Прочитај ми чланакПолитичко угњетавање народа који је фундаментално везан за историјски и државни развитак Црне Горе је стање које се није десило одједанпут већ се процесно стварало.
Политичко угњетавање народа који је фундаментално везан за историјски и државни развитак Црне Горе је стање које се није десило одједанпут већ се процесно стварало. Његови почеци сежу још у време формирања СФРЈ када се први пут црногорство појавило као национална одредница. Током 1988. године стање се променило у тзв. Јогурт револуцији. Сецесивна политика опет је заживела 1996. године када су почели да излазе у јавност подаци о неслагању са националном политиком СРЈ коју је предводила влада на челу са Слободаном Милошевићем.
Главни актер те процесне радње је Мило Ђукановић, човек који је на власти од 1991. године. Његова национална политика се заснива на маргинализовању и деградирању српског елемента у црногорској национално-културној традицији, садашњости и будућности и формирању јединственог црногорског идентитета који је потпуно контрадикторан са историјском реалношћу.
Од одвајања Црне Горе са Србијом 2006. године у школским установама не спомиње се ни траг о српском идентитету црногорске државности. Пример затирања поменутог се огледа у томе што се дело црногорског владике Петра II Петровића Његоша “Огледало Српско” може наћи само у редакцији “Огледало Црногорско”. Српски језик је замењен црногорским а компоновање “монтенегристике” је извршио Бошњак који је студије завршио у Осијеку(Хрватска) што доказује предметну апсурдност. Према попису становништва РЦГ из 2011 као припадници српског етноса декларисало се 28,73 % становништва.
Док је само 7,3 % запошљено у државним установама. Док је удео “етничких Црногораца” по попису 44,98 % а у државним установама 82,11 %. Према извештају председника Српског националног савета Момчила Вуксановића број Срба између два пописа из 2011 И 2003 се смањио за 20 000 или 4 процента целокупног становништва.
Главни кохезиони елемент прикупљања српског бића и главни фактор отпора репресивних и угњетавачких метода црногорске државне политике је Српска православна црква чији је поглавар у Црној Гори митрополит црногорско-приморски Амфилохије. СПЦ је једина веродостојна и релевантна у тој области иако власти ЦГ покушавају да инсталирају аутокефалну црногорску цркву која није призната канонски од ниједне признате православне цркве.
У тој жељи и у тумачењу историје зарад својих политичких циљева власт је упорно покушавала да прогура закон којим све православне храмове и цркве који су настали пре 1918. године када су се српске црквене области ујединиле у јединствену Српску православну цркву жели да одузме и да прикључи непризнатој државној цркви. Овај процес се одвијао у паралилизму са насртајима Албанаца на Косову да српску црквену баштину представе као своју примањем у међународну организацију УНЕСКО. Овом проблему се у српским медијима давало јако мало простора као и на укупне проблеме српског народа у ЦГ који су резултирали народним протестима.
Наведени примери и цињенице указују на то да се врше форме(политичка, економска, историјско-културна) безбедносног угрожавања. Њихово кршење представља недемократски уређен систем који се 24. годишњом владавином једног човека може назвати и аутократија.
Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра, чак ни ово није било довољно да се аутократа повуче са власти што је одлика недостатка политичке културе и легитимитета правнoг система којег је заменио политички систем. Поједини друштвено-политички радници наводе да данашњи статус Срба одговара злогласном “apartheid-u”.
