Прочитај ми чланакСве земље западног Балкана као приоритет имају чланство у Европској унији, неке и у НАТО-у, али откако је југоисточна Европа 2013. стављена на мапу руских стратешких интереса Москва ове процесе све интензивније покушава да успори, оспори или отежа.
Све земље западног Балкана као приоритет имају чланство у Европској унији, неке и у НАТО-у, али откако је југоисточна Европа 2013. стављена на мапу руских стратешких интереса Москва ове процесе све интензивније покушава да успори, оспори или отежа.
Москва кризе унутар ЕУ користи као мотив кампање да је унија „само мит из деведесетих година”, „неатрактиван пројекат” који губи привлачност не само као подручје благостања већ и у безбедносном смислу. Све отвореније се нуди источна алтернатива. Реформски дефицити и економски проблеми ЕУ дали су ветар у једра овој „кампањи одвраћања” од европских интеграција. Руска пропаганда пласира тезу да власти држава кандидата раде против воље својих грађана и да се не обазиру на то што они желе – да иду ка Истоку а не ка Западу.
Кремљ званично понавља да нема ништа против да земље региона које су ван ЕУ наставе са процесима евроинтеграција, али шта заиста стоји иза такве реторичке подршке?
Дилему је усред Београда прошле године унео Михаил Лобанов, виши истраживач Центра за јужне студије Економског института Руске академије наука. Он отворено каже да Москва, подржавајући чланство Србије у ЕУ, очекује да Србија буде тројански коњ Русије у унији!
Кремљу близак председник Московске академије за геополитичке проблеме Леонид Ивашов је у једном интервјуу за РТС рекао да ће Србија морати да изабере којем ће се савезу приклонити: „Униполарни свет није могућ. Видимо да се утицај мањих држава смањује и да настају савези. Русија кроз стварање Евроазијског савеза заговара две матрице: једна је православна, словенска, а друга је евроазијска. У првом случају балканске земље, пре свих Србија, веома су важне јер су нам духовни, културни и економски савезници. Зато ће пажња Русије према Србији да расте, али очекујем и да ће се Србија одлучити, хоће ли бити у Европској унији и НАТО-у или ће бити партнер Русије.”
Пробни балони који остављају пропагандни утисак су учестали. Ања Филимонова, магистарка историјских наука, главна и одговорна уредница портала „Фонд стратешке културе” на српском језику, изјавила је новембра 2014. да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа и његовог идентитета… Србија је део руског света”.
Утицајни шеф Комитета за међународне односе руске Државне думе Алексеј Пушков представио је октобра 2015. у Београду своју књигу на српском у којој образлаже да је алтернатива Србији на истоку у Евроазијској федерацији.
Професор Игор Панарин, доктор политичких наука и главни аналитичар Организације договора колективне безбедности (ОДКБ), војног савеза с Русијом на челу, прошле године је за „Политику” изјавио да очекује да се Србија прикључи Евроазијском савезу. „Београд видим на челу велике балканске конфедерације, која би обухватала све балканске државе, могуће и Мађарску, и била део Евроазијског савеза.”
Политичке технократе Кремља и ПР консултанти препознали су да је слабост Запада њихова снага. Наруку им иде утисак да су ауторитарни режими последњих година један од другог научили како да блокирају западне утицаје – ограничавањем НВО и слабљењем демократских снага код куће – док Запад губи јасноћу и угрожава своје темељне вредности и принципе, као што показује избегличка криза.
Иако односи Србије са Русијом ни у економском ни у политичком смислу нису тако блиски као са ЕУ, ове идеје имају привлачност у фрустрираној земљи попут Србије, вероватно ретке државе у којој се на списку 104 регистроване странке налази и Партија Руса.
Вођен кремаљском варијантом прагматизма, Путин не поставља идеолошке или политичке баријере с ким ће сарађивати – све док антиестаблишмент партнери могу да допринесу слабљењу вредности које промовишу НАТО или ЕУ: екстремно десним паријама као што су Национални фронт у Француској или Јобик у Мађарској, али и са левичарима у Немачкој.
Сутра: Појас боршча на Балкану
