Прочитај ми чланак

ЧЕ ГЕВАРА: Револуционар, борац за слободу или убица у име пропале идеологије

0

Контроверзни Аргентинац чији лик на мајицама, са све томпусом, данас носе од Њујорка до Токија, оставио је иза себе толико грађе да је збунио и историчаре, који не знају коју улогу да му доделе у енциклопедијама.

че Гевара

Контроверзни Аргентинац чији лик на мајицама, са све томпусом, данас носе од Њујорка до Токија, оставио је иза себе толико грађе да је збунио и историчаре, који не знају коју улогу да му доделе у енциклопедијама.

Код већине људи прва асоцијација на име Че Геваре је револуција, али он је и више од тога: симбол, бренд, идеја.

Фудбалски херој Марадона поносно показује тетоважу Чеа на десној руци. Мајице са Гевариним ликом носе не само млади већ и сви они који хоће да покажу да бунт у њима још није угашен. У филму Слободана Шијана “Како сам систематски уништен од идиота” главни јунак, Баби Папушка, кога маестрално игра Данило Бата Стојковић, инспирисан је познатим револуционаром.

Контроверзна икона 20.века

Нелсон Мандела га је сматрао “инспирацијом за сваког човека који воли слободу”. Жан-Пол Сартр га је описао као “човека који је живео своје речи, говорио своја дела”.

– Могао бих писати хиљаду година на милион страна о Че Гевари – говорио је колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес.

e

Фото: Експрес – Ел Команданте: Симбол револуције

Часопис “Тајм” прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре, коју је начинио Алберто “Корда” Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је “најпознатијом фотографијом на свету” и симболом двадесетог века.

Упркос свему остао је контроверзна личност, а не ретко се могу пронаћи написи у којима се, осим као комунистички агитатор, Гевара етикетира и као “машина за убијање”, што и не чуди, с обзи -ром за некога ко је још за живота постао легенда и имао тако живописну биографију.

Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или само Че (14. јун 1928 Буенос Ајрес – 9. октобар 1967 Ла Игера, Боливија) био је марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац. Представљао је једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956-1959), као члан Покрета „26. јул”.

Младић који је волео да шокира људе

Рођен у добростојећој породици шпанско-ирског порекла, Ернесто је био најстарији од петоро деце.

Две године после рођења установљено је да болује од астме; лечење није помогло, те су родитељи одлучили да се из влажног Буенос Ајреса преселе у Кордобу.

r

Фото: Експрес – Студентски дани: Млади Ернесто

Упркос томе истакао се као спортиста, пливајући, играјући фудбал, голф и рагби, а његов друг Алберто Гранадо описивао је касније како је Ернесто имао чудну тенденцију да шокира људе. У Кордоби је завршио гимназију, а кад му је било 19 година, породица се поново вратила у Буенос Ајрес да би Ернесто уписао медицински факултет, 1948. године. За време студија позван је на регрутацију и налаз војне комисије је био да је младић “деликатног здравља, са хроничном астмом, неспособан за војну службу”.

Оставивши факултет да чека, Ернесто се из Буенос Ајреса вратио у Кордобу, одакле је са старим другом Гранадом кренуо на путовање ка северу. Кренули су својим старим мотоциклом, марке „Нортон 500″, којем су дали надимак “Ла Подероса” – моћна.

Путовали су преко Аргентине до Чилеа, а одатле пацифичком обалом. Када се мотор покварио наставили су пут ка северу, користећи аутобус, ауто-стоп, морске путеве или идући пешке. У Перу су посетили Мачу Пикчу, радили у руднику, прали посуђе, истоварали робу са бродова и радили друге физичке послове, а 1. маја су стигли у Лиму, где су упознали доктора Уга Пескеа, перуанског научника и директора националног програма за лепру, те заљубљеника у марксизам.

Све време, Ернесто је писао свој дневник путовања, такозвани „Дневник мотоциклисте” који је годинама касније постао добро продаван широм света у издању Њујорк тајмса, а 2004. године преточен је и на филмско платно.

Разговори са Пескеом, како је Гевара касније сам говорио, били су веома важни за промену његовог става према животу и друштву. Одлазе у Колумбију, а затим у Венецуелу и Каракас. Ту је Гранадо, који је имао ранија искуства са тропским болестима, остао да ради, а Ернесто је наставио ка северу.

Све време, Ернесто је писао свој дневник путовања, такозвани „Дневник мотоциклисте” који је годинама касније постао добро продаван широм света у издању Њујорк тајмса, а 2004. године преточен је и на филмско платно.

