Нико од деце не машта да постане научник, да постане глумац, пијаниста, него да постане певач народних песама. Живимо у једном ријелитију, од ТВ програма до културе све је тотално естрадизовано, каже популарна глумица.

 

Нико од деце не машта да постане научник, да постане глумац, пијаниста, него да постане певач народних песама. Живимо у једном ријелитију, од ТВ програма до културе све је тотално естрадизовано, каже популарна глумица.

Глумица Дара Џокић миљеница је дела публике који од позоришта очекује доживљај и емоцију. Када јој је додељана “Жанка Стокић” жири је то образложио речима да је Дара међу глумицама које “у потпуности стоје иза сваке своје улоге, иза сваке представе, успевајући да својом јединственом игром прикаже танане нијансе својих ликова“.

Када је добила “Рашу Плаовића” чланови жирија су утврдили да “глумачка средства Даре Џокић нису заснована на пласирању спољашњих средстава и испољавању сценског шарма, већ, напротив – на проналажењу прецизних и одмерених унутрашњих средстава у креирању драмског лика“.

Представа “Пијани” у којој игра у матичном Атељеу, настала по тексту Ивана Вирипаева, у режији Бориса Лијешевића, на последњем Стеријином позорју освојила је четири награде, међу кмојима и за најбољу представу. Представа је освојила је две глумачке награде на управо завршеним 40. Данима сатире Фадила Хаџића у Загребу, а на Трећем позоришном фестивалу “Буцини дани” у Александровцу освојила је такође четири признања. О овим успесима, али и времену у коме живимо и нама самима, Дара Џокић говори за Експрес.

Сезону сте завршили наградама у Загребу и на “Буциним данима”?

– Фанастично смо примљени у Хрватској. Очекивали смо да људи прихватају „Пијане”, после награде на Стеријином позорју, али да нешто оволико добро буде примљено је божанствено. Чини ми се да је овим представа добила још један ниво, још један замајац и стварно је било јако узбудљиво. Одмах по повратку из Загреба у четвртак увече смо гостовали у Александровцу и тамо је дивно прошло. Мислим да публика непогрешиво препознаје квалитет овог комада. Ово је, како би се рекло, једна паметна представа, јако добро написан текст, око кога смо се окупили.

Уз то, ово је и изрежирано на прави начин, тако да се може рећи смо добро прочитали Вирипаева. А он је генијално смислио да покаже да ми живимо у европској цивилизацији која је тренутно у времену када губи смисао. Чини ми се да Европа тражи свој нови смисао – раисон д’ęтре, разлог постојања. Шта нам је остало од свега? Кад се постави то питање, филозофско, религиозно или морално, а заправо животно, сви се нађемо на тој тачки. А то је љубав заправо.

Људи су заборавили да комуницирају. Овај генијални писац ту врсту потребе и та преиспитивања даје пијаним људима. Ми живимо у цивилизацији у којој треба да се добро нашљемамо да би смо себи дозволили неке ствари.

По оној народној: што ти трезан мисли то ти пијан каже.

– Тако је. То је узбудљиво То публика препознаје. Не постоји особа која нема такву врсту размишљања и дилема и разочарања и очаја и усамљености и потраге за сопственим и колективним смислом. И то све негде постоји у овој представи.

Шта нам је остало од свега? Кад се постави то питање, филозофско, религиозно или морално, а заправо животно, сви се нађемо на тој тачки. А то је љубав заправо.

Својеврстан осврт на нашу цивилизацију.

– Дошли смо до неког зида. У савременом друштву све се мења на недељној бази, на дневној бази, наука се мења. Све је убрзано, живимо у стравичном убрзању. Време се, како се научници доказали, за неколико микро секунди убрзало, али оставимо науку. Све се убрзало и чини ми се би морало мало да застане, да се погледамо, шта је, где то идемо ми?

