем. Ја мислим да нисам, имам стално осјећај да се то све могло завршити на неки други начин, и с Надреалистима, и са Забрањеним пушењем, и с ‘Но смокинг Орцхестром’, али очигледно је неки куршлус у мени. Мени је судбина дала могућност да направим и ‘Но смокинг Орцхестру’ и ја сам пристао. Није судбина неко са стране ко води човјека, него човјек треба да осјети тренутак кад он треба одлучити којим путем треба ићи. Мени је судбина стално давала могућност да изаберем и ја сам сваки пут изабрао погрешно”, заокружује Неле своју верзију приче о “раји из Сарајва”.

ОНА ОДЛАЗИ С ЊИМ, И СРЕТАН ЈЕ КРАЈ…

“Када ноћ прекрије олимпијски град, и кад газде кафића кажу: Хајмо, раја, фајронат…!”

Културно-уметнички, боље рећ ноћни живот некадашње поп-престонице бивше Југославије, бар судећи по речима њених сапатника и станара, ни изблиза није тако богат као што је био некад, пре братоубилачких ратова и сеоба које такве крваве игранке прате. Град мало живне у време фестивала, врате се они који су из њега отишли, сјате се филмаџије, новинари, али чим се светла угасе завлада колотечина и жабокречина, коју покрије већ чувени сарајевски смог. У прилог томе иде и статистика, која каже да данас у њему живи 70.000 мање људи него што је живело до 1991. године (575.000).

Суштина, ипак, како кажу наши саговорници, није у квантитету, већ у квалитету. Оно мало предратне сарајевске раје што је остало у граду углавном ординира у сопствена четири зида, где планира бекство у неке можда не лепше, али за живот нормалније крајеве.

– Добила сам позив да одем у Барселону, понудили су ми посао, нисам размишљала ни часа. Требало би да средим документа средим до следеће године, и ако Бог да, негде у ово доба, одлазим да се не вратим, осим на годишњи, да обиђем своје, каже нам Алма, првоборац невладиног сектора у престоници БиХ.

Нема носталгије у њеном гласу, каже да је нестала, како за оне три ратне, тако и за ову 21 поратну годину, колико чека на бољи живот који сви олако обећавају, а њега нема па нема. Кад је слушате као да, само на ијекавици, одзвања глас неког разочараног Београђанина или Новосађанина коме је пун куфер политике, корупције, блата и чемера.

-Не очекујем више ништа од овог града, државе, са 44 године последњим трзајима покушавам да свој живот учиним пријатнијим, смисленијим. Толико још могу, и знам да би исто урадио свако коме би се пружила прилика. Овај град је пропустио шансу да поврати онај предратни дух, људе који су га чинили великим, присећа се Алма, док ми кроз главу пролазе неке непобитне чињенице…Из Сарајево су, наиме, потекле највећа поп звезда (Здравко Чолић), највећа рок звезда (Горан Бреговић), најславнији режисер (Емир Кустурица) и најзначајнији субурбани уметнички покрет (Нови примитивизам) у бившој Југославији. Мало ли је?

Уместо времепловом, у та срећнија времена на тренутак се враћамо таксијем (за чијим воланом није Шеки) који нас вози до “Слоге”, некадашњег култног окупљалишта урбане гериле, предвођене надреалним трибунима тадашње социјалистичке реалности. Један од њих, Сејо Сексон, окружен момцима из своје загребачке поставе, настоји римама поништити године које су појели скакавци.

“Кањон Дрине је иза нас, испред нас је равна Романија, снијег се топи и ништа неће зауставити долазак новог прољећа”, мантра вероватно једине стихове “Пушења” који се нису (бар за сад) испоставили као пророчки.

У крцатој сали углавном млађи свет, клинци који нису били ни рођени када је Пушење 1981. одржало прву пробу као Псеудоблуз бенд у једној гаражи у Улици Фуада Миџића, ту, на Кошеву, који километар даље. Не мари, песме знају напамет, само што већини није “у руци пива” нити “на рамену истетовирана Зеница”. Нови клинци, дакако, пуно више полажу на религију и правила која она налаже.

