Гишка је био веома образован, он је био планер, одређивао је екипу и делио задужења. То се посебно видело у акцији “Дунав” када је ликвидиран Ђурековић, где је сваки члан екипе имао прецизне задатке. Аркан је умео данима да седи у заседи, на крову зграде, акције би обично вршио као вук самотњак.

 

Гишка је био веома образован, он је био планер, одређивао је екипу и делио задужења. То се посебно видело у акцији “Дунав” када је ликвидиран Ђурековић, где је сваки члан екипе имао прецизне задатке. Аркан је умео данима да седи у заседи, на крову зграде, акције би обично вршио као вук самотњак.

Југословенска тајна полиција прошла је крвав развојни пут од злогласне и бруталне партизанске ОЗНЕ, преко суптилније УДБ-е, до моћне Службе државне безбедности (СДБ) чије ударне песнице осамдесетих година постају жестоки момци са асфалта који “бондовским” антитерористичким акцијама у иностранству изазивају дивљење, поштовање и завист западних тајних служби и сеју страх међу југо-емиграцијом.

После Брионског пленума, када је смењена комплетна гарнитура УДБ-е на челу са Александром Ранковићем, уследио је дужи период лутања југословенских обавештајних служби, што су емигрантске усташке и шиптарске терористичке групе на Западу искористиле да се учврсте и постану озбиљан фактор у нарушавању уставног поретка СФРЈ.

У анализи коју је направио Савезни секретаријат за унутрашње послове 1986. године сабране су све најзначајније терористичке акције припадника емиграције од 1945.до 1986. на територији Југославије. Изведене су 1423 операције и убијено на десетине југословенских милиционера, дипломата, грађана, уништено десетине објеката, возила, паљено жито, школе, миниране пруге постављане бомбе у биоскопе и ресторане.

 

Да је служба зрела за промене наговестило је убиство амбасадора Владимира Роловића 1971. у Стокхолму. У ликвидацији су учествовали усташки терористи Миро Барешић, Анђелко Брајковић и Анте Стојанов из „Хрватског народног отпора“

Почетак седамдесетих представља прекретницу у организацији и деловању југословенске тајне службе која је од свог оснивања у сукобу са контрареволуцијом и чији је задатак да заштити уставни поредак од спољашњих и унутрашњих непријатеља, којих је, захваљујући нерашчишћеним рачунима из Другог светског рата, било на претек.

Да је служба зрела за промене наговестило је убиство амбасадора Владимира Роловића 7.априла 1971.године у Стокхолму. У ликвидацији су учествовали усташки терористи Миро Барешић, Анђелко Брајковић и Анте Стојанов из „Хрватског народног отпора“, на чијем челу је био Макс Лубурић.

Потврда о неопходности реорганизације дошла је дефинитивно након 20.јуна 1972. године када је у Југославију упала терористичка група “Радуш” састављена од 19 терориста придошлих из Аустралије, Немачке и Аустрије, који су убили укупно 13 и ранили 15 југословенских грађана.

Убиство Роловића и упад терориста били су сигнали да су у служби непходне корените промене, присећа се за Експрес.нет Божидар Спасић, бивши оперативац Службе државне безбедности, за коју је радио од 1979. до 1992.године.

-Заседао је Савезни савет за заштиту уставног поретка, чији је председник био Владимир Бакарић, који је реферисао Титу о тренутној безбедносној ситуацији. Тито га је прекинуо и питао: „Владо, как, вам се то догодило да вам, богати, упадне та усташка група у земљу. Будите мало радикалнији тамо у иностранству одакле долазе терористи“ – ове речи су представљале сигнал за офанзивну акцију „Разарач“ којој су биле подређене све службе унутар Југославије и чији је задатак био да се онемогући и спречи било каква могућност да терористи делују на простору Југославије.

Руководство добија задатак да на сваком кораку врши одабир образованог кадра – правника, политиколога, инжењера, економиста – који ће радити у служби. По том принципу је у СДБ 1979.године примљен је и наш саговорник.

– Као дипломирани правник био сам запослен у Институту за међународни раднички покрет и случајно сам упознао Анђелка Маслића, који је тада обављао дужност помоћника тадашњег савезног секретара за унутрашње послове генерала Фрање Херљевића.

