Актуелно Вести дана Мишљење

Прочитај ми чланак

НЕБОЈША БАКАРЕЦ: Не да(ви)мо Скупштину Београда!

Небојша Бакарец

12:06 21.07.2016.

Осамнаестог јула 2016.године, присуствовао сам немилим догађајима испред Скупштине града Београда, где сам одборник већ осам година. Да подсетим, изабран сам на листи "Демократска странка Србије- Војислав Коштуница". Пре годину дана ДСС Санде Рашковић Ивић ме је избрисао из чланства, после 23 године, и то без образложења и писаног трага, па ми разлог брисања није познат, а нисам могао ни да се жалим.

Осамнаестог јула 2016.године, присуствовао сам немилим догађајима испред Скупштине града Београда, где сам одборник већ осам година. Да подсетим, изабран сам на листи „Демократска странка Србије- Војислав Коштуница“. Пре годину дана ДСС Санде Рашковић Ивић ме је избрисао из чланства, после 23 године, и то без образложења и писаног трага, па ми разлог брисања није познат, а нисам могао ни да се жалим.

Из медија сам сазнао да сам обрисан из чланства. Ово помињем због кредибилитета – прелатачи су веома актуелни и цењени. Нисам један од њих – као што се види, ни после годину дана од избацивања из ДСС, нисам прелетео у СНС, већ сам оснивач и потпредседник Самосталног ДСС-а.

Разобручено насиље

Долазећи на седницу 18. јула, видео сам између 100 и 150 протестаната из удружења „Не давимо Београд“, испред улаза у Скупштину. За разлику од неких других колега одборника, нисам имао проблема при уласку у зграду. Регистровао сам се, оставио торбу у сали, а колеге су ме обавестиле о догађајима који су претходили (напад демонстраната на градоначелника и једног полицајца у цивилу).

Одувек сам сматрао да је дужност одборника и да разговара са грађанима који протестују испред Скупштине. Тако сам чинио и у претходним мандатима, када сам разговарао са грађанима који су штитили Миљаковачки извор, са члановима синдиката ових или оних предузећа, са грађанима који су имали примедбе на урбанистичке планове итд. Тако је било и сада. Сада је то било мало теже, с обзиром на степен агресије који су показивали протестанти.

То је вероватно одбило остале колеге, па сам, колико ми је познато, једини одборник који је разговарао са њима. Ту не убрајам градске функционере, јер ми је речено да су представници протестаната позвани на разговор, али да су то одбили. Један од лидера протестаната, Добрица Веселиновић је то и потврдио у изјави за лист „Данас“ када је, између осталог, рекао :“Наш став је да ми немамо шта да разговарамо. Наши захтеви су јасни – оставке и кривична одговорност“ (1).

Прво сам у хаустору разговарао са припадницима полиције, који су ми указали на повређеног колегу у цивилу (претпостављам да се радило о Ивану Џамбићу), са којим сам такође кратко разговарао. Питао сам га како је и шта се догодило, јер му је средишњи део лица, био видно црвен и отечен. Објаснио ми је да је био у пратњи градоначелника који је долазио на седницу, и да је у лице примио ударац, намењен градоначелнику.

Потом сам изашао из зграде и покушао, са промењивим успехом, да разговарам са вођама протеста. Успео сам да разменим покоју реченицу са Радомиром Лазовићем, са Симоном Симоновићем и са Добрицом Веселиновићем. Био сам потпуно миран и уљудан и поред увреда које су долазиле из масе (лопове, убицо, педеру…). Изненадило ме је то да су ме априори доживљавали као мрског непријатеља, и поред поштовања које сам исказивао саговорницима и окупљенима, и поред тога што на увреде нисам реаговао ни на који начин. Овој тројици саговорника сам се представио, руковао се бар са двојицом, новинари су били ту у близини, и сви су разумели да желим да смирујем тензије.

И поред невољности поменуте тројке, да разговара, питао сам их чему сва та агресија и насиље, чему све то…? Обавестио сам их да су повредили једног полицајца у цивилу. Они су то негирали. Повређени је био у хаустору на два метра иза мене, па сам им га показао. У том тренутку мегафон је имао Симон Симоновић, који је иронично и насмејано маси рекао преко мегафона „Разбили смо полицајцу нос…“. Рекао је и још нешто, што нисам чуо. Касније сам сазнао да медији тврде, на основу снимка, да је Симоновић рекао :“Разбили смо полицајцу нос, ко га ј..е“ (одредница 2).