Нешто даље, када пут савије навише, према Другој гимназији, у коју су некад ишли сви поменути “примитивци”, па и моја, деценију млађа маленкост, у некадашњем Кину “Први мај”, у коме су играли искључиво филмови са “срећним крајем”, данас је смештена “Босна”. Нит је клуб, нит кафана, нит плесна дворана. Све скупа и опет ништа од тога. У крцатој сали скупио се мало маторији свет, који памти осамдесете. Тамбураши свирају “Лелу Врањанку”, хорски одзвања и из партера и са галерија.

“Одакле сте, из Београда…?” – прво нападно ослушкује разговор па онда пита “за здравље” момчина од својих два метра и 120 кила живе ваге. Следећи потез – извлачи златан крст испод “лакост” мајице и намигује у стилу “ја сам ваш”.

Анђелко је Србин из Сарајева, ту је са рођаком из Аустралије на кога ми се жали како има “жуљ на новчанику”. Наручује сарајевску пиву у знак добродошлице. Питам га како је…

– Добро је како је било. Са овом локалном рајом супер, али скупило се ових из Санџака, ти су гори од Хомеинија, плус ови из Фоче, Горажда, са њима све на дистанци. Јеби га, живи се, мора се, кад је за паре сви су супер, кад их нема сви очи ваде, звучи Анђелкова поједностављена национал-социјална слика и прилика стања у Сарајеву, Босни генерално.

Нашем столу прилази госпођа Сена, газдарица кафане, како је представљају наши сарајевски пријатељи. Некад запослена у Кину “Први мај”, када су рат и нове технологије убили интересовање за филмове, решила је да крене другим путем. И тако је настала “Босна”.

– У овој су кући сви добродошли, само да не праве проблеме. Нема код мене Србин, Бошњо, само пристојна и добра муштерија, која умије и воли да се провесели. Ако још зна и да запјева, куд ћеш боље!, открива ми своју пословну и људску логику док наздрављамо, хм, за неко боље сутра.

НИНЏА СЕЗОНА

Босанска престоница ових је дана, свакако не први пут у историји, била поприште сусрета светова и култура, Запада И Истока. На главном шеталишту, популарној Ферхадији, у мимоходу су, једни крај других, пролазили лежерни уметници, гости фестивала и досељеници из арапских земаља, новопридошле сарајлије, обучене по модном диктату Ријада И Техерана. Таквих је у Сарајеву И околини, по казивању наших саговорника, староседелаца, све више, обично купују земљу на ободима града, уз обавезан услов да на парцели постоји извор питке воде.

“Бјеже из пустиње да се овдје код нас расхладе. За њих је дрво светско чудо, а Босна обећана земља. Пуни су пара ко пљеве и бахати до зла Бога. Сад им је тамо у Кувајту и Арабији љетна сезона, температура ко испод сача, па су се сви сјатили у Сарајево док не прође кијамет, ми то зовемо “нинџа-сезона”. Бојим се да им се не ослади, па не остану, каже таксиста Фарук са почетка наше приче и препричава инцидент из једне градске кафане чији је газда истерао неког бахатог Арапа са “чопором жена”, јер је овај инсистирао да му нађе место у крцатој сали, вадећи из џепа као крајњи аргумент штос новчаница.

“Раја је аплаудирала кад га је газда замолио да изађе из кафане”, с поносом истиче док таксиметар откуцава. Придошлице из арапских земаља, које се у Сарајеву углавном баве трговином И некретнинама, највећи пик имали су на некад најпопуларније излетиште Сарајлија – Врело Босне – које је од кад су они тамо постали земљопоседници, практично постало забрањена зона, у коју праве Сарајлије ретко или никако не свраћају.

“Не идите тамо, разочараће те се. Боље да памтиш Сарајево какво је било пре него што си отишао”, Амра, млада сарајевска новинарка, саветује ме да је боље да пријатеље почастим пастрмком у неком градском ресторану. Немам куд, мењам план, суочен са неким другачијим Сарајевом од онога које сам због једне официрске прекоманде напустио пре 27 година.