И то је писац хтео да каже. Највише помињања реч у комаду је Господ. Али ово није религиозан комад. Он тврди заправо да и атеисти траже исти смисао, само што тврде да Бог не постоји. Религиозни сматрају да Бог постоји, али сви заједно су у потрази за смислом.

Пасионирани сте љубитељ фејсбука?

– То је моја играчка, ја то тако третирам и бескрајан ми је забавно. Ту нађем разне информације, нешто што можда сама никад не бих пронашла. Пуно људи, пуно информација, пуно разних избора. Наравно, бирала сам и пријатеље који би могли да имају садржај који би мене занимао.

Те то сматрам искључиво својим личним малим електронским дневником. Међутим, приметила сам да је много људи који то много више користе те су то претворили у неку врсту свакодневне трибине. Ја нисам толико активна. Износим своје мишљење, али се трудим да то буде баш онда кад не могу да издржим да нешто не напишем. Не претерујем у томе, јер и то уме да угуши.

 

Волим фејсбук, то је моја играчка. Нисам до сада имала непријатности, али мислим да је то зато што се трудим да кажем оно што мислим, а да не будем малициозна и да не будем увредљива.

Електронски сте писмени?

– Има ту још шта да се научи, али јесам. То је у данашње време чак неопходно. Технолошки развој је ужасно убрзан, мисли да за одређени број година нећемо моћи да живимо без тога. Све ће бити дигитализовано, тако да нам је то будућност.

Износили сте и политичке ставове?

– У тим опсервацијама трудим се да се тумачим појаве, а не да се бавим персонално оптужбама. Нећу да се било чиме бавим персонално упркос томе што на фејсбуку има свега од пљувања до панегирика. Ја то не желим да радим, нисам у политичкој борби. Само сам грађанин, који дели овај живот са свима осталима.

Нисам до сада имала непријатности, али мислим да је то зато што се трудим да кажем оно што мислим, а да не будем малициозна и да не будем увредљива. Јер не подносим такве људе. Тешко би ми било да ја доживим такву врсту малициозности, па не волим ни да је у том смисли ширим. Надам се да сам таква, јер не могу баш да се сетим шта сам све писала. Али уме та друштвена критика која је одлична, потребна, која је један вентил, са претеривањем да изгуби смисао. Онда то постаје само себи сврха.

Како сте написали “да се обрачунамо са негативним појавама, а не да постанемо професионални хејтери”.

– Кад неко постане професионални хејтер то постаје неподношљиво, то иде против тога што говорите. Али, са друге стране, фејсбук је одлична ствар јер ужасном брзином се људи обавештавају. Ми живимо апдејтовани на минут ако то хоћемо, знамо шта се дешава овамо или, тамо, у граду, у Италији, Америци… Где је неко неког убио, шта је овај изјавио, где је био земљотрес, да ли је тамо пала влада и то.

Е, сад, људи имају потребу да изнесу своје мишљење и колико је то са једне стране добро са друге стране то је један вентил, људи седе кући и пишу, куцкају твитове или статусе, зато мислим да је улица изгубила на снази. Не мислим ни да је улица решење за све, није се баш показала. Али од седења крај компјутера нема акције. Ми смо прошли, та моја генерација, свака генерација има своје демонстрације и своје револуције, а ми смо велика разочарања доживели кроз цео тај круг који смо прошли.

Мислите на 5. октобар?

– Тако је. Од деведесетих шта смо све прошли, долази 5. октобар и шта се десило после? И цело једно велико разочарање које живимо и дан данас последица је тог разочарања. Дивно је да људи говоре шта мисле да би се исказала та грађанска свест. Проблем овог друштва је што не постоји грађанска свест. Не мислим на хејтерску свест, него да грађанин зна која су му права.

