Прочитај ми чланакЈедан од најзначајнијих дечијих песника у Срба Јован Јовановић Змај, на чијим су стиховима стасавале наше најпродуктивније и најбоље генерације, по занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних и политичких часописа.
Фото: Експрес
Један од најзначајнијих дечијих песника у Срба Јован Јовановић Змај, на чијим су стиховима стасавале наше најпродуктивније и најбоље генерације, по занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних и политичких часописа.
Ако је ико у свом времену био општенародни, национални песник, онда је та част без сумње припадала Јовану Јовановићу Змају (Нови Сад, 24. новембар 1833 – Сремска Каменица 3. јун 1904). Може се рећи да није било писменог човека а да Змајеве песме није знао, а тако је и данас, па се веома често цитирају и певају његови стихови, а да се некад и не зна да их је он написао.
Поред лирских песама, објављених у збиркама “Ђулићи” и “Ђулићи увеоци”, писао је и сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.
Песник по пророчанству
Постоји анегдота да је Сима Милутиновић благословио малога Јована још у колевци, пожелевши му: “Да Бог да био песник!” Змајеву песничку плодност најбоље илуструје чињеница да је његов најдражи лист, “Невен“, чак и 1911, седам година после песникове смрти био попуњаван прилозима који су се нашли у Змајевим необјављеним списима
Прве Змајеве песме су из гимназијских дана. То су родољубиве песме, у духу романтизма, какав је био средином XИX века.
После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти и Прагу, али и Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор, као и Светозара Милетића, коловођу идеје о уједињењу и ослобођењу српског народа. Ту је био и песник Ђура Јакшић.
Фото: Експрес
Змај је у Бечу упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор, као и Светозара Милетића, коловођу идеје о уједињењу и ослобођењу српског народа, и песника Ђуру Јакшића.
После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад и као један од најближих Милетићевих сарадника постао је службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом будућом женом Ружом Личанин.
Служба у магистрату му није одговарала, па је напустио посао и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис “Јавор” и сатирични лист “Комарац“. Године 1838. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума.
Године 1864. покренуо је сатирични лист “Змај“. Име листа је игра речима, пошто је 3. мај, по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848, сабор Срба у Сремским Карловцима на којем су Срби саставили захтеве о аутономији које су поднели властима у Бечу.
То “Змај” ће постати саставни део његовог имена. Године 1870. Јовановић је завршио студије медицине, па се вратио у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Убрзо га је задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена.
Хрвате назива “српском браћом”
Развијајући се као песник, Змај се све више приближава друштвеној стварности свог времена и својом поезијом ће обухватити касније све националне и политичке догађаје у српском народу. Можда и у већој мери него лиричар, а нарочито у периоду од седамдесетих до осамдесетих година XИX века био је истакнута политичка личност, највише захваљујући својој сатирично-политичкој поезији.
Змај Хрвате назива “српском браћом”, те заговара јединство Срба и Хрвата које вежу “братство и крв”. У песми “Шта се чује?”, коју је објавио 1883. у свом песничко-политичком часопису “Стармали”, говори о патњи и невољама Хрвата и позива Србе да по том питању не буду неутрални, већ да помогну Хрватима. Песма је написана у време активних покушаја мађаризације Хрватске и пост-револуционарног захлађења српско-хрватских односа у Аустроугарској монархији. Уосталом, ево и текста:
Шта се оно чује из Загреба града?
Не чује се добро где год правда страда…
Знамо ми то добро како се раками:
Хрвати су слаби кад остану сами!
Хрват се не бори да што отме коме,
Чува свети огањ на огњишту своме.
И док тако чини у најтежи дани
И Бог је и правда на његовој страни.
А куда це Србин – зар он да се даде
Путу, на ком нема ни Бога ни наде?
Шта се нама пати, то ми Срби знамо,
Ал’ у патњи нашој поноса имамо,
Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада
На бранику где је и закон и правда;
Ојачајте снагу патника Хрвата,
Нека зна да има у невољи брата;
Нек’ се једном види каква ј’ слога благо,
А они ће после… како им год драго.
Део ове песме био је изрецитован при првој посети Фрање Туђмана Вуковару. Нисмо сигурни да су људи из протокола хрватског председника знали да је те стихове написао – Србин!
Споменик Змају у Сремској Каменици Фото: Wikimedia
Уметничко дело Јована Јовановића Змаја представља и уметничку хронику свих превирања и бурних дана у Србији у другој половини XИX века. И зато је тачна мисао једног Змајевог биографа који каже: “Змај ће остати још дуго као велики лиричар и велики хроничар нашег народног живота, његов апостол, мисионар и пророк због својих националних, слободарских и социјалних тежњи, због својих културних и националних прегнућа.”
Сремска Каменица је некад носила име Змајева Каменица у његову част, а приликом прве поратне посете Фрање Туђмана Вуковару рецитовани су његови стихови о хрватском народу , за које људи из протокола нису ни знали да их је писао – један Србин!
Ово најбоље илуструју стихови песама “Светли гробови” и “Три хајдука”. Ових дана пажњу на друштвеним мрежама привукла је песма коју је посветио Николи Тесли и коју је рецитовао великом научнику приликом његове једине посете Београду на свечаности у Великој школи.
О томе колико српски народ воли писца песама о лењом Гаши, Лази матриној мази и малом брати и малом Јови говори и чињеница да је Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица у његову част.
СВЕТЛИ ГРОБОВИ
Бејасте ли, брацо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
– Та увек смо ми на њему!
Гробље ј’ земља ком се ходи,
Гробље ј’ вода ком се броди,
Гробље, врти и градине;
Гробља, брда и долине;
Свака ј’ стопа Гроб до гроба.
Гробље ј’ спомен доба свију;
Гробље, књиге што се штију;
– Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља,
И читуља виших слика,
Избраника, мученика,
Од почетка, памтивека;
Све ј’ то гробље
– Ал је и колевка.
