Аустрија ове године обележава 50. јубилеј од ступања на снагу Споразума са СФРЈ који је омогућио легалну, добровољну радну миграцију и покренуо феномен гастарбајтера. У Аустрији тренутно, званично живи 180.000 Срба, а процене стручњака су да је прави број знатно већи - између 200 и 250 хиљада. Прочитајте текст Бранка Росића како смо постали "гастарбајтерска нација".

 

Аустрија ове године обележава 50. јубилеј од ступања на снагу Споразума са СФРЈ који је омогућио легалну, добровољну радну миграцију и покренуо феномен гастарбајтера. У Аустрији тренутно, званично живи 180.000 Срба, а процене стручњака су да је прави број знатно већи – између 200 и 250 хиљада. Прочитајте текст Бранка Росића како смо постали „гастарбајтерска нација“.

Сећам се оне чувене мајсторице у Франкфурту у којој су се 1974. састали Југославија и Шпанија. Одлучивало се ко ће у СР Немачку на Мундијал. Комшији, срчаном болеснику, доктор је забранио да гледа ову утакмицу. Сећам се и епизоде тада најпопуларније серије „Позориште у кући“ која се такође бавила „Мајсторицом“. Невиђено је била важна та утакмица. И победила је Југославија, гол је дао Јосип Каталински а стадион у Франкфурту је експлодирао баш као и дневне собе у тадашњој Југи. Као да се играло у Нишу или Сарајеву. Толико је било наших застава у рукама наших људи који су живели у том Франкфурту… на Мајни.

Сећам се да је, сутрадан ујутру, у оном првом разговору у породици, мој отац рекао и ово „Супер је и због ових наших ‘јадника’, е колико њима значи ова победа“. Ти „јадници“ су били наши људи на привременом раду у иностранству – „гастарбајтери“ а на локацији „мајсторице“- Франкфурту је пуцало од тих ауслендера југовића, Срба овкорс. Тада се одомаћио назив града „Франкфурт на Мајци“ како је често гласила пуна идентификација овог немачког града. Али оно очево „јадници“ упамтио сам заувек.

Последњих година, када готово више од две трећине младих има жељу да буде део тих „јадника“, да оде у иностранство, јасно је да је иста та реч „јадник“ доживела ревизију. Сада се свако ко добије радну дозволу, било какве папире за боравиште у иностранству може сматрати срећником. И сам, понекад, ухватим себе како завидим тим „јадницима“.

Када на годишњи одмор у Београд, дође Дража, мој пријатељ и некадашњи бубњар Урбане гериле који шљака као домар у Челсију (кварту, не фудбалском клубу) ухватим себе да му завидим. Буде ми жао што нисам и ја напољу а онда ми жена каже „Ма дај човече, ти би био несрећан јер тамо не би могао да пишеш“. И убрзо ја ућутим и буде ми јасно да би заиста било тако јер да ме цимају неки богати Руси да им јурим мајстора за климу или грејање ја бих лудео.

Или да им кажем „‘Еј, ја сам новинар“, а онда се сетим оне сцене из „Сопраноса“ када пољски емигрант, водоинсталатер, прича Тонију Сопрану како је у Варшави радио као инжењер а дебели мафијаш ћути и као да му каже „па ако си био инжењер, што си долазио у Њу Џерси да поправљаш цеви“

Е то су јадници. Али много се променило од када је мој отац назвао „јадницима“ наше гастарбајтере па до данашњих дана у којем се омладина скоро па плебисцитарно изјашњава о жељи за одласком у иностранство.

Сам термин „гастарбајтер“ појавио се, дакле, када је први Миле изашао из воза Београд-Минхен, али се назив за наше људе који раде у иностранству мењао. На почетку беху наши земљаци који одоше да црнче по рудницима и челичанама у Америци пре Другог, па и Првог светског рата. (Сећате се серије са Карлом Малденом). Шездесетих година 20. века звали смо их гастарбајтери, а нови талас масовних одлазака десио се почетком деведесетих и то су били људи који нису желели да живе у Милошевићевој Србији као и они који нису хтели да своје дипломе ЕТФ-а наплате са 20 ДМ месечно, па су се дохватили да исправљају канадске киловате за добар кеш.

