Прочитај ми чланак

КОМУНИСТИ СУ НАМ ЧИНИЛИ УСЛУГУ убијајући нас, а не Немце

0

И данас када одговарам као издајник и ратни злочинац, ја се питам да ли је заиста било могуће да сам ја, па макар и по своме схватању, све то радио зато што то служи окупатору или зато што сам заиста себе жртвовао народу, рекао је Драги Јовановић у завршној речи на "суђењу века"

Извор: Музеј револуције народа Југославије

Извор: Музеј револуције народа Југославије

„Преурањене и појединачне акције без икаквих изгледа на успех дале су резултате који су се могли очекивати. Немачка солдатеска опијена успесима и задојена лудостима немачке расе одговорила је одмаздама: Крагујевац, Краљево, Мачва, Ужице су болни сведоци тог трагичног збивања. Имао сам представу шта чека Београд и настојао сам да га поштедим онога што је изгледало неминовно“, испричао је Драгомир Драги Јовановић у својој завршној речи на „суђењу века“ 1946. године.

Како сте могли да прочитате у претходном наставку, из стенограмских бележака су избачени велики делови његовов (и не само његовог) излагања, наводно због „сажетака“ за стране новинаре. Оригиналне изјаве су чуване у архиву Удбе, далеко од очију јавности и од „очију историје“. Драги Јовановић, мистериозни, контроверзни полицајац је, између осталог, пред смрт поручио:

„Знао сам, мени је то речено, да Београд чека судбина Варшаве. У таквој психози био сам принуђен да издам наређење да се откривају и уклањају сви они који нас таквим акцијама приближавају покољу, паљевинама и уништавању града.

A, ко је би тај који је то чинио. То служи у вашу част, то су били комунисти. Неколико паљевина гаража, аутомобила и припрема паклених машина, органи управе града су открили и уклонили опасност по Београд и све Београђане, опасност по живот и сугурност стотина имућних породица и још више хиљада малих трудбеника, а нарочито радника.

Ето, ту се зачео мој злочин. Нека факта даље говоре. Од саботажа прешло се даље на убијање службеника и чиновника. У 56. години убијен је Aранђел Јовановић, који је без икакве зле намере обављао своју дужност у болници у којој је лежао као немачки затвореник Aлександар Ранковић. То је била прва жртва, а затим је у току окупације пало много службеника међу којима има и оних који су, како се то каже, грешком скинути. Истина да комунисти, убијајући нас, а не Немце у Београду, чинили су услуге нама, јер су поштеђене многе хиљаде оних који би отишли као одмазда. Да тога није било, Београд, а донекле и Србија, изгледали би онако како данас изгледају неки крајеви Црне Горе, Босне, Лике и Кордуна, а од српског народа остали би само трагови.

Сам, господин војни тужилац у својој завршној речи рекао је дословце: ‘У току окупације су убијани и уништавани од комуниста сви они за које се сматрало да су издајници, недићевци или дражиновци’. Мислим да у том моменту није било услова да се правилно пресуди ко је заслужио да буде убијен као издајник, а ко није.

То су у ствари била врата за најтежу повреду свих основа на којима почива људска заједница. То је давало маха и личним разрачунавањима. Био сам одлучно за то да свако одговара за своја дела и да се спречи свака самовоља, ма с које стране долазила. Нека ми опрости висока личност маршала Тита, али да се види до које мере би такво разрачунавање међусобно могло довести најбоље сведочи то што је маршал Тито наредио да то једном престане.

Господо врховни судије, будите уверени, а и најортодокснији револуционари морају признати, да сви нисмо могли у шуму. Шума је често била исувише мала и за оне који су често хтели да спасу своју главу. Унесите се у доба, у збивања свих тих догађаја па ћете и сами доћи до уверења да је и тако било потребно служити свом народу. Ја молим војног тужиоца који је у току процеса био врло галантан да и ово излагање не схвати као дрскост ни као безочност, како он унапред карактерише одбрану, већ као жељу да изношењем чињеница психичких момената, допринесем па макар и погрешним ставом, ислеђење пред судом.

И данас када одговарам као издајник и ратни злочинац, ја се питам да ли је заиста било могуће да сам ја, па макар и по своме схватању, све то радио зато што то служи окупатору или зато што сам заиста себе жртвовао народу… Не знам, али верујем да господин војни тужилац неће тај рад више крстити ‘државним бандитизмом’. И данас кад смрти гледам у очи рањена срца сећам се тога кад сам целог себе без предаха ставио у службу свом народу и Београду у данима страдања, и верујте није ми тешко умрети с том вером.“