Човек који је имао било какав гаф или пропуст, не само лични, већ и у фамилији, није пролазио проверу и никада није позван да се обавести зашто није примљен на рад у СДБ – објашњава Спасић и наводи да је период од краја седамдесетих до распада Југославије најуспешнији у раду тајне полиције, која је успоставила светске стандарде у свом деловању.

Стандарде који се, како каже, тек сада примењују у неким од највећих обавештајних система у свету.

“Горан” је мртав, активирај план!

Тајна полиција била је пред великим испитом маја 1980. године када је преминуо Јосип Броз Тито. Спасић за Експрес први пут открива да је служба тада спровела велику акцију “Јединство” чији се план налазио у коверти на којој је писало “Отворити у случају смрти Горана”, а коју је строго чувао савезни секретар партије.

Доживотни председник СФРЈ је током лечења у болницама у Крању и Љубљани па све до смрти имао кодно име на нивоу обавештајних служби и уопште безбедносног система тадашње Југославије.

-Свака депеша или допис о томе да неко спомиње Тита, говори у непријатељском контексту о Титу, његовој болести и збивањима после његове смрти било је кодовано псеудонимом „Горан“. Када је Броз умро, у Београд је стигла депеша са реченицом: „Умро је Горан“. Коверат је отворен и активирани су сви планови за заштиту земље у време довожењу тела „Горана“ у Београд, сахране и свих других мера контроле, отварања посебних пунктова, налога обавештајној мрежи да повећа пажњу до максимума у вези евентуалних терористичких напада или унутрашњег непријатеља који би изазвао нереде тих дана.

 

Када је Броз умро, у Београд је стигла депеша са реченицом: „Умро је Горан“ што је било Титово кодно име за Државну службу безбедности. Коверат је отворен и активирани су сви планови за заштиту земље.

После Титове смрти у Другој управи СДБ-а, задуженој за емиграцију, дошло је до потпуне реорганизације. У тајним просторијама Института безбедности на Бањици направљена је најсавременија штампарија. Лабораторијама су дати налози да прилагођавају разна оружја за ефикаснији приступ терористима, па се праве експлозивне направе у кутијама за цигарете, конзервама кока коле, пенкалама, а у ампулама за ињекције пакује састојак чијим би се гажењем у некој просторији створио неподношљив смрад.

Спасић се присећа како је тајна полиција ућуткала Мату Мештровића, сина чувеног вајара Ивана Мештровића, који је живео у Њујорку, у месту Сеадли Ривер, и био председник Извршног одбора Хрватског народног вијећа (ХНВ), кровне организације која је окупљала хрватску емиграцију.

– Ова организација усташких терориста имала је намеру да се уз помоћ Запада представи као влада у егзилу. Отишли смо у Њујорк, снимили смо његову кућу из десетак углова и онда смо у лабораторији на фотографијама паркиране фордове заменили аутомобилима марке Yуго. Испало је како Мештровић напада Југославију, а он и његова породица возе југиће. Одштампали смо усташки лист који до тада није постојао и послали га на хиљаде адреса усташких емиграната. Мештровић се више није оглашавао против СФРЈ, схватио је да му се тајна полиција много приближила и смирио се одређено време – сећа се Спасић.

Служба је увидела да јој у обрачуну са терористима недостају оперативци који би могли да се изборе са екстремистима и да уместо професора универзитета, доктора, мора да ангажује људе са оне стране закона.

 

Гишка је био веома образован, он је био планер, имао је главну реч, одређивао је екипу и делио задужења. То се посебно видело у акцији “Дунав” када је ликвидиран Ђурековић, где је сваки члан екипе имао прецизне задатке. Аркан је умео данима да седи у заседи, на крову зграде, акције би обично вршио као вук самотњак.

-Терористи се нису кретали по факултетима, институтима и редакцијама већ по борделима, кафанама, буџацима, а тамо су могли да им приђу само они који су добро познавали тај андерграунд амбијент. Зато се служба обраћала за помоћ криминалном миљеу – објашњава бивши дебеовац како су сарадници службе постали водећи југословенски криминалци који су “уживали велики углед“ у Европи.

