Најаутентичнији песник домаће књижевности и највећи српски боем друге половине прошлог века написао је стихове уз које се и најгорча пилула живота жваће као “моцарт кугла”, а све што је желео била је “једна одлична биографија”.

 

Најаутентичнији песник домаће књижевности и највећи српски боем друге половине прошлог века написао је стихове уз које се и најгорча пилула живота жваће као “моцарт кугла”, а све што је желео била је “једна одлична биографија”.

Мирослав Мика Антић (14. 03. 1932, Мокрин – 24. 06. 1986. Нови Сад)отишао је са овога света пре тачно тридесет година, а остао бесмртан. Његову фејсбук страницу, која се свакодневно ажурира, данас прати више 345 хиљада људи!!!

Оставио нам је у аманет чисту истину: “О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру.”
Бавио се свим овоземаљским професијама, био је чак и боксер, и то првак Баната, а остао упамћен као песник који топи наша срца било да говори о љубави, препричава детињство или велича живот.

Дружио се са најзанимљивијим људима свога времена, са многима друговао у кафани. Неки га памте по томе што је дао име чувеној београдској крчми “Последња шанса”, други по песмама из школских читанки, а анегдоте о њему одавно су постале урбана легенда.

“Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима” рекао је Мика Антић о себи.

Али није потребно измишљати – сам Мика је о себи заблежио да је рођен 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где је ишао и у основну школу.

“У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама…”, написао је о себи аутор “Плавог чуперка”.

“Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца”, записао је.

Прву песму објавио као 16-годишњак

“Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије…

Имам и неке награде и признања. Две “Невенове”. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине.

Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист “Ритам” или уређивао Змајев “Невен”, сам је на послетку срочио своју кроки биографију.

Мика Антић, вечити дечак домаће поезије, прву песму објавио је 1948. године као 16-годишњак у београдском часопису “Младост”, а прву књигу песама “Испричано за пролећа” две године касније. 

Од 1954. је био новинар у новосадском “Дневнику” и ту је, и у новосадској новинско-издавачкој кући “Форум” је, уз мање прекиде, радио све до преране смрти, у 54. години…

Опомена

Важно је, можда, и то да знамо:

човек је жељен тек ако жели –

И ако себе целога дамо,

тек тада и можемо бити цели.

Сазнаћемо тек ако кажемо

речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,

моћи ће неко и нас да сретне.

Према његовим стиховима компоновано је неколико забавних песама које су биле запажене на домаћим фестивалима шлагерске музике.

Изјава љубави Мири Ступици, за кафанским столом

У својој аутобиографској књизи “Шака соли” Мира Ступица поисала је како то изгледало када се глумачкој диви удварао најаутентичнији лиричар наших простора.

“Да се унука хвали како је један велики песник био заљубљен у њену баку, читаво једно вече”, написала је у својој аутобиографији Мира Ступица о сусрету са Миком Антићем

Кад јој је преминуо супруг Бојан Ступица, глумица се трудила да што више ради како би се отргла депресији у коју је лагано клизила. Прихватала је све пословне понуде:

“Била је скоро поноћ када смо се те 1971. године, после напорног снимања љубавне сцене са Батом Живојиновићем у филму “Доручак са ђаволом” Мике Антића, нашли за столом хотела на Петроварадинској тврђави. Први смо стигли Мика и ја.

Ситуација за ћутање од умора, тек понека реч.

– Добра ти је била љубавна сцена с Батом.
– Мислиш – кажем.
– Да. Одлична. А шта осећаш кад се љубиш с партнером?
– Па не осећам ништа. Радим. Стајала сам сатима на једној нози, сва сам се укочила. Ветар је био леден. Мислила сам како ће ми се на платну видети црвенило носа.
– Јеси ли сама? Имаш ли некога?
– Не, немам.
– А ја сам заљубљен. Смешим се.
– Благо теби.
– Заљубљен сам у тебе.
– Шалиш се?
– Не шалим се. Јесам.

Ћутим, не знам шта да кажем, волим га и морам да будем пажљива. Узимам га за руку.

– Мико мој, ја сам једва једног генија преживела, другог сигурно не бих успела.

Прећуткујем алкохол. Он пије и нетремице ме гледа.

– Знаш, не могу да радим ако нисам заљубљен. Мени лакну, пошто је он тако уопштио проблем.
– Па има толико лепих жена око тебе, само их погледај, и све те обожавају.
– Да, али ја волим тебе.
– Волим и ја тебе, Мико – кажем пријатељским тоном и са топлином.

Мршти се, разумео је. Прилази столу новинар Тика Илић.

– Какве ја то љубавне изјаве чујем, ко је у кога овде заљубљен.
– Ја сам заљубљен у Миру Ступицу – виче изнервиран Мика. Срећом, ресторан је празан. Тика га смирује.
– Па добро, није то ништа ново, сви смо у Миру Ступицу од ране младости бивали заљубљени и, као што видиш, сви смо преживели, па ћеш и ти. А вама песницима, не треба баш много ни веровати.
Мика, разљућен, вади лист папира и пише:
– Мирослав Антић је заљубљен у Миру Ступицу. Ово потписује Мирослав Антић.
– Децо, уморна сам, идем да спавам, имаћу сутра велике подочњаке.