Јасно је да Симоновић није понављао моје речи, већ се подсмевао повређеном полицајцу. Симоновић је урлао на мене, тврдећи да је градоначелник криминалац. Упитао сам га да ли му је познато, да то да ли је неко криминалац или не, утврђује суд, а не улица или Жута патка? Тројица саговорника ме нису вређали, изузев што ми је Лазовић рекао да сам ја саучесник.

Ту негде, стрпљење му је попустило, па је рекао да или поднесем оставку и придружим им се, или да се носим унутра. На крају, Веселиновић ми је рекао да не жели да разговара. Повремено сам улазио у хаустор, и у тим приликама сам видео два покушаја групе демонстраната да силом уђу у Скупштину. Све то је трајало око двадесетак минута. Седница није још била почела. После тога сам отишао у салу.

Ни у једном тренутку нисам осетио непријатељство према протестантима, али сам био изненађен степеном њихове агресивности, и мржње према свима осталима. Полиција се понашала апсолутно пристојно и мирољубиво и није насртала на протестанте. Доказ за то је и саопшење заштитника Јанковића, симпатизера иницијативе, који је потврдио професионално понашање полиције. Са друге стране протестанти су насртали, прво на челнике града који су дошли на седницу (одредница 3), а потом и на поједине одборнике.

На моје очи су насрнули на шефа моје одборничке групе, Дејана Чулића, кога су вукли за сако и торбу и запречавали му пролаз. На крају су га ударили мотком по глави, са леђа. Све време су насртали на полицију, покушавајући да уђу у зграду (одредница 4). Поставља се логично питање – због чега су покушавали да продру у Скупштину – када су јасно стављали до знања да не желе да разговарају? Дакле, миран дијалог, или било какав дијалог, им није био на циљ, већ…шта? Шта су желели? Шта им је био циљ? Да уђу и да разбијају, да врше насиље над присутнима…?

За тих двадесет минута колико сам провео напољу, био сам такође непријатно изненађен тиме што сам видео мноштво протестаната, у неком облику дивљег транса, у психози – многима су дрхтала уста и вилице, док су урлали, многима су се тресле руке. Да ли је то било услед адреналина или неке друге супстанце, није ми познато, али било је непријатно гледати их. А подсећам, полиција је мирно стајала и бранила улаз у Скупштину. Чему онда транс, бес, мржња и адреналин?

Хроника најављеног насиља

Други утисак је да су протестанти из неког разлога потпуно променили понашање и начин протеста. Да ли су добили нови налог од надлежне амбасаде, то је питање од милион долара? Пре тога сви протести су били мирни и много масовнији. Као да се унапред знало да ће овај протест бити насилан – па је логично, присуствовало сто пута мање људи (одредница 5). Дакле, сада су, очигледно присуствовали само они најмилитантнији и најзадојенији мржњом. Насиље је практично најављено саопштењем Иницијативе од 17. јула 2016 (одредница 6).

Ту организатори кажу:“Након пет великих протеста…иницијатива Не да(ви)мо Београд у понедељак почиње са новим видом притиска…“!!!. „Ако их у понедељак не нађемо на заседању Скупштине града, тражићемо их даље. На челу Београда криминалци не смеју остати ни дана дуже. Вршићемо притисак и захтевати да сносе одговорност где год да се појаве…“!!!. Дакле, најављују „НОВИ ВИД ПРИТИСКА“ – показало се да је то насиље.

Најављују потеру за челницима Града Београда – „АКО ИХ НЕ НАЂЕМО…ТРАЖИЋЕМО ИХ ДАЉЕ“. Мимо доказа, закона и надлежних органа криминализују челнике Града. И на крају још једном најављују потеру и погром над онима, које је осудио преки суд америчке иницијативе „Не давимо Београд“ – „ВРШИЋЕМО ПРИТИСАК И ЗАХТЕВАТИ ДА СНОСЕ ОДГОВОРНОСТ ГДЕ ГОД ДА СЕ ПОЈАВЕ…“.