Организација и учешће у извођењу највећих пљачки по Европи, храброст и лојалност према отаџбини, плус нетражење контра услуге – препоручило је жестоке момке попут Ђорђа Бошковића Гишке и Жељка Ражнатовића Аркана за главне перјанице југословенске тајне полиције.

– Људи из подземља су најчешће долазили у контакт са службом преко криминалистичких инспектора. Неретко би сами припадници подземља преко веза послали поруку да су у Минхену, Штутгарту или било ком граду у Европи, да у тој и тој кафани виси слика Павелића или се окупљају људи који причају о експлозиву или им траже да им набаве пиштољ или неко друго оружије. Служба није могла да одбије такву понуду јер је то била најлакша метода обрачуна са терористима и њиховим помагачима.

Гишка стратег, Аркан самотњак

У „прљавим пословима” ДБ-а упорношћу, храброшћу и довитљивошћу нарочито су се истицали Гишка и Аркан, који су почетком осамдесетих са неколицином момака са врелог асфалта из Загреба и Сарајева били на “првој линији фронта”.

–Гишка је био веома образован, он је био планер, имао је главну реч, одређивао је екипу и делио задужења. То се посебно видело у акцији “Дунав” када је ликвидиран Стјепан Ђурековић, где је сваки члан екипе имао прецизне задатке до последњег момента, односно повратка у земљу. Аркан је умео данима да седи у заседи, на крову неке зграде, а акције би обично вршио као вук самотњак, али је увек имао помагача који би га склонио у базу док се мирно не врати у Београд.

Аркан му је пришао на улици у вечерњим сатима, испалио у њега неколико метака и одшетао до следећег сквера где га је чекао помагач. Само је променио јакну и вратио се као случајни пролазник на место злочина где је полиција већ стигла. Касније нам је препричао детаље увиђаја…

Наш саговорник се присећа акције почетком осамдесетих у Бриселу, када је ликвидиран један шиптарски терориста који је имао разгранату мрежу терориста по Косову, који су из заседе убијали југословенске милиционере и граничаре.

–Аркан му је пришао на улици у вечерњим сатима, испалио у њега неколико метака и одшетао до следећег сквера где га је чекао помагач. Само је променио јакну и вратио се као случајни пролазник на место злочина где је полиција већ стигла. Касније нам је препричао детаље увиђаја.

Спасић препричава и Арканову филмску акцију у Швајцарској где је смакнуо усташког терористу који је радио ноћу на рецепцији једног мотела.

-Аркан је изабрао поноћ, ушао је у мотел и устрелио емигранта којем је у устима остала шљива коју је загризао. Кад су га у Швајцарској ухапсили због неке пљачке, подземље из Београда је организовало његово бекство. Кад је успео да прескочи зид затвора, прво је отишао до телефона и јавио да стиже у Београд за 24 сата. Нисмо му веровали, али био је тачан.

Случај Ђурековић и немачка тајна служба

Домаћу јавност је посебно интригирало убиство Стјепана Ђурековића (57), бившег директора загребачке “ИНА”-е, који је под оптужбом да је покрао велику количине нафте за усташке емигранте пребегао у Немачку где је био уредник издавачке куће “Дас кроатише бус”. Убијен је 29. јула 1983. године у подруму штампарије у Волфратхаузену у околини Минхена, где се управо сада води судски процес против двојице бивших хрватских удбаша, Јосипа Перковића и Здравка Мустаћа, оптужених да су били налогодавци ликвидације Ђурековића.

 

Ликвидацију усташког емигранта Ђурековића извели су Гишка, Аркан, Ранко Рубежић, Драган Малешевић Тапи и Драган Јоксић Јокса, а немачка служба на суђењу које траје покушава да прикрије своју мрачну улогу.

Као сведок на овом суђењу два пута се појављивао и Божа Спасић, који је у својој књизи “Ласица која говори” објавио да су у акцији “Дунав”, како је названа ликвидација Ђурековића, извели Гишка, Аркан, Ранко Рубежић, Драган Малешевић Тапи и Драган Јоксић Јокса.