Постоје разни митови о превозним средствима које су, попут римских галија, допремале радну снагу из сиромашних земаља на запад. Кара-трен није реч која представља позу у сексу преузету из књиге „Камасутра“. Кара-трен на турском значи „црни воз“, а управо у том превозном средству радници из ове земље хрлили су ка Немачкој у животној епизоди „трбухом за крухом“.

Било је то пре педесет година и међу турским радницима у возу су две ствари биле заједничке: сан о много новца с којим це се вратити на родну груду и плач који није престајао и пошто би воз закочио у Швабији. Плакали су готово сви, па и Месут Озилов деда, који није ни слутио да ће његов унук, педесет година касније, изаћи на фудбалски терен као Немац.

Воз је био превозно средство и наших гастарбајтера. У Немачку и Аустрију се први пут увек кретало возом, попут чувеног „706 Козара експреса“, који је опеван у песми „Забрањеног пушења“, али је циљ и сан био вратити се – „мерцедесом“.

Тако се крајем шездесетих прошлог века, поред већ постојећих германизама, одомаћио и нови – „гастарбајтер“, у преводу гост-радник. Оно гост се одавно изгубило и већина ових људи никада се није вратила у земљу, а трабуњање о патриотизму лоцирало се у локалу, тачније у клубовима наших људи у страним градовима. Понеки – а то се односи на оне с вишком родољубља и плановима о приватном бизнису – заиста су се вратили, али многи од њих су при првом судару са „домаћом“ зајебанцијом, тачније општинским структурама при отварању објеката мале привреде видели да је исплативије бити патриота у Клубу „Милош Обилић“ у Хановеру.

А тог клуба у Хановеру не би било да Тито, после историјског „не“ Стаљину, није изговорио такође историјско „да“ радницима који су, махом из неразвијених крајева земље, похрлили на Мајну, Рајну и остале реке у Западној Европи. Био је то и доказ великих слобода у СФРЈ јер, ето, људима из једне социјалистилке земље беше дозвољено да осете капитализам који им је са родне груде протеран.

Али друг Тито није дозволио Југословенима да имају практични део наставе из марскизма диринчећи на тракама БМW-а и Волвоа тек тако. Ствар је била једноставна и једним ударцем убијале су се три муве: решавано је питање незапослености, Западу се показало како овде важе невиђене слободе – па и она о кретању људи – и, на крају, расле су наслаге девиза које су гастарбајтери доносили током својих ферија у Југославију. Тако се с гастарбајтерима решавала и унутрашња и спољна политика.

Ипак Југославија није дозвољавала да се наши радници у иностранству осете као машина за прављење девиза и адут наше ванблоковске политике. У те најраније контакте и бављење темом гастарбајтера спада и емисија „Вечерас заједно“ на Радио Београду, која се емитује дуже од четрдесет година, и чији је дугогодишњи уредник Дубравка Марковић која описује концепт овог програма који се одржао до данас:

„Емисија је настала да би се информисала тадашња југословенска гастарбајтерска популација. То је време када се они редовно окупљају у клубовима и одржавају дружења, спортска такмичења… Распадом Југославије, ови клубови полако нестају или се национално деле. Данас су центри окупљања и ових и нових емиграната пре свега цркве и парохијски домови, и нови клубови које оснива последњи талас исељеника из Србије.

Сасвим сигурно да нашу емисију слушају и они који су рођени ван земље, уколико су породице задржале језик и ако су у могућности да редовно долазе у матицу“, објашњава генезу гастарбајтерске популације и емисије „Вечерас заједно“ њена уредница, у ширем региону познатија као водитељка емисије „Хит месеца“ из осамдесетих година прошлог века.

