Прочитај ми чланакГодинама је лекар Милан Драгутиновић успевао да се убаци међу одметнике и одлучујуће помогне потери. Сада је добио задатак да уништи групу балиста…
Илустратор: Милан Ристић
Годинама је лекар Милан Драгутиновић успевао да се убаци међу одметнике и одлучујуће помогне потери. Сада је добио задатак да уништи групу балиста…
У пролеће 1951. године у Санџаку и на Космету почеле су да се дешавају чудне ствари. Неко је почео да напада органе власти, нестајали су војни курири, свако мало негде би поред пута освануо леш милиционера, а ускоро су почеле да стижу притужбе становништва да их наоружани људи пљачкају усред ноћи. Из кућа узимају шта може да се понесе, застраше укућане да им случајно не падне на памет да нешто пријаве, и изгубе се у мраку. Насумично су организоване потере по планинама, али без успеха. Команданти нису знали кога јуре. Смутно поратно време, планине су још биле пуне одметника, сигурно је неко од њих. Само, ко?
Убрзо је Управа државне безбедности дошла до података да се ради о остацима банде Шабана Полуже. Овај албански вођа, који је током рата неколико пута мењао стране, на самом крају прикључио се јединицама НОВ и ПОЈ. Таман што је бригада састављена од његових бораца упућена на Сремски фронт, наредио је да се убије комесар, и целу колону упутио у Дреницу. Тамо су подигли устанак против нове власти.
Побуна је угушена на једвите јаде, уз помоћ 39.000 војника, а Полужа убијен. Остаци његових банди великим делом су се предали, али је било и оних који су се разбежали по планинама. Углавном су били убијени у наредним месецима, и прилике су биле сразмерно мирне. Ипак, сада, шест година после побуне, изгледало је као да је неко од албанских сарадника фашиста претекао, и решио да се јуначи.
Стиже Абдулах
На састанак у зграду београдске Удбе позван је лекар Милан Драгутиновић. Међу упућенима, углавном људима Удбе, био је чувен као човек који се специјализовао за убацивање у разне одметничке групе и њихову потоњу ликвидацију. Познат и као револвераш, увек наоружан једним пиштољем и једним револвером, усавршио је технику пуцања укрштених руку. Кад се није бавио убацивањем у одметничке групе, радио је у једној београдској клиници. Речју, савршен човек да се позабави побуњеницима.
На састанку у Удби предочили су му да су можда успели да нађу човека који има везу с балистима. И да га заврбују. Па ако би он могао да се припреми за лутање по беспућима југозапада Србије, пошто бољег за тај посао немају. Пристао је. Упознали су га с једним младићем, Абдулахом. Тај је био „она” веза. Он није знао о којим се балистима тачно ради, али је добро познавао њиховог главног јатака, извесног Саита. Дао се на посао да га доведе код доктора. У Београд.
Прича којом би се Саит намамио и доктор убацио у игру била је уобичајена, више пута испробана и потврђена у пракси. Доктор је представник „наших” из исељеништва. Послали су га у земљу да како год зна помогне људима који се крију по шумама а, ако је икако могуће, да проба да их пребаци на запад. Прича је више пута упалила код четника, па су тако уништене групе Српка Меденице и Радослава Минића.
Само, доктор је сад морао да се убаци међу људе чији је склоп био значајно другачији. Затворене групе, братства, породице, а сада је ту требало да упадне неко ко уопште није Албанац и да се представи као један од њих, за почетак. Зато је Абдулах био јако важан. Он је одмах предложио да им случајно не пада на памет такво представљање – нити зна језик, нити обичаје. Него, да се доктор представи као савезник. Тако су и урадили. Абдулах је помогао и у склапању приче. Сада им је остало да чекају.
Лед је пробијен
После петнаестак дана неко је зазвонио на врата докторовог стана. Чим је отворио унутра су нахрупили Абдулах и још двојица. Засели су и посматрали га у потпуној тишини. Обојица у уредним грађанским оделима, а на главама кечићи. Погледом су испитивали сваку ствар у просторији. Доктор је покушао да их открави разговором, али су они и даље ћутали. А онда им је поглед застао на ормарићу у коме су се налазили лекови и докторски прибор.
Као да им је то био доказ за којим су трагали. Прво је старији прозборио нешто, а потом и млађи. Представили су се. Саит и његов рођак и пратилац, Зија. Овај потоњи чинио се сушичав. Тешко је дисао. Доктор је онда развезао причу, од тога да су дужни да о свему ћуте, до дивљења оних преко границе борби јунака у шумама. И да њима мора некако да се помогне, а зато је он, доктор, ту.
Придошлице су се сложиле, такво стање траје од краја рата, већ је седма година, а и осиромашило се. Зато, ако би „наши” могли мало да припомогну… Доктор се сложио. Саит је предложио да редовно долазе у Београд, да му уштеде дуг пут. Онда се доктор окренуо Зији и упитао га за његову болест. Астма, био је у праву.