Лепо да зна да су му права кад оде код лекара та и та, кад оде у општину оваква или онаква. Како се у позоришту понашаш. И дужности и права. Цивилизована друштва омогућују грађанима да то знају. Код нас је све црно и бело и вруће – ладно. И пуно пута се та “слобода” злоупотребљава. Није слобода да идеш и пљујеш све редом и не унапређујеш ствар. Ајд што није васпитано и што је ружно, него што нема позитивног ефекта. Не постиже ништа, привлачи друге хејтере. И та подељеност нашег друштва је страшна.

 

Моја генерација је имала своје демонстрације и своје револуције, од деведесетих па све до 5. октобра… И шта се десило после? Цело једно велико разочарање које живимо и дан данас последица је тог разочарања.

А како вам изгледају медији, чини се да све оно што се о томе учи у школама не важи?

– Као и у свим школама, апсолутно не постоји факултет који је данас апдејтован. Зато што се све мења не на недељној, него на дневној бази, дискутујем са пријатељем који живи у иностранству и који се у то разуме и каже: да су данас факултети скоро непотребни. Што је застрашујуће. Али зато што је све дигитализовано и зато што све постоји негде на нету, све постоји негде у спејсу и велике компаније траже младе људе који су лојални, који су способни, који баратају интернетом, који ће научити све што се учи по четири године на факултету и који ће моћи до да примене.

То је једно дајџест друштво, то је једно ново време. То делује застрашујуће, али онај начин школовања који смо ми прошли четири године студија, па магистеријум, па докторат ко хоће да направи, губи трку са данашњим савременим увидом у образовање. Јако пуно медија је на интернету, телевизија већ губи трку са интернетом, и губи свој смисао, јер чак и те серије, те филмове налазимо на интернету, што пиратски што легално, ако платите. О вестима да и не говорим, не морамо да чекамо дневник. Писано новинарство, то је такође већ сад ствар прошлости, оне трају још, али једнога дана ће и то да се угаси.

А слобода медија?

-Медији су се приватизовали, то је основна чињеница. Газда је тамо где стоји каса. Склона сам да мислим да власт не може да уцењује медије уколико нису економски зависни. Сигурна сам да, као што је некад постојало, и данас има много храбрих људи који би смели да пишу, постоје блогови, друштвене мреже. Постоје тренутне политичке позиције, струје и време када се отвара и затвара тај прозор. Али нисам склона да генерално кажем да нема више поштених медија, да су сви новинари поткупљиви и неморални, то су глупости.

Наравно да су се медији ужасно срозали и пожутели, али као што је све пожутело. Живимо у једном ријелитију, од ТВ програма до културе све је естрадизовано. Народ брка естраду и уметнике, они више не виде границу, мисле да је то све то, да ми живимо ко ти певачи. Зато што је данас смисао сваке породице да пошаље дете у оне звездице и да победи и да постане певач или певачица.

То је постао највећи домет, више нико од деце не машта да постане научник, да постане глумац, пијаниста, него да постане певач народних песама или поп музике. Све се врти око тога. О ономе што се пише да и не говорим, то је такав босански лонац, такав миш-маш… Па књигу може да објави свако, сваки скрибоман. Тако да у целом том конгломерату очекујемо да ће медији да остану на нивоу од пре 30 година. Али верујем да увек постоји онај процеп у коме можеш да кажеш оно што мислиш.

Играли сте разноврсне улоге, али сте остали доследни себи?

-Довољно имам година да могу да кажем да колико ми је год била важна каријера, још важније ми је било шта радим са собом у животу. Заправо ко сам ја. Ми дајемо печат ономе што радимо. Ја сам у тој позицији. Млади људи то не могу, али ја могу да себи дозволим да ако нешто треба да урадим – знам да ће моја појава да анулира негативне коментаре неког посла.

 

Живимо у једном ријалитију, од ТВ програма до културе све је естрадизовано. Народ брка естраду и уметнике, мисле да је то све исто, да ми живимо ко ти певачи. Смисао сваке породице данас је да пошаљу дете у оне звездице да победи и да постане народни певач или поп певачица.

