Прочитај ми чланакНекада давно из земље Србије, преко Земуна, један млади човек по имену Вук Стефановић Караџић оде у Беч где започе своју реформу и борбу за народни језик. У том истом граду се заљуби и ожени Бечлијком Аном са којом доби тринаесторо деце од којих су, нажалост, само двоје поживели довољно дуго да родитеље испрате са овог света. Једно од то двоје деце био је син Димитрије, а друго је била управо она, Вилхелмина Мина Караџић. Ово је њена прича...
Очева мезимица, Копитарева мила „Циганчица“, симпатија многих угледних младих људи тог времена, Мина Караџић свакако јесте важна фигура српске културне историје. Од раног детињства почела је са учењем француског и италијанског језика, а поред немачког који је течно говорила будући да јој је мајка била аустријског порекла, Мина је почела говорити и српски по жељи оца који је јако волео своју домовину. У то време школовати женско дете није било уобичајена појава, тако да су ретки били они коју су улагали труд у образовање својих кћери.
Но ипак, Вук је својој “Минки“ желео да пружи ту могућност, па тако она креће на часове клавира и сликарства. Како је њен таленат убрзо испливао на површину, Вук купује клавир који је од тада красио салон њихове куће и чији је звук испуњавао многе вечери и пријеме којима су присуствовали виђенији људи. Њеном општем образовању доста је помагао и Вуков добар пријатељ, Јернеј Копитар, који је доносио књиге и лектире из којих је Мина учила. У то време Вук је већ био важна и поштована личност. Сходно томе његов дом је, иако не нарочито богато опремљен, био примамљиво место окупљања многих.
У његовом салону на чијим зидовима су се могле видети слике Карађорђа, Милоша Обреновића…., угодне сате проводили су Ђура Даничић, Јакоб Грим, Кнез Михаило Обреновић, Бранко Радичевић, Његош… Причало се о свему, а понајвише о Вуковој реформи, али било је и необавезних пријатних разговора у којима је Мина волела да учествује. За разлику од ње, мајка Ана је уживала седећи поред Вука, осмехујући се и слушајући све те људе и међу њима своју Мину.
Најрадоснија би била када би се повео разговор о Димитрију, који је у то време боравио у Трсту. Осам година млађи од Мине он је био како сестрин тако и мајчин љубимац. Мажен и пажен, још као веома млад Димитрије је лако упловио у погрешне воде и почео се коцкати, упадати у дугове и тражити од породице да исте отплати.
Мина природно лепа, црне косе и нежног лица, обучена у једноставне али лепе хаљине, паметна и духовита јако брзо је постала центар друштвеног живота који се одвијао у Вуковој кући. Лако је освајала мушка срца и будила нежна осећања у њима. Један од момака заљубљених у Мину био је и Бранко Радичевић који јој је посветио своју најлепшу песму “ Певам дању, певам ноћу“. Симпатије су биле обостране, Мина је уживала у Бранковим песмама, његовом удварању и ласкању и са 17 година већ је могла размишљати о удаји.
Али, Вук је својој мезимици одредио другачију судбину, желео је да се Мина уда за богатог и угледног човека, а не за студента и доброг, али сиромашног песника. 1846. године доктор Флор Огњев упознаје Вукову породицу, заљубљује се у Мину и ускоро објављује веридбу. Сматрајући да је Флор богат и цењен доктор, Вук без оклевања даје свој пристанак. Тада Флор и Мина почињу са размењивањем писама чекајући дан свог венчања. Међутим тај дан није дошао. Флоров отац, разочаран Мининим држањем и чињеницом да њима није писала писма, па чак ни за време празника, почиње да сумња како је за Мину то брак из интереса. Из тог разлога није послао папире који су им били неопходни да би склопили брак.