Она открива и прву асоцијацију дијаспоре на отаџбину, а то је бурек, који наводе као ствар која им највише недостаје. У Холандији су то најбоље схватили власници турских продавница који нахране српску носталгију киселим купусом, буреком и осталим стварима на репертоару својих туркиш СУР-ова.

Како се одмицало од дана када је први пут српски опанак згазио на минхенски Одеонсплац, тако се и билдовао специфицни фидбек. Тачније, стварало се нешто познато и као гастарбајтерска култура, коју су цинили помало карикирани симболи: „мерцедес“, златни зуби, аветињске палате и замкови посејани по Србији, у чије темеље се побацаше знојем натопљене ДМ новчанице.

„Наша дијаспора је веома шаролика, а палате и ‘дворци’ које су саградили у источној Србији јесу феномен. За ово гастарбајтерско наслеђе најзаслужнији су радници из Аустрије и Немачке који су куповали ‘мерцедесе’ и зидали палате. Њих описује Дарко Марков, таксиста у Бечу, у књизи ‘Сумрак у Бечком хаустору’. Тешко је данас рећи шта је култура гастарбајтера јер су се многи потпуно асимиловали. Њихова деца деле вредности са својим вршњацима и воле да доду у Србију на добар провод. Већина оних који су добили етикету ‘гастоси’ данас су пензионери“, прича Дубравка Марковић.

Деценијама пре појаве кабловске и сателитске телевизије и пре него што ће наши људи засадити у своје домове понуду Пинка и ДМ Сата почео је обилазак оних наших „нестрпљивих“ домородаца који лепо певају. Оних који нису могли да сачекају да наши гастоси дођу на ферије па су они пошли њима у сусрет правећи концерте у халама Малмеа, Дизелдорфа, Цириха… То је била забава за први талас наших исељеника.

Како су почетком деведесетих у иностранство почели да одлазе урбани људи тако се и музичка понуда променила. Тако је у Лондону дуго година радио бар „Златни папагај“ у кога су долазили урбани Срби да одгледају наступе Партибрејкерса, Електричног оргазма, Бајаге… Исти тај Бајага ће описати егзодус младих интелектуалаца у песми „Моји су другови“, тој незваничној химни свих српских квартова од Монтреала до Велингтона.

А ту гастарбајтерску еволуцију описује публициста Ђорђе Матић који је почетком деведесетих стигао у Холандију у којој живи и данас:

„Нови гастарбајтери заправо то нису. Гастарбајтере је карактерисао углавном недостатак образовања и осуђеност на најниже послове или опет на рад у фабрикама. Нови емигранти иду у распону од оних с основном школом па до великог броја високо образованих. У потоњем случају могло би се често говорити о ‘интелектуалним пролетерима’ – они који, марксистички, продају свој рад, али у овој ери ради се о умном раду а не физичком.

Све популарнија и уобичајенија реч је ‘прекаријат’. У том смислу, ако бисмо били мрву саркастични, могли бисмо рећи да ти нови емигранти, под условом да су високо образовани, ‘имају среће’ – наиме, прекаријат не позна нацију – запослени који могу бити аутохтони а у исто време, деле исту судбину са својом колегама што су одавде дошли на Запад да раде“, каже Матић. Он сматра да ту постоји једнакост, што је слаба утеха али се чини да је то много боље него да још влада онај исти расизам и подела на домаће који раде високе послове и гастарбајтере који су осуђени на ниже.

У његовим сећањима на сопствени старт гастарбајтерског живота незаобилазан је фронтални судар са гасто староседеоцима – нашим људима и њиховим породицама које су стигле седамдесетих у Холандију.

„Они су били с нама, али су ‘мислили своје’. Али, и једни и други осећали смо – срам. Ми, нови, из шока – схвативши какве предрасуде постоје о нама, због рата али богами и оне одраније. Један део кривице за то смо, готово механички, пребацивали управо на те исте гастарбајтере као оне који су нас ‘представљали’ у том светлу толике године. Оно што ми је дуго требало да схватим јесте колико су „они“ осећали једну врсту, разумљиво људске, злурадости – због онога што нам се десило.

