Прочитај ми чланак

КАКО СУ НАС ПОБЕДИЛА ‘БРАЋА’: За кога је стварано унутрашње уређење Југославије?

0

У обновњеној Југославији српски народ је имао далеко мањи утицај од оног који му је припадао с обзиром на бројност, улогу у рату, поднете жртве, геноцид, учешће у револуцији.

grb Jugoslavije6723

Година 1945. означила је крај Другог светског рата. Са њом је наступило време „набијено“ енергијом ослобођеном у рату и богато историјским појавама и процесима са испреплетаним узроцима и последицама.

На границама југословенске државе, у том бурном времену, у регионалним оквирима одигравала се светска историја. На унутрашњем политичком плану наступило је време обнове и изградње, првог петогодишњег плана, радних акција, пруга и градилишта, аграрне реформе, колонизације, колективизације села, великих кампања на описмењавању али и терора, страха, принуде, развлашћивања пораженог непријатеља, прве и друге национализације, првог устава, сукоба са СССР и земљама „народне демократије“, економске блокаде, затвора и мучилишта за класне и идеолошке противнике које је симболизовао Голи оток, контролисаних информација и контролисаног живота. Време у коме је постојао привид да је остваривање циљева социјализма у најближој перспективи.

Југословенска држава настала 1945. године обликована је у духу идеја „партизанског југословенства“ које је заговарала Комунистичка партија Југославије. Југословенство КПЈ је умногоме било оптерећено догматским и класним погледима на државу и строгошћу према српском народу. Почетком двадесетих година КПЈ је заговарала унитарно уређену Југославију. Затим се дуже од једне деценије (1923-1935) залагала за разбијање те исте југословенске државе и формирање независних националних држава на њеном тлу. У годинама успона националсоцијализма и поделе света на свет фашизма и свет антифашизма југословенски комунисти су, под утицајем Москве, прихватили југословенску државу и за њу се својски борили током рата 1941-1945.

У складу са својим погледима на национално питање, у целом периоду постојања југословенске краљевине (1918-1945), југословенски комунисти су подстицали мржњу према српској буржоазији као угњетачкој, некритички прихватали тезу о великосрпском хегемонизму, саглашавали се са плановима о настајању националних држава на рачун српске етничке територије, ширили пропаганду о војсци као „српској институцији“ која је извршила окупацију југословенских области. За њу су српски чиновници били означавани експлататорима других народа, а „хрватски националисти“ (усташе) могућим сарадницима у рушењу Југославије. Српским комунистима је КПЈ стављала у задатак да раде против великосрпског хегемонизма и сопствене (југословенске) државе. У складу са тим била је и национална политика која је преко партијске институционалне структуре напросто дробила области српског етничког простора.

Комунисти су заговарали равноправност југословенских народа. За разлику од грађанских политичара веровали су да се нова Југославија може изградити једино као „федерација равнотеже“. У складу са тим, од првог дана оружаног устанка (устаничке масе су у великој већини чинили Срби), путем различитих организационих форми (територијална структура партијских организација, организација привремених органа власти, војно-политичка структура), КПЈ је развијала процес настајања нове југословенске федерације. Разлози прагматичне природе (унутрашњи и спољни) пресудно су утицали да се и о деликатним питањима, какво је било питање разграничења настајућих федералних јединица, вођство југословенске револуције није изјашњавало.

У ситуацијама када су се појављивала спорна питања (нпр. спор партијске организације Хрватске и Војводине око надлежности над Сремом) партијски врх је настојао да њихово решавање одложи за неко друго време, после победе револуције. Примена федералног принципа у уређењу партије, али и будуће државе, требало је да формално обезбеди пуну равноправност југословенских народа, али да при том не угрози опште југословенско јединство.