Одлазим остављајући папир на столу. Прошло је 20 година од тада. Мике одавно нема. Јавља ми се Петар Словенски:
– Свратићу да ти дам нешто што ти шаље наш стари другар Тика Илић. Гледам, читам, смешим се.

Пази, сачувао Тика. Е, па лепо, чуваћу и ја, чуваћу за моју унуку Мију, да се хвали како је један велики песник био заљубљен у њену баку, читаво једно вече” – записала је Мира Ступица у својој књизи.

Мика Антић написао је око 30 дела – збирке песама “Плаво небо”, “Рождество твоје”, “Псовке нежности”, “Гарави сокак”, “Концерт за 1001 бубањ”, “Кикинда”. Песме за децу “Плави чуперак”, “Последња бајка”, “Насмејани свет”, “Шашава књига”, “Прва љубав”, “Свашта умем”, радио-драме “Отужни марш” и “Повечерје”… Радио је на филмским пројектима “Свети песак”, “Широко је лишце”, “Страшан лав”.

Геније за живот

У књизи “Сутрадан после детињства” Немања Ротар представио је живот великог песника, а о ономе чега нема у роману писац је рекао:

– Мика је био попут Оскара Вајлда. Сав свој таленат је уложио у писање, сликање и прављење филмова, а сав свој геније у живот. Памтим га као еруптивну и причљиву личност. Када би долазио у дом моје баке Меланије све је било подређено том свечаном чину.

Сервирала су се јела која је он волео, пратило се шта он прича, Антић је доминирао у сваком смислу. Мирослав је живео своју поезију.

Он је свакако презирао баналност и монотонију малограђанског свакодневља. Опирао се да робује свим тим устаљеним послићима и ритуалима које покорно извршавамо како бисмо опстали у овом стаду званом човечанство, рекао је Ротар и објаснио:

– Кршио је правила када год је то могао па и по цену властите слободе. Једанпута ми је моја тетка Мирјана причала како је у младости провела само један дан са Миком. Он је позвао у Нови Сад да види како он живи и где ради и чиме му је испуњен дан. Кренули су рано зором у редакцију, па свратили прво у један, па потом у други бифе, најпосле стигли у редакцију, па онда опет посетили једну, па другу кафану, позориште, књижевни клуб, обишли куће дунавских аласа, кусали прворазредна јела и све то време се сусретали и разговарали са мноштвом људи. Вратили су се кући у ситне сате.

И тек што је грануло ново јутро Мика је дрмусао своју сестру да устане не би ли све то поновили, а она је само уморно рекла: „Мико, не могу, заиста, ја се враћам у Панчево.” Издржала је само један октански, песнички дан, испричао је Ротар.

Песме Мике Антиће превођене су на руски, македонски, енглески, албански, турски, мађарски, словачки, чешки, француски, румунски, пољски, словеначки… У Њујорку крајем седамдесетих у оквиру антологије поезије и прозе из целог света “Нови смерови “објављени су и његови стихови.

“Ако ти јаве: умро сам – не веруј, то не умем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг.”, написао је Мика.

Па ипак, онога дана када је напустио овај свет, отворено је писмо написано за Дуду из комшилука, у коме Мика Антић налаже да га и у последњим тренуцима поштеде сувишних конвенција:

“Кад ме буду износили, нека прочитају ‘Бесмртну песму’. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира “Пиро манда коркоро”. Нико не сме да ми држи говор”.

Мика Антић се женио се три пута, и из тих бракова имао је шесторо деце, а према његовим речима, доживео је много љубави претворивши их делимично у поезију. Прво се оженио Љубицом, па Светланом која му је родила четворо деце. Трећи пут, срце му је узела Смиља која му је родила два сина. Наследици су му подарили шесторо унучади.

ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО МИКА АНТИЋ

За том разбарушеном песничком громадом остали су стихови и цитати којима ће се, не само ове садашње, него и неке нове генерације удварати, исказивати љубав или просто шармирати:

“Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног”

“И најдаља будућност има своју будућност, која у себи чује своје будућности глас”

“Када једном будете одрасли, понашајте се као свемир, а не као његов део”

“И највећи је живот кад ниси свестан да живиш, него мислиш да сањаш”

“Стварност је као одећа. Није важно што носиш, него како ти стоји. Прекини са облачењем, мода је сезонска уметност”

“Ако сад ниси ти, никад то нећеш ни бити. Није све у своје време, већ све у твоје време.”

“Трећи пут кад се заљубиш, избриши обе раније. Нек трећа буде прва. Нек пета буде прва. Нек стота буде прва, ако се поштено дише. Кад љубав бројиш до један, онда је има највише!”

“Лепота тражења није у налажењу, него у нашој одлуци да тражимо.”

“Ретки су они који схватају границу слободе. Још ређи они који схватају слободу границе.”

Извор: ekspres.net

Ознаке: биографија, годишњица, књижевност, мика антић, Мира Ступица, Оливера Стојимировиц, песник, стихови, сцена