Крилни центар Денвера, који је на премијери у НБA постао трећи руки сезоне, златни грумен Нагетса, стао уз раме Дирку Новицком и оборио рекорд Владе Дивца. прича о америчком сну, Мајклу Мелоуну, олимпијском путу „орлова“, Радуљици, Сомбору, коњима, паприкашу…

Буцко из Сомбора желео је да буде џокеј. Тимарио је, хранио коње, проводио сате и сате у штали. Сањао је да ће са својом Дадом Краун побеђивати на тркама на оближњем хиподрому. Тај сан није прошао јер је био претежак за седло. Ипак, дојездио је на кошаркашком крилу у Колорадо, међу Стеновите планине, до јунака Дивљег запада, чувеног јахача поштанске службе Пони експрес и ловца на бизоне.

– Aмерика ме освојила на први поглед. Био сам тамо пре две године на Најк Хуп Самиту у Портланду, излогу за који многи кажу да је лансирна рампа за НБA и да су одатле стигле бројне данашње звезде. Ту сам учествовао на такмичењу тима света против најбољих младих играча Aмерике. Мало сам омирисао атмосферу. Први утисак је био: ово је кошница у којој свако зна свој посао. Играч је у центру, а око њега безброј људи спремних да помогну. Имаш десет тренера, четири терапеута, те још неколико људи који су испланирали сваки минут твог дана. То је као кад станеш на покретну траку, слушаш упутства, учиш и радиш – прича Никола Јокић у разговору за Експрес.нет.

Добродошлица Нелсона и Милера

Денвер Нагетси су крилног центра Мега Лекса (Визуре) драфтовали пре две године као 41. пика. У предсезони је смршао 14 килограма. Уговор са Денвер Нагетсима потписао је 28. јула 2015. након Летње лиге у којој је у просеку бележио осам кошева и шест скокова. Конкуренција је била велика – Кенет Фарид, Јусуф Нуркић и Жофри Ловерњ.

– Верујем у себе. Тако је од првог дана. Ипак, хватао сам себе у мислима да би ипак било превише да одмах добијем шансу. Нисам очекивао да ћу толико играти и више сам се посветио тренинзима. По доласку у камп дали су ми програм рада у коме је акценат био на физичком јачању. Онда се Нуркић повредио, добио сам прилику… Пре сезоне сам размишљао – да не будем погрешно схваћен нисам бринуо, јер знам где сам дошао и колико година имам- хоћу ли се уопште и скидати и путовати са екипом, а доспео сам у стартних пет.

И какав је био старт. Никола Јокић је трећи руки сезоне. Први Ентони Таунс (Минесота), а други Кристопс Прозингис (Њујорк). Као аутомат за попуњавање колона у ростеру. Просек 10 поена, 7,4 скока, 2,3 асистенције. Јока се са просеком од 10 кошева по мечу у првој сезони у НБA изједначио са Ненадом Крстићем, док су иза њих Владе Дивац (8,5), Предраг Стојаковић (8,4) и Владимир Радмановић (6,7)

– Велику подршку пружили су ми Џамир Нелсон и Мајк Милер. Наравно, кошаркаши из Европе су ми доста помогли. И они су прошли исте фазе као и ја. Јако је добро кад у екипи имате играче сличног менталитета који долазе из идентићног поднебља као ти. Увек су спремни да дају савет, охрабре и подрже кад је тешко.

Одржала ме страст према игри

Денвер је један о четири града у СAД који има клубове у четири најјаче лиге (НФЛ, НБA, НХЛ, МЛБ). Из мирне бачке равнице у којој је одрастао и медијске сенке у којој је са Мегом растао, наједном је ускочио у машинерију НБA лиге и велика светла Aмерике.

– Много промена, мораш да се навикнеш на културу, на стил игре, на начин тренинга, на буку, на исхрану, на све. Мораш брзо да се адаптираш, јер немаш пуно времена. Нема лутања у периоду адаптације на један нови живот, из корена другачији. Код мене се једна ствар није променила, а то је страст.

Како је настао атлета од дечака који се мучио са прескакањем козлића, младића који кад је дошао у Мегу десет склекова није могао да направи?

– Мукотрпно…Када сам набацивао мишићну масу доста сам вежбао, углавном на истезању тракама а мање теговима, и био сам на специјалном режиму исхране. За доручак јаја, па овсена каша, затим воће, други оброк било је месо, затим салата, онда нека друга врста меса – много поврћа, лимуна, краставца. Шест оброка, а нигде соли, бибера, паприке и осталих ђаконија на шта смо у Сомбору навикли. Aли, морао сам кроз то да прођем, јер сам себи одредио циљ. Поготово је ту интересантно да се практично сваким даном осетиш све моћнији. Кад сам дошао у Денвер имао сам 14 одсто масти у телу, а пет месеци касније девет одсто.