Спасић наводи да у обавештајној пракси раније није био познат случај да једна земља, у овом случају Хрватска, преда своје агенте другој земљи.

– После изручења Перковића и Мустаћа Немци су мислили да имају “капиталца у рукама” који ће најзад разјаснити убиства око 50 усташких терориста у последњих 50 година. Припремали су се жестоко, чак су одржали и претходно суђење нашем сараднику Крунославу Пратесу који је наводно дао кључ од гараже Перковићу, а овај проследио убицама.

Ту се видело колико су немачки вештаци необавештени и неспремни за овакве ствари. Можете замислити да за једну издрндану немачку гаражу треба кључ да би је отворили такви асови какви су били Аркан и Гишка. Па, да смо им наредили, они би дигли пола тог села у ваздух, а не да откључавају једну гаражу – прича саговорник Експреса.

Спасић указује на још две “небулозне тврдње” немачког суда.

– На суђењу су констатовали да су ова двојица откључали гаражу и сачекали да дође Ђурековић. Па, ни лопов почетник не улази у нечији стан да чека газду, а камоли ови професионалци. Замислите да уђу у гаражу и себе сместе буквално у замку. Такође, по њиховој реконструкцији, Ђурековић је откључао гаражу својим кључем и, пошто је журио на неки састанак са проститутком, кључ је оставио у вратима.

Наши осматрачи су ушли за њим, а после завшетка акције изашли су из гараже и закључали је кључем који је Ђурековић оставио у вратима. Према тој причи, наши су на крају имали два кључа, а Немци су доводили експерте да истражују браву јер немају појма ко је отворио гаражу и где је кључ – наводи Спасић детаље контроверзне операције у којој се, како тврди, прикрива учешће немачке обавештајне службе.

– Када је Ангела Меркел дозволила да се отвори досије, сазнали смо да је Ђурековић седам година пре бекства у Немачку, још као директор ИНА-е, био заврбован од немачке тајне полиције (БНД) и исцрпно јој достављао податке о нашим војним и полицијским капацитетима и о унутрашњим приликама у душтву. У исто време су немачке службе нама преко сарадника свакодневно слале информације шта ради Ђурековић и какве су му намере.

Он нам је као приоритет наметнут од немачке службе. Када буду отворене њихове архиве видеће се да је њима Ђурековић постао непотребан и скуп и да је требало ратосиљати га се, а они су желели да то учине наше службе. За укупно три-четири сата суђења нико ме није ништа питао о убиству Ђурековића. Њих то ни не занима. Они ово суђење желе да претворе у суђењу комунистичким службама и државама- сматра Спасић.

Бивши обавештајац се присећа како су Аркан и Гишка задавали велике главобоље немачкој полицији која није могла да стане на црту београдским “џејмс бондовима”.

– После пљачке једне банке побегли су у једну недовршену зграду. Полицајац их је приметио и појурио за њима, али су га они сачекали, разоружали, скинули голог и везали.

Тајна полиција је била поносна на чињеницу да је у неколико десетина специјалних операција у иностранству од 1979. до 1990. године, ниједан припадник подземља “није пао на задатку” што је нервирало Спасићеве колеге из страних служби.

СДБ је све до 1991. и формирања Ресора државне безбедности припаднике криминалног миљеа ангажовала искључиво за антитерористичке акције у западним земљама. Са жестоким момцима се договарало искључиво усмено, без потписивања било каквих папира, уговора или давања било каквих гаранција. Служба се за услуге реванширала обећањем да ће, ако су побегли из затвора, покушати да издејствује помиловање или смањење казне.

-Док није формиран Ресор државне безбедности Србије на челу са Јовицом Станишићем, ниједан припадник подземља није добио било какву службену легитимацију, потврду или документ којим би могао да докаже везу са СДБ. Могли су да добију само фалсификовани пасош или возачку дозволу. Пасош би био заведен у полицијској станици, али увек на лажно име и тај документ се чувао у сефу– истиче Спасић, присећајући се како се Аркан 1983. позивао да ради за службу.

-Аркан се нешто разболео, а имајући у виду његове заслуге у борби против тероризма наређено је да му се овери здравствена књижица као да је запослен у СДБ. Дакле, фалсификат. Он је то лукаво користио кад год би га легитимисали, па је уместо личне карте показивао књижицу истићући како он ради у СДБ. То је био велики пропуст, али срећом књижица је убрзо престала да важи.