Након тога, Вук са Флоровим оцем размењује неколико, не баш пријатних, писама после чега је веридба раскинута. У данима који су уследили после тога Мина се посветила сликарству. Чак је и своју другарицу Милицу Стојадиновић, водила са собом на часове. Насликала је значајан број портрета, брата Димитрија, случајних пролазника, Краљевић Марка као и аутопортрет. Касније је Мина, разумљиво, имала висе удварача. Постојала је сумња да су између Мине и Михаила Обреновића постојала извесна осећања, јер је Мина након вести о његовој веридби Јулијом Хуњади била јако тужна, а и сам кнез је након своје веридбе пустио сузе.
Вук је помишљао да је уда за Ђуру Даничића, коју му је помагао у састављању речника, али ни до тог брака није дошло. Пратећи оца на путовањима, као још увек слободна жена, Мина је стекла јос више знања. Обилазила је галерије, записавала своје утиске и помагала оцу у прикупљању народних песама и приповедака. Значајан је пут кроз Србију на који је Мина ишла као пратња оцу и Лујзи Кар, жени која је хтела да Вукова дела приближи народу у Енглеској. На том путу Мина је водила дневник, а њене белешке и детаљни описи указују на њен уметнички таленат. Како је време пролазило Мина је постајала “ старија девојка“, стигле су је године у којима је већ морала имати мужа и децу.
Тада се у њеном животу појавио Алекса Вукомановић. Био је то сиромашан али поштен човек, професор на београдском Лицеју, човек кога је одгајила књегиња Љубица. Родила се љубав и убрзо се двоје људи верило. Мина је тада живела у Бечу, а колико им је раздвојеност сметала показују писма која су писали. У једном од њих, Алекса отворено показује своја осећања : “ Бечу граде, жао ми је на те, јер у теби остаде ми драга“. Њих двоје су склопили брак 1858. године у Саборној цркви у Београду и касније добили сина Јанка. Нажалост, Алекса није успео да ужива дуго у љубави са Мином и Јанком. Преминуо је 1859. године.
Тада се Мина са сином поново вратила у Беч, где је туговала за преминулим супругом и срећним данима које је провела у Београду. Па ипак, била је мајка, ваљало је оставити тугу по страни и посветити се детету, размишљати о његовој будућности. Вук је јако заволео Јанка, често би га са осмехом цупкао на крилу певајући му песмице на српском језику. Међутим, ни Вук није поживео довољно дуго да испрати Јанково одрастање, умро је 1864. године. Након његове смрти, Мина се изузетно залагала за наставак живота његовог рада, трудећи се да штампа дела која он за живота није стигао.
Сачувала је Вукова документа, списе и писма која је касније, заједно са Вуковим личним стварима, поклонила Народном Музеју у Београду. Јанко је растао и постајао вредан, марљив и образован младић којим се Мина поносила. За време српско – турског рата Јанко се борио поред свог ујака Димитрија. Живот је Мини задавао ударац за ударцем. Након смрти мајке Ане и након српско – турског рата, из Русије, стиже вест да је Јанко преминуо. Прича се да је Минин син у рату показао велику храброст и да је чак након рата добио и одликовање, али ипак се није могао борити против туберколозе која га је покосила.
Постоји и друга верзија приче која је Мину свакако више погодила, а то је да је Јанко, након извучене црне куглице у американском двобоју, извршио самоубиство. Пет године касније умире и Димитрије и тако Мина остаје сасвим сама. Тада је одлучила да остатак свог живота посвети Вуку и објављивању његових дела.
Умрла је сама 1894. године у Бечу, а данас почива у крипти цркве породице Вукомановић у близини Горњег Милановца. Због свог сликарског умећа, портрета рађених у стилу грађанског класицизма и касније романтизма, који су остали иза ње, преводилачких способности захваљући којима је народне песме и приповетке са српског преводила на немачки језик и слала Гриму на преглед, свог талента за књижевност и борби за Вукова дела, Мина Каразџић је заслужено ушла у збирку “ Знаменитих Срба XИX века“.