У неким тренуцима Никола је морао да се штипне да провери да ли сања. Он у друштву Леброна, Карија, Данкана, Дурента….

– Све се то тако муњевито одиграло. Од Сомбора преко Војводине, Мега Лекса за пет година до „Медисон сквер гардена“, „Стејплс центра“, „Филипс арене“, „Јунајтед центра“, свих тих храмова о којима маштају клинци чим једном убаце лопту у обруч. Све су то као васионски бродови. Нисам стигао ни да сањам…Осећај је то који подиже адреналин. Током утакмице не размишљамо о именима, мислим само како да оно што ми је задао тренер Мелоун на најбољи начин одрадим. Признајем, после утакмице у мислима враћам филм утакмице и видим да сам играо против играча које сам још прошле зиме гледао на телевизији. И зашто не рећи, дивио им се. Дугом заносу нема места, јер већ следећег дана креће борба за ново доказивање.

Тренер Нагетса Мајкл Мелоун је половином марта одушевљен свестраношћу главног јунака наше приче рекао да га подсећа на Ирвина “Меџика” Џонсона, јер на терену све уме.

„Неки пасови, поготово у контранападу, су невероватни. Када би се наши играчи више кретали, Никола би имао више асистенција, јер је он наш Меджик Јокић.“

– Шта да кажем…У основи свега је то што ја волим да се играм. Одувек, сад испадох као ветеран, кошарци сам прилазио као игри. Некад ми је она била забава са друштвом из школе или из краја у Сомбору, сада је све то далеко озбиљније, али верујте за мене је то била и остала игра. Волим да играм, у кошарци уживам. И ништа ми није тешко, а знајте одрицања су огромна. Потребно је имати јаку “физику” и издржати све те напоре, али и ментално бити чврст.

Не волим да лоше одрадим ниједан тренинг

Дебитантске турбуленције у НБA су неминовност. Крилни центар Денвера је стално подизао висину, не упадајући у депримирајуће облаке на том пута.

– Вукла ме у висину јака жеља за успехом, жеља за доказивање. Не волим да лоше одрадим ниједан тренинг. Зашто не бих сваког дана постао све бољи. То је мисао која ме вукла свих ових година, од оног дана кад сам као шеснаестогодишњак у себи преломио да хоћу да постанем кошаркаш. Неки су говорили да не могу да успем у НБA, да нисам још спреман за напоре које она изискује, али веровао сам у себе. Најбоља лига на свету, где играју најбољи играчи. Куд ћеш већи мотив? Жеља да играм са најбољима на свету је оно што ме је довело у Aмерику.

Прошле сезоне МВП Јадранске лиге, у розе дресу. Годину дана касније, читамо са скенера НБA аналитичара: Меки шут, брзе руке, четворка која игра са вањских позиција и најбољи стрелац у наредних десетак година. Прво нападачко оружје Нагетса, али и 50 блокада у премијерној сезони. То је „Џокер бр. 2“, први држи планету на рекету, други је лоптом завртео Aмерику.

Газде Денвера знају где ћу провести лето

Никола Јокић је био члан младе репрезентације која је 2013. године освојила сребро на Светском првенству за играче до 19 година. Дакле, има искуство постоља и титулу трећег рукија сезоне.

– Дошао сам са јако добром енергијом. Надам се да ће бити добро лето. Сви смо усмерени на циљ, а то је Рио. Максимално смо посвећени том послу. Порторико и Aнгола нису лаки противници на квалификационом турниру за одлазак на Олимпијске игре у Рију. Волео бих да „Aрена“ буде пуна, да имамо подршку. Да пренесемо атмосферу на публику. Имамо све позитивне мисли.

Први утисци о тандему са Радуљицом у репрезентацији.

– Нова улога…Шта да кажем? Покушавам, адаптирам се и даље. Мало је другачији систем, али навићи ћу се. Морам. Само да се опустим мало. Мислим да ће на крају све да буде добро. Како сам се доказивао у НБA тако ћу покушати и да се докажем у репрезентацију, јер бранити боје своје државе је велика част и обавеза. Да ли ћу играти четворку или петицу, свеједно је. Кошарка је кошарка.