Како је постао “Че”

Гевара је касније причао како је путујући кроз Латинску Америку доживео “блиски сусрет са сиромаштвом, глађу и болестима”, скупа са „немогућношћу лечења детета због недостатка новца” и “затупљивањем од сталне глади и кажњавања”, које води ка томе да отац “прихвати губитак сина као неважну незгоду”.

t

Фото: Експрес – Револуција која траје: Предах уз цигару

Касније је говорио да га је баш ово искуство навело на закључак да, ако жели да помогне људима, мора напустити царство медицине и размислити о политичкој арени оружане борбе.

Револуција није јабука која пада са дрвета када је зрела. Мораш да је примораш да падне…

– Прва обавеза револуционара јесте да буде образован, сматрао је Гевара.

Зато се вратио у Буенос Ајрес, а студије завршио 11. априла 1953. године. Одмах потом, Ернесто је родитељима објавио да поново креће на пут – кроз земље Латинске Америке. Кренуо је 7. јула 1953, са својим другом Карлосом Галиком Ферером. Стигавши у Боливију, у Ла Паз, упознао је Алберта Рохоа, по професији адвоката, а по политичким ставовима левичара који је из Аргентине побегао због политичког прогона.

– Окрутне вође бивају смењене само да би се појавиле нове вође које ће постати окрутне, речи су Ернеста Геваре из тог периода.

z

Фото: Експрес – Ратни другови: Че и Фидел

 

Почетком 1955. године радио је као доктор у болници у Мексику. Ту је у јуну исте године упознао Кубанца Раула Кастра, који ће га касније упознати са старијим братом Фиделом Кастром. Већ после пар дана дружења са Кастром, Гевара је закључио да је управо кубанска револуционарна борба та коју је тражио, и потписао учлањење у Покрет „26. јул”. У овом периоду, Гевара је добио и свој чувени надимак “Че”.

– Револуција није јабука која пада са дрвета када је зрела. Мораш да је примораш да падне, говорио је Гевара.

Следе чувени догађаји на Куби о којима се мање-више све зна. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције, путујући по свету као дипломата Кубе.

– Изнад свега, буди у стању да дубоко осећаш неправду почињену било где и према било коме на свету – говорио је Гевара.

Опроштајно писмо Кастру

У говору одржаном у децембру 1964. у седишту Уједињених нација у Њујорку, Че Гевара је као званични представник Кубе објаснио своју визију Латинске Америке као „породице од 200 милиона људи које муче исте муке”.

u

Фото: Експрес – Као дипломата у Москви

– Странице овог дела историје писаће гладне индијанске масе, сељаци без земље, искоришћавани радници и напредне масе. У овим тренуцима анонимне масе почеће да пишу сопствену историју сопственом крвљу и поново ће стећи она права којима се сви смеју већ 500 година. Талас гнева очистиће Латинску Америку и радничке масе, које окрећу точак историје, први пут ће се пробудити из суровог сна у који су гурнути– поручио је са говорнице.

Че је напустио Кубу октобра 1965, објаснивши у опроштајном писму Кастру да су његове “скромне могућности” потребне другим деловима света.

„Ја могу да учиним оно што је теби ускраћено због одговорности коју имаш пред Кубом…На новим бојиштима носићу у себи осећање да вршим најсветију од свих дужности: Борити се против империјализма свугде где он постоји. Ослобађам Кубу сваке одговорности, осим оне која произилази из њеног примера”, написао је свом пријатељу.

i

Фото: Експрес

Последња станица, Боливија

Затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине диктатора Моиза Чомбеа.

– Можда ћу звучати смешно, али прави револуционар је вођен великом љубављу. Не могу да замислим револуционара који није вођен тим осећањем- говорио је Че.

Последња станица на Чеовом животном путу била је Боливија, где је стигао 6. новембра 1966, са жељом да подигне револуцију. У устаничкој бази сачекала га је група кубанских герилаца, док је око два месеца касније ту стигао и Марио Монхе, генерални секретар Комунистичке партије Боливије. Договор о сарадњи није постигнут, а Чеу је остало да се бори без подршке боливијских комуниста.

Убрзо потом, влада Боливије и Вашингтон су сазнали за његово присуство у Боливији и почео је лов на њега, који је обухватао око 1.500 људи, што припадника боливијског режима генерала Баријентоса, што оперативаца ЦИА. У наредним месецима је уследио низ оружаних сукоба између Чеове гериле и владиних трупа.

o

Фото: Експрес – Портрет са мртвим револуционаром: Боливијски војници и агенти ЦИА

 

Заједничким деловањем ЦИА и боливијске војске, Че је ухваћен 8. октобра 1967. после кратког ватреног окршаја, а сутрадан је и убијен у селу Ла Игера, усред боливијске прашуме.