Да подсетим, преки суд америчке иницијативе „Жута патка“ је без доказа, унапред осудио Синишу Малог, Николу Никодијевића, Небојшу Стефановића, Владимира Ребића и Николу Ристића, и најављује да ће их гонити „ГДЕ ГОД ДА СЕ ПОЈАВЕ…“. Најавили су прогон петорице породичних људи, у њуховим домовима, на радним местима, на јавним местима, без обзира где и са ким били, са децом, супругама…

Да сам на месту петорице функционера којима је пресуђено на преком суду, био бих веома забринут за безбедност своје породице и своју лично, јер степен агресије и психозе који је показан у понедељак 18. јула, од стране 150 демонстраната, опасност од напада чини потпуно стварном. Синишу Малог и Николу Никодијевића, су већ напали, од петорице са „потернице“ „Жуте патке“. Повредили су, најмање једног полицајца.

„Оћеш да једеш, оћеш да ј…ш, а то кошта“

Какав третман имају протестанти и лидери иницијативе „Не давимо Београд“ по медијима? Као психотични насилници? Не. Него их многи медији третирају као „младе хероје“, „борце за општу ствар“… То је медијска патка. Какви млади хероји? Радомир Лазовић има 36 година и по образовању је шта? Мултимедијални уметник (одредница 7)? Који факултет је завршио? Добрица Веселиновић има 35 година и студент је ФПН (одредница 8)!!!. Симон Симоновић има 34 године (одредница 9) и студирао је ФПН. Његова биографија не постоји, нити податак чиме се бави и да ли је завршио ФПН?. По образовању и занимању Симоновић је…шта?

Сва тројица су дубоко загазили у четврту деценију живота – „млади бунтовници“. Како да не. Да ли су они „млади бунтовници“ или матори лезилебовићи беспосличари, ви сами закључите? Њихових биографија нема на сајту „Не давимо Београд“. На том сајту нема ни једне биографије, нити било ког податка о организаторима и финансијерима иницијативе. Лазовић је конкурисао за дотације града из области културе и није их добио. Нападао је због тога градског секретара за културу. Сва тројица бесправно запоседају, сквотеришу, туђу имовину са својим „уметничким“ организацијама и под маском „уметничких пројеката“.

Симон Симоновић је у марту 2008. године, покушао да на силу упадне у зграду и стан Војислава Коштунице, са још троје функционера покрета „ЕНА- Европа нема алтернативу“, али их је полиција у томе спречила. Иронично су изјавили су желели Коштуници да уруче БУШ- брашно, уље и шећер и да попију кафу са њим. Тако се понашају барабе. О томе је известио лист „Политика“, 15.03.2008. године у тексту Иване Анојчић „Повратак Отпора?“ (одредница 10). Ова тројка је после насиља које су изазвали у понедељак, јасно искорачила на светлост дана.

Сада је јасно да то нису „мирољубиви млади идеалисти“, већ опортунисти који имају велике политичке амбиције. Гарантујем да ће се иницијатива „Не давимо Београд“, појавити на изборима који следе, на градским изборима, наредне године у пролеће. Богами, како сад ствари стоје, они ће прећи цензус. Да ли ће један из тројке Лазовић, Симоновић, Веселиновић, бити и кандидат за председника Републике, е о томе неће они одлучивати, већ амбасаде. Ова тројица средовечних „уметника“ желе, тебра, све што желе млади.

Хоћу све и хоћу сад, што рече Цане, не желим да живим хиљаду година. Или, што рече Илија Чворовић :“А био си млад, природно је оћеш да једеш, оћеш да ј…ш а то кошта брате, па онда дрога…“. Разумљиво. Сва тројица су касно стартовала, већ су у сред четврте деценије, нису ко Чеда стартовали у 24тој. Треба га стићи и престићи. Хоће да буду посланици, ма бре, министри…Радомир Лазовић, министар културе…еј…како то гордо звучи!

Добрица Веселиновић, министар простора, ау! Симон Симоновић, министар за европске интеграције…јееее! Дојадило им је више, да буду нико и ништа, да кукумавче за паре, да сквотеришу, доста бре…што каже Раде Драинац, да парафразирам, „Глад им је бескрајна а руке вечито празне… Дали би све а ништа немају…Глад им је бескрајна а руке вечито празне“. Време је и да се скуће, ожене, децу да праве – са чим? Добродошли колеге политичари.