Предложио му је да сутра дође код њега у болницу, да га темељно прегледа. Сутрадан су обојица дошла. Док је доктор прегледао првог, други је загледао све по ординацији. Зија је добио потребне лекове, а Саит потврду да је доктор стварно то, доктор. Одмах су се одобровољили. И сами предложили састанак с онима у шуми. Лед је коначно пробијен.
Шифра под капом
Неколико дана касније у Рашкој се из воза искрцао један готово уобичајени туриста. Бар на први поглед. У лаганом мантилу, с малом торбом у руци. Био је то доктор. Одатле, право за Нови Пазар. Шетао је по чаршији и гледао да ли га неко прати. Осећао је поглед на затиљку, али није видео никог. Коначно се срео с Абдулахом. Док су седели у кафани, пришао им је и Зија.
Овај пут се срдачно поздравио и доктору објаснио да га Саит чека у планини. И да није сам. Покриће за лутање по околини била је докторова наводна жеља да обилази манастире. Нашли су неки такси и кренули. Како су они изашли из кафане, тако су се дигли и готово сви гости. Служба ништа није препуштала случају.
На пола пута ка Тутину Зија је заповедио таксисти да стане. Баш им се нешто шета преко ливада. Таман што се таксиста изгубио ударили су неким споредним путем. Неколико стотина метара даље, неки човек седи и пуши. Поред њега пасу два коња. Саит! Здрављење, а онда настављају даље. Зија је отишао својим путем, док су њих двојица зашли дубље у планину. Саит је тражио да носи докторову торбу. Да припомогне. А и да нема каквог оружја унутра.
Пришли су некој шуми. Издалека се доктору учинило да у жбуњу види човека. Правио се невешт, а онда је Саит стао и звизнуо. Из шуме је изашао висок човек, наоружан до зуба. Онда се оно жбуње размакло, и појавио се други. Балисти. Стајали су напереног оружја и сумњичаво загледали придошлицу. И Саит се одмакао од доктора. Тишина је потрајала неколико секунди. Саит је климнуо главом, а њих двојица спустили пушке. Стали су мирно и представили се: Хамдија и Хуснија.
Први готово за главу виши од доктора, развијен, у мешавини униформе и цивилне одеће. Сав у упртачима и фишеклијама. За опасачем бомбе и кама. Хуснија готово исти, мада нешто ситнији, али жива жила. И знатно неповерљивији. Ћути и гледа. А пушка близу руке. Доктор је приметио да Хуснија носи италијанску капу. Сетио се да је ту капу помињао Абдулах, чуо је од Саита. У њој је написана некаква шифра која балистима служи за препознавање пријатеља. Ко је зна, њихов је.
Ко не зна, оде глава. А Абдулах је шифру заборавио. Доктор се снашао и тражио капу, да провери како чувају шифре. Кад је видео нека слова, похвалио је Хуснију. А овај сија од среће. Пренео им је да је директива „одозго” да се примире, да не нападају народ, да чекају коначан обрачун.
Реч по реч, и доктор је схватио да су „група” – њих двојица, а Саит им је главни јатак.
Мада, ту му је нешто било сумњиво. Хамдија, наизглед командант, свако мало као да је тражио потврду од Саита. Значи, он је шеф. Убедио их је да се сликају, да они у иностранству виде какве јунаке ми овде имамо. И то је Саит морао да одобри. На растанку, Хамдији је поклонио дукат. Видеће се опет чим прилике дозволе, они само нека буду мирни и чекају.
Шибица у мраку
На несрећу, док је доктор следећи пут путовао у Нови Пазар, Саит је срео неког познаника из Сјенице. Тај му је поменуо да је убијен Српко Меденица, и да је то урадио неки лекар из Београда. Саиту се упалила лампица. Све се слаже, веза из иностранства, доктор. Чим је доктор стигао, приметио је да је Саит уздржан. Одмах га је напао да хоће да се преда. Саит је давао бесу да неће. Доктор је онда тражио да га јатак одведе до балиста. Овај се правдао да су високо у планини, тамо је још велики снег. Нема везе, морају да оду до њих, да им доктор да новац. Отворио је торбу пуну свежњева хиљадарки. И Саит је пристао.
Кренули су из Пазара на југ, ка Саитовом селу Рибариће. Ипак, имали су пратњу. Удба је припремила јединицу састављену од официра, да издалека прате доктора, да му се нађу ако загусти при одсудном обрачуну. А такав се спремао.
Успут је почела и мећава. У близини су се чули и вукови. Читав чопор. Иако је доктор био наоружан пиштољем и револвером, знао је да не сме да их извади и тако прикаже Саиту. Вукови су убрзо отишли. Пробијајући се кроз мећаву, стигли су и до Саитове куће. Доктор се питао да ли ће она екипа Удбе моћи да их прати, пошто су сви трагови заметени. Надао се да хоће.
