Прочитај ми чланакСрби су на почетку 20. века имали свој правопис, да би потом ушли у српскохрватско правописно и језичко заједништво, из кога су изашли тек на крају истог века. Заједништво је било резултат политичких, културних и (социо)лингвистичких прилика кроз које су прошли народи Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Аутор: Новица Коцић/Политика
Срби су на почетку 20. века имали свој правопис, да би потом ушли у српскохрватско правописно и језичко заједништво, из кога су изашли тек на крају истог века. Заједништво је било резултат политичких, културних и (социо)лингвистичких прилика кроз које су прошли народи Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Целовита историја српског правописа до сада није написана. Мислимо на период од Вука Караџића до данас. Разуме се да је и пре тога било писмености, али је Вук реформом направио правописни дисконтинуитет са пређашњим периодом. Илустративне су речи Иве Андрића, који није спорио Вукову реформу, али је написао: „Као сваки реформатор. Вук је био и рушитељ и градитељ, и више градитељ него рушилац, али је савременицима, нарочито у прво време, морала бити много видљивија рушилачка страна његовог потхвата.“
Историју српског правописа могли бисмо поделити у три периода. Први, је довуковски период, потом следи вуковски, и трећи је послевуковски.
Довуковски период почео је словенском, тј. српском писменошћу и завршио се 1818. године Српским рјечником Вука Караџића. Иако је веома дуго трајао, нема великог значаја за савремено стање наше ортографије.
Вуковски период трајао је пола века, почео је 1818. и завршио се 1868, четири године после Вукове смрти, када је скинута и последња забрана са Вуковог реформаторског рада у Србији. Вуков правопис код Срба је у употреби још од стварања, али потпуно од коначног озваничења (1868), до данас, са мањим изменама у неким случајевима. Касније је систематски изложен у Српској граматици Стојана Новаковића (1894) и у студији Љубомира Недића О правопису и интерпункцији (1894).
Прва два периода јесу целине које није нужно делити на нове потпериоде, док се за трећи период то не може рећи. Послевуковски период обухвата крај деветнаестога и цео двадесети век и може бити подељен на четири потпериода: а) период консолидовања норме (1868–1923); б) период Александра Белића (1923–1960); в) период Матице српске (1960–1993) и г) нови период (после 1993).
Српски правопис је на прелазу из 19. у 20. век већ консолидован и стабилан. То је период када су прихваћени у целини српски правопис и Вукова правописна решења пре стварања прве Југославије. Правописно приближавање Хрватске и Босне и Херцеговине десило се крајем 19. века, неколико деценија пре стварања прве Југославије, а Црна Гора је све до краја 20. језички и правописно била српска.
Крај 19. века је и правописно и језички у целини био период када су се Хрвати потпуно приближили Србима. Тада су добили правопис на Вуковим и вук-даничићевским основама и правилима, а Вуков принцип „Пиши као што говориш“ у Загребу је тумачен „Пиши као Вук“. У Хрватској се 1892. појавио Хрватски правопис Ивана Броза који ће, с мањим изменама, касније као Боранићев, функционисати све до 1960. године. Аутор у предговору пише (1892): „Ја сам израдио правила у главноме према начелима којих се држао Вук и Даничић, а само гдјешто одступио сам од њихова писања.“
Иако под окупацијом, Босна и Херцеговина је крајем 19. века у целини прихватила српски правопис и његова решења, о чему илустративно сведочи цитат из Ревизије правописа српско-хрватскога језика који је потписао заменик земаљског поглавара у Сарајеву: „За писмено употребљавање српско-хрватскога језика уведен је 1883. у овоземне јавне уреде и школе тзв. Вук-Даничићев фонетски правопис.“
Срби су крајем 19. и почетком 20. века добили неколико правописних приручника и пре правописа Александра Белића из 1923. Такви су Српски правопис за школску употребу (1884) Стеве Чутурила и Српска граматика са правописом (1912) и Српски правопис за средње школе (1914) Милана Петровића.
Белићев правопис је са мањим изменама био званични правопис у Србији до 1960.
„Свако зна да у писању речи влада у нашем језику прилична неједнакост. Задатак је ове књиге да ту неједнакост, у колико је могуће, уклони.“ Чини се да су ове Белићеве речи актуелне и данас и да се није ништа променило када је посреди задатак правописа.
Школско и правописно уједињење после 1918. ишло је споро. У Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори коришћен је Белићев, а у Хрватској Боранићев правопис. Оба почивају на Вуковим начелима, али је било и разлика у појединачним решењима. Зато је тадашње Министарство просвете донело Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе (1929) које је било обавезујуће, што сведочи о намери власти да се постигне потпуно језичко и правописно јединство.
У упутству се каже: „Начин писања изнесен у овом правилнику мора се примењивати у свим новим издањима школских књига. Ниједан уџбеник, било да представља ново издање раније издате књиге, било да се сада први пут издаје, не може бити одобрен за школску књигу, ако није израђен по овим правилима.“ Уједначени начин писања био је компромис између Белићевих и Боранићевих решења.
Одмах је 1930. изашло ново издање Белићевог и Боранићевог правописа, усклађено са захтевима Правописног упутства.
Када су Хрвати у вихору Другог светског рата и правописно побегли од Срба доношењем посебних законских аката, реаговале су и тадашње српске власти. Тако од 1943. имамо Ново правописно упутство српског књижевног језика Недићеве владе које је било повратак Белићевој норми из 1923. године.
После Другог светског рата поново је завладало правописно јединство, враћена је Белићева и Боранићева норма из 1930. Овде се вреди сетити речи Јована Дучића, великог противника југословенства: „Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размене свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару.“
