Јосип Јошка Броз, унук славног председника бивше Југославије, по струци шумар, страствени ловац и председник Комунистичке партије, данас живи скромно и чува успомену на свог славног деду. Рођен је 6. децембра 1947. године од Титовог сина Жарка и његове супруге Рускиње Тамаре.

У најранијем детињству родитељи су му се развели, па је заједно са 13 месеци млађом сестром Златицом одрастао у Ужичкој 11. Бригу о њему и сестри Златици водио је деда Тито, који им је био и отац и мајка.

Јошка се четири пута женио, са првом супругом добио је два сина, а тек са последњом и ћерку, коју је прижељкивао целог живот. Као део Титовог обезбеђења пропутовао је цео свет и каже да такве земље као што је била бивша Југа нема нигде јер је то била држава социјалне правде и истинске равноправности. Иако унук вољеног маршала, Јошка је понављао први разред гимназије, али је и ту испољио тврдоглавост и истерао своју вољу, а то је да заврши школу коју је волео. У Београду је држао кафану Чубурска липа. Титов унук је левичар, па је тако одлучио да оснује Комунистичку партију да би помогао и себи и другима. Каже да једва чека да седне у скупштинску клупу и обећава да неће ћутати.

Нежан према унуцима

– Данас се свашта прича о Титу, како коме одговара, а истина је да је био добар државник и нежан деда. Што се тиче метода васпитања, био је правичан, али децу никад није тукао. Једном приликом мало је зафалило да ипак извучем батине од деде. Пауновима који су се поносно шепурили по башти ишчупао сам неколико прекрасних пера, он је то чуо и много се наљутио. Два дана сам се крио у својој соби и мимоилазио се са њим, али на крају ме је ипак нашао и изгрдио. Када је био бесан, морао си да му се склониш с пута, али није био злопамтило, брзо га је напуштала љутња и поново би био ведар и на шалу спреман човек.

Против уласка у ЕУ

– Србија сама треба да тражи свој пут развоја и то пре свега у пољопривреди, која је грана будућности. Не треба да улазимо у Европску унију, они нама не желе ништа добро. Оног тренутка кад Србија уђе у ЕУ, све стране компаније ће напустити нашу земљу. Они су овде само због тога што плаћају мање порезе него у својим матичним земљама и због могућности да своје производе пласирају у Русију.

– Посебно желим да нагласим да од Тита никада нисам добијао скупе поклоне јер је он желео да одрастамо као сва друга деца. Ипак, драгоцен поклон који сам добио од Старог била је пушка. Једном приликом кад сам постао управник војних ловишта био сам са дедом на Брду код Крања и он ми је поклонио пушку, али уз услов да му вратим ону стару изанђалу. Године 1972. добио сам још један вредан дар – сат од Тита, који је он добио од америчког председника Џимија Картера. За време лова у Бељу изгубио сам свој руски сат, који је био најтањи сат који можете замислити. Тај сат ми је поклонио мој руски деда, мајчин отац. Кад ме је Тито видео, питао ме је где ми је сат. Рекао сам да сам изгубио на шта је он узвратио поклоном. Тај златни сат сам дуго носио, али га више немам. Деда није био циција, од својих пара, које је добијао по основу хонорара и дневница, 1970. године ми је купио први ауто. У Беље, где сам живео и радио, ауто је довезао Титов возач Марко Aгбаба.

– Никад нисам имао протекцију због тога што сам унук председника Југославије. Наиме, након завршене основне школе пожелео сам да упишем средњу шумарску школу. Међутим, родбина ме је натерала да упишем гимназију. И поред чињенице што сам унук највољенијег председника, морао сам два пута да идем у први разред. Након тога уписао сам средњу шумарску школу у Краљеву. Касније сам завршио Шумарски факултет у Београду. Истерао си своје, ниси хтео да учиш у гимназији, хтео си своју школу, рекао ми је тада деда. Тако сам завршио шумарску школу у Краљеву, а касније сам почео да радим као управник војних ловишта.

Без привилегија у војсци

– С посебном сетом сећам се војничких дана. Прво сам рок служио у Белој Цркви, али сам дошао у сукоб са једним војником због чега сам тражио премештај. Војник са којим сам се сукобио два пута ми је ломио ручицу на мењачу камиона.

Нисам могао да издржим сукобљавања са њим, па сам тражио да идем негде другде. Тако сам другу половину војног рока провео у Осијеку и то у војној полицији као дежурни возач. Родбина ми није као другим војницима долазила у посету, више сам ја ишао кући у Београд да их видим. Иако ме пуковник из Беле Цркве држао на рукама по рођењу, никаквих привилегија нисам имао.