Јатак је доктора оставио да чека испред куће, тобож да упали светло. У кући су били и балисти. Саит им је предочио да доктор није онај за кога се представља, а има и пуну торбу пара. Да они њега убију, за сваки случај. Ови су се сложили. Ипак, нису стигли да се договоре када и како, пошто је доктор споља дигао дреку – смрзао се и под хитно да га уведу у кућу! Саит је хтео да га сврати у шталу, што је доктор одбио. Знао је да им је тамо лакше да га смакну.
Језиво „шкљоц”
Чим су ушли у собу унутра су улетели балисти. Наоружани и натмурени. Хладно су се поздравили и засели. Домаћин је пећ наложио толико да у соби није могло да се дише. А доктору у џепу капута пиштољ, за појасом револвер. Ако се скине, одаће се. Хамдија и Хуснија сели су далеко један од другога, да имају преглед просторије. Онда је Саит питао доктора да ли је чуо нешто о Српку Меденици. Убио га је неки лекар из Београда.
Сва тројица пажљиво прате шта ће одговорити, а Хамдија држи руку на аутомату. Доктор се некако снашао, а онда брзо завукао руку у задњи џеп панталона. Хамдија је скочио и уперио аутомат. Доктор је извадио новчаник, да их дарива. И да им успут провери реакције. Неће бити лако. Само да она екипа стигне на време. А и да су стигли, не може да им да знак.
Зато је тражио да изађе напоље, нужда је. С њим је пошао Хамдија. А договорени знак је упаљена шибица пред кућом. Сумњичави балиста није га ни секунд оставио самог, стално му је био за леђима, па му је остало само да се врати унутра и сам нешто покуша. А унутра су балисти седели на три краја просторије. Ако доктор и стигне да припуца на једног, остали му сигурно долазе главе. У једном тренутку Хамдија је устао и нешто шапнуо Хуснији. Доктор је то искористио да седне на његову столицу. Сада су макар груписани. Саит је изашао из собе.
У том трену доктор је устао и пришао умиваонику. Пало му је на памет да је бос, пошто се изуо на уласку, према обичајима муслиманске куће. А ако буде морао да загребе на онај снег… Свеједно, мора да делује или ће они. Нешто су се узмували, дошаптавају се. Кренуо је руком ка бокалу и нагло се окренуо. Извукао је пиштољ и уперио га у Хамдију.
Овај је исколачио очи и кренуо руком ка аутомату. Доктор је повукао обарач. Зачуло се само једно тупо и празно „шкљоц”. Језив звук. Метак је слагао или се заглавио. Доктора је облио зној. Нема кад да репетира пиштољ. Шта сад? Одмах је пребацио пиштољ у другу руку, а из појаса истргао револвер, уз језиво церекање и дреку:
– Полако, друшкани, имам ја за вас и други!
Тако је ваљда разбио свој страх. А Хамдија се већ устремио на њега. Дочекао га је метак великог калибра и одбацио на други крај собе. Хуснија је за то време скочио и разбио лампу. Доктор је припуцао у мрак, на место на коме је неколико тренутака раније био балиста. Испразнио је буренце и схватио да је погодио Хуснију. Онда је узео пиштољ. Репетирао је, избацио метак, и кренуо ка вратима. Ваљда је и она екипа стигла.
Док је покушавао да откључа браву осетио је стравичан бол у врату. Нешто га је давило. Мора да је Саит. Пришао му је тихо и почео да га дави. Доктор је помислио да је готово, већ му се смрачило. Нагонски је гурнуо пиштољ испод мишке и почео да повлачи ороз. Испалио је цео шаржер брзином рафала, а стисак је попустио. Осетио је како му се нешто срозало низ леђа. Окренуо се, био је то Саит. И био је мртав.
Онако бос и празног оружја, доктор је побегао напоље. Тамо је већ стигла екипа. Замало да га убију. Морали су да претресу кућу пошто нису били сигурни да је Хуснија заиста мртав. Кад су пришли, изнутра су се чули неки звуци. Да ли да заспу кућу бомбама и заврше посао? Одлучили су да уђу. Полако, прескочили су Саитов леш. У соби, само Хамдија. Мртав. Хусније нигде. Брзо су се дали у потрагу. Преврнули су све, није могао да изађе, били су у заседи. Мора да постоји тајни пролаз, бункер, нешто. Чукали су по зидовима, а онда је неко угледао зарозану поњаву до које су водили трагови крви. Хуснија је био рањен, то су знали.
Неко је померио поњаву. Ударали су у под, звучало је као нека шупљина. Ту су и вратанца. Опрезно су их отворили. Улаз у тунел. Само, како ући кад негде у мраку лежи рањени балиста, и само чека прогонитеље да му дођу на нишан? За сваки случај, унутра су хитнули бомбу. Онда темељно изрешетали тунел, онако у мрак. Затим, нагрнули унутра. Хусније нигде. Наставили су корак по корак. Тунел се сужавао, а на крају је била рупа. Бункер. Примакли су се, а изнутра је допрло тешко дисање. Позвали су га на предају, нема куд. Репетирали оружје, припретили бомбама. А изнутра тишина. Проломио се један пуцањ. Прича о „банди” балиста била је завршена…