– Знам да сте дошли да ме убијете. Пуцајте, кукавице. Убићете само човека – последње су речи Ел Командантеа.

Од Геваре је одузет његов дневник који је водио у Боливији; састојао се од око 30.000 речи, на шпанском језику, ручно писан, и садржао колекцију његове поезије, кратку причу о „младој комунистичкој герили која учи како да превазиђе страх”. Дневник је садржао описе герилских акција у Боливији. Први запис је начињен 7. новембра 1966, недуго након свог првог доласка у Боливију, а последњи 7. октобра 1967, дан пре него што је ухваћен.

У последњим данима живота, Гевара је све више оболевао. Добијао је нападе астме, и неке од последњих акција гериле изведене су са циљем набавке лекова.

Након Чеове смрти водећи светски листови понудили су 125.000 америчких долара за ауторско право за објављивање његовог дневника. Дана 1. јула 1968. дневник је објављен на Куби и дистрибуиран бесплатно.

Пресудио му Југословен

У лову на Гевару ангажована је и специјална трупа из састава осме дивизије боливијске армије. Том трупом је командовао пуковник Хоакин Зентено Анаја. Командант специјалног батаљона “зелених беретки” је био пуковник Андреас Селић, југословенског порекла, који је руководио операцијом на самом терену.

p

Фото: Експрес

Занимљиво је да су агенти ЦИА фотографисали тело убијеног револуционара са отвореним очима, не би ли га на неки начин “понизили”. Те фотографије су обишле свет изазвавши неочекиване реакције: неки су их тумачили као доказ да је Ел Комаданте жив, док су га други поклонички поредили са Христом.

Геварино тело је сахрањено у необележеном гробу, а шаке су му одсечене, стављене у формалдехид, па послате у Буенос Ајрес ради идентификације путем отисака прстију.

Крајем 1995. године, пензионисани боливијски генерал Марио Варгас испричао је Џону Лију Андерсону, аутору књиге “Че Гевара: Револуционарни живот“, да је Гевара сахрањен код старе аеродромске писте у Ваље Грандеу.

Међународни тим истраживача је копао на тој локацији преко годину дана, да би 1997. године нашао остатке седам тела у две масовне гробнице, укључујући једно без шака. Пронађени остаци за које се сматра да су Чеови, сахрањени су уз војне почасти у посебно изграђеном маузолеју у кубанском граду Санта Клара, где је Че својевремено водио своје трупе у кубанској револуцији.

Симбол, светац, свирепи убица…

Чеов лик и данас, неколико деценија после смрти, представља симбол отпора империјализму и планетарне револуције до које, на његову жалост, никада није дошло. Његов лик на мајици, качкету или постеру може се видети на свим континентима, па и у државама против чије се хегемоније борио. У Боливији, нарочито у области у којој је убијен, Гевара има статус свеца, док се на Куби третира као народни херој.

Са друге стране, неки други га због суровости у провођењу револуције на том карипском острву називају свирепим убицом и промотером пропале идеологије, док поједини историчари тврде да је његова улога у рушењу диктатора Батисте превише бајковито приказана.

Геварино тело је сахрањено у необележеном гробу, а шаке су му одсечене, стављене у формалдехид, па послате у Буенос Ајрес ради идентификације преко отисака прстију.

– Многи ће за мене рећи да сам авантуриста. И јесам, али друге врсте – један од оних који ризикују свој живот да би доказао своје истине, казивао је Че.

Према речима Младена Арнаутовића, аутора књиге “Куба, црвени вулкан Кариба” Че је и изван Латинске Америке постао мит који је у употреби и дан данас.

– Један је од најузбудљивијих симбола нашег времена. Непосредно након што је у Гватемали стигао да види пораз револуције, на Куби је постао саучесник у њеној победи, навео је Арнаутовић.

Чеа Гевари је посвећена, уз “Интернационалу” можда и најпопуларнија револуционарна песма свих времена, “Хаста сиемпре”, коју су певали и певају неки од највећих светских извођача.

ПРОФИТАБИЛАН И НАКОН СМРТИ

Италијански писац и ТВ аутор Ђани Мина је пристао да прода Роберту Редфорду, једном од извшних продуцената пројекта, филмска права на Чеове дневнике о младалачком путовању по Јужној Америци 1952. године, једино под условом да присуствује снимању филма “Дневник мотоциклисте” и сними сопствени документарац о томе.