А како сте се нашли у серији “Село гори, а баба се чешља”?

– Људи су ме позвали ја сам то прочитала и пристала да то урадим и није било ни једног негативног коментара. Зато што сам ја то урадила као што бих урадила било који посао, стојим иза сваке своје улоге, увек је потписујем без обзира да ли је радила не телевизији, у позоришту, филму.

Сад играм у “Војној академији” мајку кадета, то су неке мале улоге, мали послови, али то је саставни део нашег посла. Наравно да је лепше кад имате неку огромну улогу па је возате ко зна колико епизода, али глумац треба да ради и мале и велике задатке. Али увек мора да оставља свој печат.

Са представом ”М(ј)ешовити брак” сте обишли свет од Швајцарске до Канаде, много пре него што је постала ТВ серија…

Да, и Русију и Аустралију… Глумци су почели у путујућим позориштима. Тако је настало позориште. Тако да је у нама та потреба да се игра, наилазе разни периоди кад имате више посла, кад имате мање посла, кад имате више пара, кад имате мање пара, али нама нико не може да узме наш занат, нашу уметност. Кад нема посла ми имамо могућности да направимо сами представу са неким својим колегама и путујемо. Дакле, господо продуценти, кад немате посла за нас ми ћемо сами да направимо нешто.

Са друге стране, онај ко то није радио не зна колика је радост у публици кад ми дођемо, мање форме, мање представе, монодраме, дуодраме, драме са три, четири човека лакше допиру до разних места. Позоришна гостовања су ужасно гломазна, јер то је велика скаламерија, и ужасно скупа. И многа места не би никад видела позоришну представу да нема мањих форми јер за ансамбл то су камиони, радници, шминкери, власуљари, декоратери, инспицијенти…

А ми идемо сами, само носимо костим, сами се шминкамо и радимо нашу представу. И онда кажу ви тезгарите… А шта је у томе неморално. А да ли је моралније да држим ћевабџиницу, да отворим кафић на пример. О чему се ради? Ја сваку своју улогу играм из истог регистра, једнако се трудим и око оне највеће којој је продуцент моје позориште или оне која је за путовања.

Али глумцу његово коферче не може да одузме нико. То је потреба да се иде у публику, да се ради свој посао. Ја сам то учила од старијих колега, некад има посла, некад га нема. А глумац постоји само на сцени и постоји само онда док ради. Говорим о позоришту, филм и серија су нешто друго, али позориште нестаје, кад завеса падне.

На сцени, а богами и ван ње, изгледате младолико, женствено, у чему је тајна?

– Костимографи воле да то истакну понекад, али играла сам ја и улоге где сам се тотално поништавала, и лаке жене и сељанке… Али, кад има смисла за то костимографи воле да истакну ногице. Волим да играм и савремени репертоар и класику и разне ликове, таква сам глумица и то ме инспирише. Не волим фах и хвала Богу да сам се изборила да ме не стављају стално у један лик. Али, ако сам ово изабрала за неки свој животни позив, онда је моја дужност да га доведем до савршенства. Ако си хирург, па онда постанеш врхунски хирург, мораш то да унапредиш. Сваки посао ја бих тако радила.

ТИРКЕТУ БИ ДАНАС МЕДИЈИ БИЛИ ЈЕЗИВИ

Негде се рекли да Богдана Тирнанића нема седам година, али да ви и даље волите истог човека. Како би њему данас изгледали медији?

– Све ће вам бити јасно ако вам кажем да ми се први пут јако допао тако што сам га читала. Била сам гимназијалка кад сам читала НИН и кад сам мами и тати скренула пажњу: “Читајте овога”. После смо се и срели и касније заљубили. Било би му јако тешко да је данас жив, ја бих волела да је жив па нека му је и тешко, али нек је са мном. Али, било би му језиво, ово све што се дешава од његове смрти па надаље.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Богдан Тирнанић, Дара Џокић, Оливера Стојимировиц, представа