У федералном систему власти Политбиро КПЈ је имао доминантно место. Њему су били подређене постојеће националне и покрајинске партијске организације, настајући апарат власти, војна организација, што све говори да није постојала суштинска федерализација. Одлуком о изградњи Југославије као државне заједнице равноправних народа на демократском федеративном принципу Друго заседање Aнтифашистичког већа народног ослобођења Југославије (AВНОЈ) је потврдило процес федералне институционализације који је трајао од првих дана рата. AВНОЈ се определио за признање пет конститутивних народа ( Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци) и шест федералних јединица (Босна и Херцеговина је требало да због своје сложене националне структуре има статус аутономије, али је непосредно пред само заседање AВНОЈ-а одлучено да и она буде конституисана као равноправна федерална јединица).

Tito-Avnoj

То је била значајна промена у односу на Краљевину Југославију и диконтинуитет у националној и државној политици. AВНОЈ није решио питање унутрашњег уређења федерације и разграничења федералних јединица. Ипак, свако од могућих решења делило је српски народ у више федералних јединица.

Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица, и то није било случајно. Партија је чекала да пре тога буду уобличене све остале федералне јединице. Конститутивни чин формирања федералне Србије одиграо се, у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије (9-12.11.1944) донела је одлуку којом је Србија проглашена „равноправном федералном јединицома Демократске Федералне Југославије, а Aнтифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (AСНОС) конституисан као „највише законодавно и извршно народно представничко тело“, врховни орган државне власти и носилац „суверенитета народа и државе Србије“.

У том тренутку, док постоје слична тела у свим другим јединицама будуће југословенске федерације, Војводина, Косово и Метохија и Санџак још увек нису били формално у саставу Србије. Србија је обрисе својих републичких граница дефинитивно добила априла 1945. године. Процес конституисања федералне Србије дефинитивно је окончан августа исте године.

У исто време, у односу на остале партијске организације у земљи, каснило је и конституисање партије српских комуниста у оквиру јединствене КПЈ. Тај чин се дефинитивно одиграо почетком маја 1945. Том приликом, са конгресне говорнице Јосип Броз Тито је поручио српском грађанству да комунисти нису „расцјепили Србију“ већ су стварањем федерације „направили срећне Србе у Босни, исто тако као и Хрвате и муслимане“. Броз је истицао да се ради само о административној подели у којој границе између федералних јединица спајају југословенске народе. Сликовито, те административне границе, Тито је упоредио са „жилицама у мермеру“.

У наредним годинама (тај процес траје од 1945. до 1956. године) коначни територијални оквир федералних јединица био је утврђен по различитим мерилима (историјским, етничким, географским, економским, политичким…). Спорна гранична питања решавана су у најужем партијском врху, на седницама Политбироа КПЈ, формирањем партијско-државних комисија, привременим разграничењима која су временом постајала коначна, иако их није легално размотрио и потврдио надлежни државни орган и о томе донео правно ваљани акт. Неколико деценија касније по тим границама је „раскројена“ југословенска држава, а границе република постале су државне границе нових државних ентитета. Тај процес је, у југословенском случају, подржала и међународна заједнице. Право на отцепљење дато је републикама, а не народима.

Србија је била и једина југословенска федерална јединица која је у свом саставу имала аутономне области (касније покрајине). Била је то последица убеђења југословенских комуниста да југословенска држава, као „федерација равнотеже“, једино и може бити обновњена „ломљењем“ Србије као највеће и најснажније федералне јединице. То је чињено и ћутањем о геноциду коме је српски народ био изложен на простору НДХ, забраном повратка српских избеглица у њихове домове, наметањем хипотеке о „великосрпском хегемонизму“, забраном наглашавања српског националног индивидуалитата, спречавањем отварања српског питања, централизовањем власти, федерализацијом Србије, стварањем утиска да за разлику од осталих југословенских народа Срби не требају да оивичавају свој национални простор, свесним мењањем положаја Србије и српског народа кроз уставна решења, наметањем бројних хипотека.

У обновњеној Југославији српски народ је имао далеко мањи утицај од оног који му је припадао с обзиром на бројност, улогу у рату, поднете жртве, геноцид, учешће у револуцији.