Прочитај ми чланакСвештеник, шпијун, идеолог, човек који је одлучивао којим ће се редом убијати у Јасеновцу, спасао најтраженије нацистичке бегунце пребацивши их у Јужну Америку, успео да промени слику о НДХ на Западу, да измири Тита са Светом Столицом и да се врати у Сарајево и мирно проживи старост.
Крунослав Драгановић (1903-1983) одавно још није непознат у српској, а поготово у екс-југословенској јавности, јер се о њему непрестано и све више пише и говори, уз најразличитије оцене Драгановићевог деловања (у зависности ко пише и шта заиста зна о његовом лику и делу).
Називан је «хрватским Џемс Бондом», «најважнијим светским обавештајцем свог времена», «човеком-енигмом», «творцем и организатором пацовских канала» којима су десетине хиљада усташа и припадника разних фашистичких војски из за њих вруће и преопасне Европе пребегли у Јужну Америку током првих поратних година.
Многи су у њему видели човека најкривљег (или најзаслужнијег) што је заслужену казну избегао читав низ истинских ратних злочинаца из редова руководеће елите Независне државе Хрватске и што је, тако засејано семе изникло почетком деведесетих и, одмах затим, створена и од читавог света призната Туђманова Хрватска.
Спасилац Павелића и усташке “крваве бајке”
Наводе да је Драгановић успео не само да лично спаси Павелића (и пребаци га у Аргентину), већ и да тотално поражену «хрватску идеју» спаси Павелићеве мрачне ратне сенке и тако створи један много прихватљивији амалгам који је, деценијама касније, постао темељ њихове будуће државности и коначног успеха свега суштински започетог 10. априла 1941.
Најпре захваљујући њему, усташка крвава бајка је добила по њих срећан крај, упркос свему; нескривеном дивљењу Хитлеру, најекстремнијем замисливом нацизму, хрватским добровољцима на Источном фронту, монструозном конц-логору Јасеновац, расним законима, масовним убиствима невине деце и цивила, насилном покрштавању Срба и правом, системском, од државе организованом геноциду над њима, елиминисању Јевреја, потпуном уништењу ромске заједнице у НДХ…
Тако да Хрвати усташког погледа на свет имају све разлоге да славе и хвале овог тајанственог фратра, можда и најзначајнијег настављача «правашких» идеја Јосипа Франка и Анте Старчевића. Крунослав Драгановић је римокатоличку веру и моћну ватиканску организацију ставио у службу спаса наизглед изгубљеног случаја хрватско-усташке идеолошке авантуре која се 1945. године завршила подједнако трагично као и она немачко-нацистичка. Бар је тако изгледало, све док се у читаву причу није умешао читав низ вештих пропагандиста и обавештајаца, предвођених необичном и контраверзном личношћу универзитетског професора и научника доктора Драгановића (који је уз то био и много шта друго и много узбудљивије од тога).
Он је утицао на потпуни преокрет дате ситуације и тиме доказао не само блиске везе идеологије и вере, већ и зацементирао однос ватиканске врхушке са ендехазијским инспираторима непризнатог геноцида над српским становиштем у граничним подручјима некадашње Аустро-Угарске.
Од њега и његовог времена више се не може говорити о римокатоличанству без помињања Јасеновца и Јастребарског, Старе Градишке и Јадовна.
Због њега и добровољног, свесрдног пристанка тадашњег (Пија XИИ) и будућих (Ивана XXИИИ и, посебно, Павла ВИ) папа на ову нераскидиву коалицију чистог зла и римокатоличке вере, због јавне и нескривене ватиканске подршке усташким злочинцима – више никада неће моћи да се у Србији онако «академски» и без осећања мучнине у стомаку говори о везама и некаквом дијалогу источне и западне хришћанске Цркве. Бар не међу онима који имају макар трунку савести и елементарног осећања за правду и националну припадност свом мученичком и многострадалном народу.