Страх од Арапа код Сарајлија ублажава чињеница да придошлице са Истока долазе са пуним буђеларима и већ годинама су малтене једини инвеститори у посусталу, боље рећи непостојећу босанску привреду. Многима су практично последња прилика да продају земљу са којом не знају шта да раде, викендице И станове које не користе. Кеш је једини разлог због кога Сарајлије забрађене дођоше ипак воле мало више од Срба са Пала, рецимо.

ГРАД ФИЛМ ИЛИ ГРАД ЖРТВА, ПИТАЊЕ ЈЕ САД?

Утисак који помало квари општи “уметнички дојам“ Сарајевског филмског фестивала јесте тај да организатори и 21 годину пошто су пушке И топови утихнули потенцирају ратне трауме као своју личну карту И знак распознавања. Уз пуно разумевање за оно што је овај град преживео, упорно инсистирање на тим детаљима на моменте изазива гадан осећај, као да присуствујете бизарној комбинацијии фестивала и комеморације.

Трудећи се да сваком госту изазову сажаљење као примарну емоцију, сарајевске филмаџије вас, уместо на ћевапе и тулумбе, воде на стратишта из деведесетих, понављајући матрицу која у себи не носи ништа уметнички, напротив, она јаше на таласу дневне политике која, уместо помирења и суживота, покушава да конзервира трајно ратно стање у главама преживелих.

А директна последица такве пропаганда је и статистика која каже да, иако челници Сарајева свој град поносно називају “европским Јерусалемом”, у њему, према последњем попису, живи само 2% Срба и тек нешто више Хрвата, што је вишеструко мање него што је било на попису пре крвавог грађанског рата (1991.) А такве тенденције националне чистоте, факат, немају додирних тачака са филозофијом сусретом култура И цивилизација, у коју се званично заклињу људи са СФФ.

Са већ позамашном традицијом иза себе, фестивалу не треба одскочна даска ни реклама тог типа. Можда ће сутра требати неком Алепу или Палмири, али Сарајеву свакако не. Ако је такав вид промоције можда имао оправдање у првим послератним годинама, данас је изгубио сваки смисао.

Кад је рат потка уметности, онда и не чуди што један од највећих експонената босанске културе, глумац Емир Хаџихафисбеговић, неколико минута пре доласка Де Нира на црвени тепих, колегиници са једне босанске телевизије, на питање да оцени овогодишњи фестивал, одговара:

“Па, ето, неко данас отвара Гучу, а неко дочекује Де Нира.”

Иако је његова изјава понајвише била упућена на рачун председника РС Милорада Додику, остаје горак утисак да је његов став у извесној мери и став босанске јавности према ономе што долази из Србије, и поред чињенице да је на фестивалу ове године приказано доста српских филмова и на њему гостовала галерија београдских глумаца и режисера.

Без обзира на све промене и турбуленције изазване миграцијама и сукобима, Сарајево и даље по много чему подсећа на онај некадашњи град (не само због роштиља и заливених колача), још увек намернику пружа тај чудни осећај да ништа лоше не може да му се деси и да ће га, ако евентуално и залута у неком скокаку, нечија рука и брижне очи вратити на прави пут. Чаршијом и даље владају неписана правила, иста она од пре 30 година, када је моју пријатељицу чији је аутобус из Загреба сатима каснио, непознати Сарајлија са аутобуске станице практично за руку довео на нашу адресе. За њу је то било “невјеројатно”, а за мене тако уобичајено, слика и прилика града у коме сам одрастао.

Сарајево и даље зна да изненади, па тако може да вам се деси оно што је мени, да са великог платна једне од фестивалских бина сазнате да је загребачки глумац Рене Биторајац снимио филм (навијачки блокбастер „ Зг80“) испред улаза у вашу зграду у новобеоградском Блоку 23. За филмове кажу да су прозор у свет, али се неретко дешава да они буду и интроспекција сопствене авлије. Све зависи од угла посматрања.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Џон Малковић, Антоније Ковачевић, Боно Вокс, Емир Хаџихафисбеговић, Забрањено пушење, Мирсад Пуриватра, Неле Карајлић, Рене Биторајац, Роберт де Ниро, Сарајевски филмски фестивал, Саша Лошић, Сејо Сексон