Као да је то била нека освета за нашу бахатост, ‘незаслужени’ стандард и наше ‘ширење’ и паметовање о том питању толике године, што су им Југословени код куће годинама набијали на нос кад би ови долазили у посету ‘старом крају’ – о нашој независности, нераду, а наплаћивању тога, о нашим летовањима и викендицама, о слободи, немању газда и шефова, „радницком самоуправљању“ и тако даље – знамо све што је ишло у асортиман југословенског социјалистичког човека и његову гордост“, каже Матић.

Он је мишљења да је најпосебнија и најслабије обрађена групација емиграната парадоксално она највећа: избеглице из новијих балканских ратова и људи који су из пацифистичких или економских разлога отишли напоље. Ту су флуктуације измедју високо и ниско образованих заправо потпуно и фрапирајуће релативне. До тога да ту уместо социологије, за приближавање феномена, требала би нам сатира. Јер, просто речено, оно што се некад код нас, у социјалистичкој Југославији, формално и службено сматрало високо образованом особом показаће се да у контексту Запада не значи савршено ништа.

Образованост подразумева и цивилизованост, разумевање прилика око себе, властите културе али барем делимично и света. Ту су се деведесетих код ове највеће и најстрашније емиграције могле видети на делу све разлике између нашег поимања образованости и користи од тога у контексту брзог, практичног и делотворног западног ума и система. Постоји прича, истинита, кад је у један од азилантских центара у Холандији дошао службеник овдашњег завода за запошљавање да разговара с некима од избеглица који су требали да добију „папире“ и настане се у земљи, што значи требало је да се види и могућност њиховог интегрисања у друштво, односно могућност запослења.

Један наш човек, на питање о завршеним школама рекао је – „Ја сам студирао марксизам у Приштини“. А замислите какве су његове могућности с таквом спремом у једној либералној економији. Збуњени холандски службеник кад је чуо ово од тумача, питао је – „Ако бисмо вам омогућили да кренете поново на неке студије, шта бисте желели највише?“ Наш човек је к’о из топа одговорио: „Пилот!“

Можда је ту била заправо најпаметнија нека жена која је пре самог питања холандског службеника кренула да објашњава: „Ја сам економију студирала – ја вам све знам, микроекономија – макроекономија…“. На шта Холанђанин пита шта би с тиме студирањем хтела да ради. Наша жена одговара: „Дај ти мени штанд на пијаци да ја нешто продајем!“. Могло би се рећи да је њена практичност заправо најбоља врста одговора и стратегија за живот у новој земљи баш због оваквих големих и тешких и смешних неспоразума између домаћих и наших земљака у емиграцији.

Тако стоје ствари са гастарбјтерским дарвинизмом од дана када је Миле стигао опанцима на Мариенплатз, трг у Минхену или Ремерберга у Франкфурту. А тог Франкфурта и оне чувене мајсторице из 1974. сетио сам се и пре две године када сам преседао у овом граду на Мајни и чекао авион за Београд. У неком турбо вагону од провидног стакла који саобраћа између аеродромских терминала затекао сам се у друштву два брачна пара.

Нису вагонски точкови описали ни пун круг кад је један од мужева отпочео причу о песмама Мирослава Илића. У тим мудролијама наших земљака на привременом раду дотакла се и вредност стихова Добрице Ерића. А кад смо стигли на терминал, ова четворка гастарбајтера отпочела је тихо песму о којој су мало пре тога срицали. Био сам депресиван и помало чудно расположен према тим „јадницима“ како је гастосе називао сажаљиво мој отац.

Ја сам им завидео, не на лепом гласу и познавању стихова Добрице Ерића – већ зато што им почиње годишњи одмор који ће провести у Србији а ја сам се враћао на посао и осећао се толико јадним баш као и сви којима следи још 360 дана до нових ферија.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Аустрија, Бранко Росић, гастарбајтери, запад