Тиме је стављена и коначна тачка на причу о заједничком словенском пореклу хрватског и српског народа и нашем некадашњем јединственом сну о ослобађању од аустријске и угарске окупације.
Ко је заправо био Крунослав Драгановић
На ово питање је теже одговорити него на било које друго, везано за лик и дело ма ког припадника ратне и поратне генерације у југословенском делу Европе. Једино је фра Драгановић већа загонетка чак и од Јосипа Броза, «маршала Тита», јер се под врхом његовог биографског леденог брега крије и до данас потпуно нејасна и сасвим непозната тајна онога што је заиста био и представљао овај чудни, сабласно мистични човек са хиљаду лица.
Нема ниједне похвале и покуде коју на себи није понео и по себи примио овај римокатолички свештеник, образовани теолог, поштовани професор, цењени научник, полиглота, шпијун, политичар, идеололог, писац, хуманитарни активиста, терориста, благајник и верни чувар усташког трезора са новцем и златом, незаобилазни учесник у безбројним заверама и акцијама против «непријатеља хрватства», сива еминенција најважнијих ватиканских («штакорских») канала којима су до слободе и новог идентитета дошли многи међу најважнијим нацистима и хитлеровским колаборантима из Источне Европе (али и других делова територија под управом Трећег Рајха).
Директно оптуживан да је управо он био најзаслужнији за бег Мартина Бормана, Адолфа Ајхмана, Анте Павелића, Клауса Барбија («кољача из Лиона»), па чак и др Јозефа Менгелеа у латиноамеричку безбедност, Драгановић је све те оптужбе вешто и лукаво побијао, глумећи посвећеног хуманитарца без претераног утицаја и важности у свему чиме се бавио.
Глума и јесте била она црта која је обележила читав други део његовог и даље магловитог животописа. Он је пред свима глумио увек нешто друго: вечно у служби својим политичким и верским идеалима (који се код њега нису раздвајали, нити могли одвојено посматрати).
Талентовани штићеник злогласног сарајевског надбискупа
А све је почело оне исте године када се у Београду по последњи пут мењала династија на власти, нека четири месеца након црнорукачког бацања искасапљених тела краља Александра и краљице Драгиње са теразијског балкона њиховог Двора, када је у (вишенационалном) Брчком рођен мали Крунослав.
Одатле ће жеђ за знањем водити бистрог дечака у Беч (на Политехнику), а преко Травника и Сарајева, где се завршава његов световни део живота. Наиме, 1925. он прекида своје бечке студије, враћа се у (тада већ) Југославију, у Сарајево, где уписује теологију, коју успешно завршава и одлази на наставак студија у Рим, у чувени Папски оријентални институт (део Грегориане), где проучава ислам и православно хришћанство, крунишући своја истраживања 1935, докторатом (чији је коначни наслов «Масовни прелази католика на православље у хрватском језичком подручју у XВИИ веку, током турске владавине»).
Већ тада штићеник по Србе злогласног сарајевског надбискупа Ивана Шарића (преводиоца «Библије» на хрватски и писца песама посвећених поглавнику Павелићу, отвореног усташког апологете и пропагатора), Драгановић учи вештине које ће му касније бити од помоћи у његовом националном раду и антикомунистичкој мисији: постаје «надбискупски тајник», «равнатељ Надбискупске канцеларије» и председник «Духовног стола». У то време пише и «Општи шематизам Католичке цркве у Југославији» (који ће поново писати 1975. године, а по повратку у СФРЈ), те прелази у Загреб где ће постати доцент, па онда и редовни професор црквене историје на тамошњем Теолошком факултету. Студенти га зову «Мајстор», што најбоље сведочи о његовом стилу, говорничким вештинама и наступу.
Одлучивао којим ће се редом убијати у Јасеновцу
На факултету га затиче Други светски рат и проглашење НДХ (коју ће он, као и огромна већина његових сународника, доживети као «испуњење хиљадугодишњег хрватског сна о независности») и он одмах креће у акцију.