Гишка је у Немачкој ударио неког макроа и добио је пет година у затвору Штанхајм у којем су завршавали најтежи криминалци. Арканов проблем је био што се сувише уживео у улогу, па је почео да се по Београду хвали операцијама у којима је учествовао. Коцкао се и бахато понашао због чега га је београдска полиција ставила под контролу.

Због претераног експонирања које служба није толерисала, два аса београског асфалта већ 1983.године испадају из игре.

– Гишка је у Немачкој ударио неког макроа и добио је пет година у затвору Штанхајм у којем су завршавали најтежи криминалци и терористи. Арканов проблем је био што се сувише уживео у улогу, па је почео да се по Београду хвали операцијама у којима је учествовао. Коцкао се и бахато понашао због чега га је београдска полиција ставила под контролу.

Тајна полиција се у међувремену преоријентисала на психолошко-контрапропагандни приступ у обрачуну са терористима који је наишао на одушевљење код страних полиција које су имале проблема у ооткривању случајева убистава терориста. Почело је штампање фалсификованих новина, часописа, чланака и летака и тако је стваран сукоб међу терористима.

У лабораторји Института за безбедност прављене су импровизоване направе за изазивање пожара. Једна од таквих испробана је у специјалној операцији у Штутгарту у кафани Фране Мајића у којој су се окупљали екстремисти који су врбовали гастарбајтере да уносе оружје и експолозив у земљу.

-Ми смо преко сарадника наговорили Мајића да узме кредит од 300.000 марака и да реновира кафану да “изгледа светски”. Кад је све завршио, поставили смо импровизована запаљива средства и нанели му огромну материјалну штету. Није било кафане, али ни окупљања терориста.

После сличне акције примирио се и Петар Хинић, емигрант пореклом из Осијека, који је у Штутгарту отворио ексклузивни бутик.

-Уложио је у радњу неколико стотина хиљада марака, а једне ноћи му је изгорео цео бутик. Хинић је после тога био миран као бубица – прича Спасић.

Шиптарском терористи Џавиду Хаљитају, који је доскора био председник скупштине Косова, док је живео у емиграцији у Цириху, служба је наместила експлозивну направу на улазна врата како би га упозорила.

-Циљ је био да се унесе пометња, направљена је велика штета, али нико није био убијен. Сада је Џавид Хаљитај близак сарадник Хашима Тачија и шеф обавештајне службе ШИQ на Косову. Недавно је у некој телевизијској емисији као свој највећи доприност “ослобођењу Косова” управо навео то да га је “Удба напала”. А могли смо комотно да га ликвидирамо – прича Спасић.

Наш саговорник наводи да су стране службе помно пратиле активности југословенске тајне полиције и да су похвалили то што је ДБ “са ликвидација прешао на психолошке методе опомене и упозорења”.

– Када је један високи функционер службе посетио Фанцуску пренето му је изненађење техничком опремљеношћу наше Службе, која је излуђивала терористе и остале непријатељске емигранте. Чак су тражили да их обучавамо у начину припреме и извођења контрапропаганде и психолошких притисака којима смо завађали емигранте.

КАКО СМО СПРЕЧИЛИ ТЕРОРИЗАМ НА ОЛИМПИЈАДИ У САРАЈЕВУ

Спасић се присећа сарадње тајне полиције са немачком службом безбедности (БНД) током Зимских олимијских играра у Сарајеву 1984.

–Многе терористичке групе из Немачке планирале су да минирају објекте за скијање, скакаоницу, боб стазу… Момци из подземља опљачкали су на десетине емигрантских станова и узимали документацију из које смо откривали њихове намере. Уместо ликвидирања терориста, направили смо списак имена и званично га предали БНД која их је похапсила и држала у затвору током Олимпијаде – прича Спасић.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Ђорђе Божовић Гишка, Јосип Броз Тито, Божа Спасић, Владимир Роловић, државна безбеднист, Жељко Ражнатовић Аркан, Мирјана Митровић, Стјепан Ђурековић