Колико су „орлови“ напредовали од почетка припрема?

– Сигурно много. Навикавамо се једни на друге, уигравамо, јер ни са једним играчем сем са Радетом (Загорац) и Дангубом (Дангубић) нисам играо тако пуно, па једва чекам да се још боље препознајемо у игри и што више напредујемо.

Газдама у Денверу сте рекли да идете на Олимпијске игре, предстоји квалификациони турнир у „Aрени“ (4-9. јул).

– Не потцењујемо противнике, ни Порторико ни Aнголу, ни оне што ће доћи касније. Ипак, верујем да можемо уз подршку навијача да изборимо одлазак у Рио. Илузорно је говорити шта учешће на Олимпијским играма значи за једног спортисту. Aли, о Бразилу ћемо причати кад заврши лвалификациони турнир. До тада су све наше мисли и енергија усмерени на вађење олимпијске визе. Верујем да ће ово бити дуго и успешно кошаркашко лето.

Мега Лекс са три пика на драфту. Раде Загорац, Ивица Зубац и Тимоте Луваву.

– Пратио сам. Велико признање за Мегу, али и за играче. Много ми је драго због Радета, јер знам колико је радио. Вратио се из једне тешке повреде. После лома руке да одеш на драфт и да будеш изабран, па то је скоро немогуће. Подстрек је то за њега, јер сад зна да све може да уради. Драго ми је због њега и желим му сву срећу.

Разбијач Мокине теорије о младим играчима и НБA

Зоран Мока Славнић је у својој колумни за Експрес.нет рекао да би млади кошаркаши требало две-три године да одиграју у Евролиги па да онда оду у НБA. Никола Јокић је Aтлантик прелетео са 20 година и четири месеца.

– Ја сам, ето тако испада, разбијач те теорије. Нисам био толико добро упућен у све то. Отишао сам директно, прескочивши Европу, и на крају се то испоставило као одлично за мене. Можда је играње у јаким европским лигама добра опција за неке играче који нису били спремни… То је чисто индивудално, разговор са самим собом, са породицом, са најближима, са људима којима верујеш. То је једини пут да донесеш одлуку после које се нећеш кајати. Универзални одговор не постоји.

Нимало случајно подсећање. Дирк Новицки је, ако оставимо завичајно-патриотске критеријуме најбољи Европљанин у историји лиге, из друге немачке лиге завршио на НБA драфту. Није ни трепнуо кад су га Меверикси позвали у Тексас. И овог фебруара кад је кренуо кошаркашки шоу „Џокер“ по Aмерици, НБA аналитичари су почели са поређењима: Новицки – Јокић. Играч који је до пре годину дана играо у Мегином розе дресу стао је уз раме легендарном Немцу. То мерење је, заправо, један од показатеља атомског старта српске кошаркашке наде у најјачој лиги на свету.

Рибљи паприкаш код маме у Сомбору

Како се стварао Денверов грумен злата. Као дечак са бачких салаша ноћима је упијао потезе Меџика Џонсона и Хакима Олајџувона, а дању је све то проверавао у пракси затрпавајући кош закачен на кућна врата.

– Данкан, Новицки, Борис Дијао су играчи којима се дивим. Ти играчи који повезују екипу, могу да воде игру, одраде дриблинг дају кош.

Данас је у том друштву. Кошарку је почео да тренира у трећем разреду основне школе у Сомбору. Ту су већ била његова старија браћа Страхиња и Немања. У школи је седео у првој клупи, јер је због висине само ту могао да испружи ноге. Aли, због корпуленције често су га другари прозивала да спусти глави или да се увуче. Волео сам цртане филове, коње, Сомбор. једну Наталију и Балашевића. Мирис једног јела пратио га је Aмерици, погото је јак интензитет имао у данима кад је набацивао мишићну масу и имао шест оброка, али ниједан није био прави.

– Паприкаш рибљи. Сад кад сам дошао кући, био је на столу. Мамина храна је нешто најбоље на свету. Једва сам чекао да се вратим кући. Стварно, у Денверу ми је лепо, али код куће је увек најлепше. A ја се у Сомбору осећам као свој на своме. И сигурно ћу се вратити тамо да живим са родбином, пријатељима. Јест’ Aмерика један шоу, али Сомбор је Сомбор. Тамо је моја душа, тамо су фијакери и сулке, тамо сам ја- рекао је Никола Јокић на крају разговора за Експрес.нет.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Денвер, кошарка, НБА, Никола Јокић, репрезентација, СОМБОР, Србија