Фијаско или врати патку америчком татку

Потпуно, непристрасно, могу да приметим да је овај последњи насилни протест иницијативе Не давимо Београд, потпуни аутогол и пуцањ у сопствену ногу. Тотална компромитација. А компромитовали су се и раније – видним и истакнутим присуством шефова опозиционих странака, заједничким протестима са опозиционим странкама. Велику компромитацију је претстављало и лако доказиво откриће да протест „Паткица“, односно Не давимо Београд, финасирају владине и невладине организације из САД и ЕУ, и то по истоветном моделу и иконографији који су већ примењени у Бразилу.

Пре овог насилног протеста, последња компромитација је било присуство функционера америчког Стејт дипартмента, Соломона Блека и службеника америчке амбасаде Дениса Ибишбеговића, протесту 25. јуна 2016. Ово је иначе, био невиђен дипломатски скандал и мешање у унутрашње ствари Србије, али се надлежни нису огласили. Огласили су се, срећом, поједини медији.

Лицемерје и двоструки стандарди

О догађајима у Херцеговачкој и о Београду на води, овом приликом не морам да говорим. Међутим, пошто сматрам поштеним да се о томе изјасним, то ћу и учинити. Што се тиче рушења у Херцеговачкој, кажем да је то за сваку осуду. Одговорни треба да одговарају. Не слажем се са унапред изнетим квалификацијама на рачун одговорних, док год надлежни не утврде ко су они. Не слажем се ни и са лицитирањима о томе ко је одговоран. Квалификације и лицитирање су изнети са више страна.

У Херцеговачкој су укратко, бесправни објекти рушени на бесправан начин. Међутим, цео случај је десетоструко надуван, под палицом амбасаде САД и представништва ЕУ. Представници САД и ЕУ, лидери и протестанти иницијативе „Не давимо Београд“, се нису уопште оглашавали против „дављења“ Рома , које су годинама вршили Ђилас, Тадић и Демократска странка. Они су уз похвале САД и ЕУ, малтретирали хиљаде Рома и њихове деце, уништавали су покретну и непокретну имовину Рома, да би тајкун Мишковић неометано изградио и продао своје стамбено царство Белвил.

Широм града Роми су годинама насилно расељавани и малтретирани, те гурани у контејнере. Лазовић, Симоновић и Веселиновић су ћутали. Правашке организације су углавном ћутале, а ако су и протестовале, то је било благо и дозирано. На власти у Београду је била ДС, сво то време.

Када је десетак Ромских породица са мноштвом деце, ноћу, насилно, везано и уклоњено са грађевинске локације, и имовина им уништена под багерима, на тромеђи Цариградске, Будимске и Шантићеве, 2011. године, нико се није огласио. Лазовић, Симоновић и Веселиновић су ћутали. Правашке организације су ћутале. Сви паткари су ћутали. Амбасаде су ћутале.

Када је Милошевић незаконито хапшен и противуставно изручен, под фантомкама, није се ћутало. Сви осим СПС, СРС и ДСС су рекли – браво Зоране мајсторе, алал ти фантомка!

Када су рушени објекти сиромашних трговаца код Плавог моста, бесправно, Лазовић, Симоновић и Веселиновић су ћутали. Правашке организације су ћутале.

Када је америчка корпорација Оушн Атлантик , ноћу 31. августа 2007. године, под фантомкама приватног обезбеђења, до темеља срушила преко 1100 квадрата ливнице Јеврема Поповића на Дорћолу (одредница 11), и уништила непокретну и покретну имовину вредну више милиона евра, јавност под анестезијом, је рекла „браво мајстори“ . Амбасаде су рекле „БРАВО“. Лазовић, Симоновић и Веселиновић и сви паткари су ћутали. Правашке организације су потпуно ћутале. Странке су ћутале. И ДС и ДСС, који су тада били на власти. Сви ови који данас протестују због Херцеговачке, су лицемери и имају двоструке стандарде, једне данас, а супротне свих тих година које помињем.

Што се тиче Београда на води, рећи ћу да сам почетком 2014. године, критички говорио о томе. Тада је било много непознаница, много нерешених питања, и тада је било много више разлога за критику, него данас. Тада су Лазовић, Симоновић и Веселиновић ћутали. Патка је спавала у америчким ковницама обојених револуција, и она намењена Бразилу, и она намењена Београду. На срећу, ствари се одвијају онако како треба. Прва фаза Прокопа, нове железничке станице је завршена. Наставља се градња Прокопа (зграда станице, приступнице итд), припреме за градњу аутобуских станица су при крају.