Четири брака

– Оженио сам се се почетком седамдесетих година Миром, која је пореклом била Црногорка. Са њом сам добио два сина, Небојшу и Виктора. Развео сам се почетком осамдесетих година. Није прошло дуго, поново сам се оженио и то Јасном. Брак је потрајао кратко, свега годину-две и уследио је још један развод. Ипак, нисам могао да се скрасим сам, па сам и трећи пут стао на луди камен. Трећа супруга ми се звала Јелена, много ми је помогла у одгајању деце, али смо се разишли. Баш ових дана је и умрла. Ипак, нисам одустајао од женидбе, па сам се и четврти пут пре десетак година венчао са Далидом из Рожаја. У четвртом браку добио сам ћерку, коју сам прижељкивао све године и дао јој по мајци име Тамара. Поред десетогодишње Тамаре, данас несебично дајем своју љубав унуцима Филипу, Луки и Лазару. Сви унуци живе у Београду.

Нисам се плашио НAТО бомби

– Током интервенције НAТО-а 1999. године нисам напуштао своју кућу, иако је у то доба то била изузетно опасна локација. Реч је о кући мог оца Жарка на Дедињу. С двогледом у руци пратио сам ваздушне борбе и јављао надлежним службама куда иду авиони. Нисам се плашио, седео сам на тераси, знао сам да гађају већ унапред одређене циљеве. Гађали су кинеску амбасаду, касарне, хотел Југославија, све што је имало било какав предзнак југословенства. Много су нам зла нанели, а ми опет данас с њима сарађујемо као да ништа није било.

– Године 1976. поднео сам захтев да из Ловишта пређем у Секретаријат унутрашњих послова (СУП). Као полицајац у антидиверзантском воду бринуо сам за дедину безбедност све до 4. маја 1980. Захваљујући том послу, обишао сам цео свет. Био сам у Кини, на Шри Ланки, Куби… свуда где је Стари ишао. Свуда су нас дочекивали раширених руку јер је Тито био цењен и поштован државник. То се види по сахрани, на коју су дошли сви страни државници да му одају почаст. Такав политичар се више не рађа. С тугом се присећам последњих дана свога деде, када је лежао у болници у Љубљани. Док се он борио за живот, политички сарадници који су га посећивали су по ходницима већ договарали ко ће коју функцију да преузме. То им је захвалност за све привилегије које су имали, нису могли да дочекају да човек склопи очи.

– Посебно сам осетљив на приче о Титовом менталном стању у последњим годинама његовог живота. Стари је до краја био веома виспреног и оштрог ума. Неки су тврдили да је Тито под старост био сенилан, али то није тачно. Питао сам га на крају шта му је највећа грешка у политици, а он је одговорио да је то што је допустио доношење Устава из 1974. године. На тај начин, рекао ми је:

„Допустио сам да се од једне створи осам малих држава, а то је била велика грешка“… Слутио је распад Југославије, рекао је: „Све док траје целовита Босна и Херцеговина, трајаће и Југославија, највише се плашим сукоба у Босни.“

Тајкуни и сиромаси

– Са Титовом супругом Јованком Златица и ја смо имали коректан однос. Једино ми је жао што је Јованка, исто као и мој отац Жарко, умрла у потпуној беди. Срамота је да удовица председника земље живи у таквом сиромаштву у каквом је живела она, али то показује какав је однос ове државе према председнику и човеку који је толико учинио за ову земљу. Ни њој, ни нама Тито није оставио никакво материјално богатство. Данашњи политичари који немају дан радног стажа имају више новца него цела породица Броз заједно. A у време Тита, Југа је била четврта војна сила у свету, имала најбољи систем здравства, школства…

– И сам сам годинама живео у оскудици од пензије која износи свега 18.000 динара. Видевши како грађани Србије бедно живе, решио сам да се и сам упустим у политичке воде, па сам основао своју странку – Комунистичку партију. Са тако мизерном пензијом живео сам на хлебу и млеку, од имовине немам ништа, а возим аутомобил од 250 евра. Стога сам одлучио да оснујем странку. Били смо на листи са Социјалистичком партијом Србије Ивице Дачића и ушли у парламент. Нећу ћутати у Скупштини, све ћу рећи – колико се тајкуни бахате, али и како постоје такозвани подобни и неподобни богаташи. Народ је доведен до дна сиромаштва и зато лоповима не одговара да се народ уједини. Сви пред изборе обећавају брда и долине, а после тога од обећања ништа. Наша земља није безбедна као некад, када је свако могао да спава у парку, а сада не можеш да спокојно да спаваш ни у својој кући ако ниси закључан и са решеткама на прозорима.

Извор: vesti-online.com

Ознаке: Јосип Јошка Броз, Југославија, комунисти, српска историја, Тито, Титов унук, устав 1974