Прочитај ми чланакНе мора сваки српски цар да буде Новак. Мада је и он у реклами за неки добар ауто засвирао на рекету, држећи да је виолина. А када се Немања Радуловић у хеавy метал “мартинкама” дохвати свог гудачког инструмента од пола киле лове, настају врхунске журке, за које су месецима унапред распродате карте…
Не мора сваки српски цар да буде Новак. Мада је и он у реклами за неки добар ауто засвирао на рекету, држећи да је виолина. А када се Немања Радуловић у хеавy метал “мартинкама” дохвати свог гудачког инструмента од пола киле лове, настају врхунске журке, за које су месецима унапред распродате карте…
Може нешто лепо? Солд оут. Није испала. Ветар панике почиње да дува кроз онлине схопове наше епохе. Тешка нова времена. Такви редови у свету постоје још само испред луксузних излога лого стварности. Стрепња да ће се толико жељене крпе разграбити озбиљно узнемирава фасхион жртве.
Те скупе радње живе од њихове љубави, али им је не узвраћају. За разлику од карата за концерт љуте класике. Када смо почели да окупирамо ту територију? Стварно се могло помислити да је “чекићање” пред Коларцем мањинска особина фолк нације, нешто малтене саблажњиво.
Све док из кутије није искочио шармантно рашчупани момак, који нам је изгледа нашао жицу. Не мора сваки српски цар да буде Новак. Мада је и он у реклами за неки добар ауто засвирао на рекету, држећи да је виолина.
А када се Немања Радуловић у хеавy метал “мартинкама” дохвати свог гудачког инструмента од пола киле лове, настају врхунске журке. За које се улазнице распродају у року пола сата, три месеца унапред.
То што у том спектаклу поред Немањиних егоцентричних црних локни учествује и Београдска филхармонија, брендирана тако да би се опстало у пробирљивом виртуозном универзуму, само додатно разгаљује публику.
Разбио си, Немси! Риспект.
Да ли овакве коментаре на друштвеним мрежама, достојне уличних хероја и хулигана, а не виртуоза, доживљава као признање? Јер, виолина није наивна играчка. Данашњи облик добила је средином шеснаестог века, када је потиснула све друге гудачке инструменте.
Паганини је своје свирање уздигао до таквог савршенства да се причало да је у тајном пакту с ђаволом. Очигледно је за неке осетљиве уши његова виолина поседовала демонске особине. На крају последњег одсвираног става ју је завештао, под условом да је више нико никада не узме у руке.
Што је у крајњој супротности са њеном осетљивом природом, која мора бити поштеђена удараца и потреса, не сме се излагати сунцу и киши, али се на њој мора свирати, хируршки чистих прстију.
Како се Немања (с)нашао у тој машини?
Рођен је 1985. у Нишу. Његов апсолутни слух врло рано је открила мајка. Напустила је посао радиолога, наговорила мужа да продају стан и петочлана породица се преселила у Београд. Свој први јавни наступ имао је у осмој години, док је стајао на практикаблима. Са четрнаест је примљен на Музичку академију.
Хардцоре деведесете је провео у Земуну, али су неколико година касније Радуловићи стигли у Париз, који ће обележити и најлепши и најтужнији догађаји. У кратком периоду изгубио је и сестру и мајку. Обе су умрле од рака после тешке борбе. Те смрти су га научиле да емоције не потискује, него да их прихвата.
Ма колико звучи морбидно, човек може и на тугу да се навуче, па је и њему бол дуго времена правио друштво.
Данас у просеку има преко стотину концерата годишње и феноменалне уговоре. Није гадљив ни на рођендане, корпоративне прославе и најразличитије забаве.
Шта ако га неки залутали Србин позове да му свира на свадби? Коло, хвала богу зна, што нам је и више пута показао. Тешко је рећи на шта је осетљив, будући да је толико лепо и старомодно васпитан да не реагује ни кад се публици омакне да блесаво тапше између ставова. Чак га ни то неће бацити у бедак.
Немања се понаша и изгледа као класични мусиц вицтим. Стиже у стилу играча на жици, као неко ко је између Андерсеновог јунака и рок стара. Мислила сам да ће полетети у кожним хеланкама Дизнијевог Петра Пана, док му се осмех стално враћао на лице, као да је живот непрекидна свечаност.
Љубазан, млад, близак као брат, ослобођен као победник, са романтичним и готово дечјим изливима одушевљења и таласима нежности, иако је прошао паклена емотивна искуства. Знала сам како влада музиком као “вештац” на виолини и сцени, али ме обузимала глад да откријем од чега је то магично биће направљено изнутра.
“Са инструментима је као у љубави. Треба пронаћи виолину која ти највише одговара. Моја је мени и радост и утеха.”
Гледала сам како смоке еyес прекривају трагове његовог сањалачког живота. А онда је са зебњом питао да ли је пушење дозвољено. Овде признајем: од свих механизама страсти, нисам очекивала да су цигарете једна од њих.
Шта се догоди када бучна гомила без икаквог разумевања музике преусмери сву своју пажњу на неприкосновеног вођу чопора? Како он каже, тако ће бити. Докле? Док се не појави неко јачи.
Само малобројни остају прве виолине до краја.