И све остале претпоставке су у фази припреме или реализације- ранжирна станица, обилазница за опасне терете итд. Градња првих објеката је далеко одмакла. Предивна Савска променада је изграђена у дужини већој од километра, на добробит Београђана. Реконструисана је Херцеговачка улица, а бесправни објекти су уклоњени (нажалост на бесправан начин). Уназад годину дана, стварност на терену демантује и данашње критичаре, само што су данашњи критичари заслепљени мржњом, за разлику од мене.

Терен је углавном рашчишћен, што је само по себи велики успех. Изгледа да је Вучић ипак био у праву – негде у даљини је видео визију, могућност да цела ствар успе и да се развије, и оживи једно огромно девастирано подручје од сто хектара у центру града. А све је говорило против, и неспретан и невешт почетак, и лош маркетинг…али рекох, стварност демантује критичаре. Саветујем свима да посете променаду, Херцеговачку, огромно градилиште- ја возим бицикл до Аде, па сам се лично уверио у све о чему говорим – укључујући и брз напредак радова.

А данашњи критичари су и у овом случају лицемерни заступници двоструких стандарда. Када је олигарх Мишковић уз саслуживање Ђиласа и Тадића и целог ДС, помпезно најавио градњу готово истоветног пројекта, 2009. године на Дунаву, у Луци, пројекта „ГРАД НА ВОДИ“, сви данашњи критичари „Београда на води“ су или рекли „Браво Мишковићу- браво Ђиласе“, или су ћутали. Сви су рекли – браво, када је градоначелник Ђилас, представио 100% приватни пројекат, на сајму некретнина у Кану, као да је пројекат града Београда. Иако је власништво над Луком спорно, а та приватизација је од стране ЕУ означена као незаконита.

Лично сам за то да се гради и „Град на води“, уколико та приватизација буде оцењена као законита, и уз услов да се, по закону, плати конверзија земљишта. Градња оба пројекта је добра и за Београд и за Србију. Лазовић, Симоновић, Веселиновић и свеколики паткари су ћутали или поздравили „Град на води“. Стручна јевност и медији су такође рекли – браво. Америчка амбасада није организовала патку Тадићу, Ђиласу и Мишковићу. И данашњи одборник у Скупштини града који не долази на седнице (зашто не врати мандат- није ваљда да се нада да ће поново постати градоначелник?), Драган Ђилас је по питању Београда на води, велики лицемер.

Пре него што је постало извесно да ће бити смењен, Драган Ђилас, председник ДС, се у августу 2013. више пута похвално изражавао о пројекту „Бг на води“. Цитирам медије тада наклоњене Драгану Ђиласу: Блиц: Ђилас: “Београд на води“ није маркетинг, већ лепа сарадња града и државе, Блиц: Договор градоначелнике и првог потпредседника владе“(у вези са „Бг на води“ оп. аут.). Блиц: Вучић и Ђилас граде Београд на води итд (одредница 12).

Ове изјаве је пренела већина главних медија. У то време Ђилас је и хвалио Вучића и говорио да су добре стране нове власти: Вучић, ПУПС и борба против корупције и ништа више. Када је смењен, Ђилас је о Вучићу говорио супротне ствари, па и то да је диктатор. У децембру 2013. године, Ђилас на свим медијима критикује пројекат Београд на води и оптужује Вучића и привремено веће да причају бајке о томе и назива тај пројекат „јутутунском јухахахом“ (одредница 13).

А та два пројекта – Београд на води и Град на води су веома слични, само је један на Сави а други на Дунаву. Оба имају и проблеме, што је нормално. Постоји и разлика. „Град на води“ је маркетиншки боље припремљен и представљен. Прво, идејни пројекат је радио светски познат архитекта Данијел Либескинд (а да вас обавестим, идејни пројекат је такође била макета) што је ућуткало евентуалне критике стручне јавности и медија. Друго, режим Тадића и Ђиласа је тада, 2009. године имао неподељену подршку САД и ЕУ, режим је имао подршку готово свих медија. Не заборавимо, власт Тадића и Дачића, је направљена уз саслуживање САД, ЕУ и тајкуна, предвођених Мишковићем.

За крај, порука америчким паткарима – не давите Београд својом мржњом и насиљем.