Прочитај ми чланак

Да ли је могућ народни вето

0

Грађани Србије су последњи пут изашли на референдум пре десет година, када су гласали за Устав. Али како би изгледало кад би гласачи изјашњавањем давали коначни суд о сваком закону који прође скупштину, као што у Грчкој предлаже Алексис Ципрас?

skupština srbijaС намером да у колевку демократије врати њен непосредан облик, грчки премијер предложио је измене тамошњег највишег правног акта како би бирачи имали могућност народног вета на законе о којима се претходно изјасне парламентарци у Атини.

Ипак, његов рецепт не би заживео у Србији јер, како кажу правници, ни одредбе постојећег српског устава које се односе на могућности за расписивање референдума нису коришћене у већој мери. Осим тога, српски парламент, због процеса прикључивања ЕУ, објашњавају саговорници „Политике”, доноси знатно више закона него грчки, па би изјашњавање грађана о сваком правном акту било скупо и неефикасно.

Ципрас иначе предлаже да грађани имају право да на референдуму одбаце законе, сем оних који се односе на фискалну политику, али и да предлажу правне иницијативе.

Порески и финансијски закони ни у Србији, према уставу наше земље, не могу бити предмет референдума, баш као ни они који се односе на људска и мањинска права и слободе. Изјашњавању грађана у Србији, објашњава професор Правног факултета Танасије Маринковић, не могу бити подвргнуте ни обавезе које произлазе из међународних уговора, буџет и завршни рачун, увођење ванредног стања и амнестија, као ни питања која се тичу изборних надлежности Народне скупштине.

Референдум је пак обавезан за промену Устава, оснивање нових или укидање и спајање постојећих аутономних покрајина и за промену граница територија аутономних покрајина.

Поредећи највиши правни акт наше земље с постојећим грчким уставом, Танасије Маринковић каже да у Грчкој постоји могућност „референдума одозго”, то јест да га може расписати председник републике на иницијативу већине народних посланика, док у Србији осим овог начина заказивања референдума, предлагачи могу бити и сами грађани уколико неку иницијативу подржи најмање 100.000 бирача.

„Из Ципрасове најаве следи да се грчки премијер залаже за проширење круга овлашћених предлагача референдума, то јест за неку врсту ’народног вета’. Таква могућност већ постоји у Швајцарској, где је потребан захтев најмање 50.000 грађана или осам кантона како би се савезни закони и други акти изнели на изјашњавање”, каже Маринковић.

У Србији, додаје он, посланици, странке и грађани нису показали веће интересовање за своје уставно право на референдум и народну иницијативу, па самим тим није било ни проблема у спровођењу тих одредаба.

„Ипак, одређена решења о референдуму и народној иницијативи у Републици Србији би морала да буду преиспитана приликом наредне уставне ревизије, са становишта упоредноправног искуства”, закључује овај професор.

Србија је, према мишљењу посланика Српске напредне странке Драгана Шормаза, у другачијој ситуацији од Грчке јер као кандидат за ЕУ има агенду задату кроз преговарачки процес о томе које законе треба да доноси, мења и усклађује с европским.

„Осим тога, и тамошњи закони се мењају у складу с одређеним директивама. И шта ћемо онда? Да за измене макар и једног члана закона да расписујемо референдум? Чему онда легитимитет и народна воља у парламенту ако је потребно сваки час расписивати референдуме. Суверенитет народне воље је у парламенту и овако нешто би обесмислило демократски систем”, каже Шормаз.

Осим тога, изјашњавање грађана о готово сваком закону је технички неизводљиво, јер се у Србији доноси много више закона због евроинтеграција, док Грчка, као чланица ЕУ, вероватно може да мења правне акте знатно споријим темпом, сматра Ђорђе Комленски, председник скупштинског одбора за уставне промене и законодавство.

„Замислите ситуацију у којој постоји 150 референдума годишње. То би било изузетно скупо и тешко спроводиво, а истовремено би помало дерогирало парламент. Осим тога, то би на неки начин било и пребацивање одговорности с парламента на грађане”, каже Комленски, али додаје и да је Ципрасова идеја занимљива јер помало подсећа на један организовани вид самоуправљања.

„Треба пратити шта ће се дешавати с том иницијативом, мада упада у очи да она не предвиђа изјашњавање грађана о оним законима који их највише голицају и директно ударају на њихов џеп”, закључује Комленски, који је и шеф посланичке групе Покрета социјалиста Александра Вулина.

Пајтић: Грађани да се питају о системским законима

Лидер Демократске странке Бојан Пајтић не дели у потпуности став колега правника. Како каже за наш лист, било би корисно када би грађани имали прилику да се изјасне „бар о оним законима који се називају системским”.

„Делиберативна демократија, у којој грађани учествују у одлучивању, а нису гласачка машина једном у четири године, доноси бољи квалитет закона и успешније друштво”, сматра Пајтић.

Досадашња изјашњавања у Србији

Грађани Србије су пре изјашњавања о Уставу октобра 2006. последњи пут изашли на референдум 1998. како би одговорили на питање да ли би у решавању косовског проблема требало да учествују страни посредници (95 одсто изашлих гласало је против мешања страног фактора). Такође, 1992. године одржана су два референдума. На првом су грађани гласали за државне симболе, а на другом, неуспелом, за уставне амандмане. Двапут се на биралишта излазило и 1989, у освит распада Југославије, кад је најпре у марту изгласано укидање аутономије Космету и Војводини, а потом је у новембру потврђен избор Слободана Милошевића за председника Председништва Србије.