Тада се учени професор и трагач по прашњавим историјским архивама претвара у једно сасвим другачије биће и сасвим нов животни став. Постаје члан усташког «Равнатељства Завода за колонизацију» и изасланик Павелићеве државе у окупираној Србији, Косову и Македонији (задужен за пребацивање заробљених хрватских војника из доскорашње краљевске војске у НДХ).
Ту почињу и прве контраверзе, јер ће га заповедник јасеновачког логора и рођак Макса Лубурића, мрачни садиста и будући усташки послератни терориста (упао 1947. у Титову Југославију и, након суђења, био погубљен после хватања), Љубо Милош, оптужити како је био један од тројице који су одлучивали ко ће и којим редом бити убијен у Јасеновцу, а дуго се понављала и наводила још тежа оптужба о Драгановићеј улози у усташкој офанзиви на Козару и тадашњем великом покољу српске деце и цивила. У најмању руку је била спорна његова улога током прве две године постојања НДХ, све до почетка Драгановићеве акције у Ватикану.
Степинчев амбасадор у Ватикану
Њега лично хрватски надбискуп Степинац (заједно са министром спољних послова НДХ Младеном Лорковићем) шаље у папску државу, као саветника хрватског посланства (Ватикан никада није формално признао НДХ, нити успоставио пуне дипломатске односе са њом) у Риму. Формално је био и представник хрватског «Црвеног крста», у функцији што бољег маскирања своје мисије.
У томе не успева, јер енглески амбасадор при Светој Столици, лорд Озборн, преноси поруку своје владе да «од тога нема ништа». На шта ће Драгановић (у име Степинца и Лорковића) понудити Енглезима да «они окупирају Хрватску, а не Совјети», пише молбе и америчким дипломатама у Риму, пише савезничком Врховном заповедништву за Средоземље у исте ове сврхе («очување хрватске државне самосталности» и «излаз за хрватске оружане снаге избеглице из НДХ»)), али резултати ових вишегодишњих и дискретно вођених преговора ће за нас остати потпуна тајна, вероватно заувек.
Спасавање Павелића прерушеног у фратра
Оно у чему је Драгановић постао најзначајнији заштитник хрватских националиста (и њихове антикомунистичке елите), уз послератни труд Мирослава Крлеже по сличном питању (кроз његову активну подршку многим бившим усташким и новим дисидентским интелектуалцима) везано је за Крунослављев ангажман у ватиканском Заводу Светог Јеронима (све до 1958).
Сви истичу његову сваковрсну (од скривања по самостанима, маскирања и промене личних докумената, па до обезбеђивања нових пасоша и пребацивања у неку од јужноамеричких земаља) подршку хиљадама најважнијих усташких државних, војних, полицијских и културних функционера, на челу са Павелићем лично, кога из Салцбурга, након хапшења, из необјашњивих разлога пуштају Енглези, а одатле га у Ђенову пребацује лично Драгановић, након што га је прерушио, прво у католичког свештеника, а потом у ексцентричног инжењера са дугом брадом и наочарима – одакле га лично прати у Аргентину, на италијанском броду «Сестријере»).
И то је основа апсолутно свих напада, притисака или похвала Драгановићевог деловања. Иако то није најважнија ствар коју је за хрватску ствар учинио чувени «златни свештеник» (како му је било једно од шпијунских, кодних имена)…
Од фашистичких џелата прави идеолошке жртве комунизма
Убедљиво најбитније је то што је Драгановић усташке нацисте успео да, магијски брзо и вешто, прогласи за «идеолошке жртве безбожног и антидемократског комунистичког режима».
Савршено вешто је искористио сами почетак глобалног «хладног рата» и тек намакнуте «гвоздене завесе» између демократског Запада и комунистичког Истока, па је лукаво преобликовао ИДЕОЛОШКИ ИДЕНТИТЕТ СВОЈИХ ШТИЋЕНИКА.
Да би то уверљивије приказао, помогао је и бројним српским антикомунистима (попут Владимира Велмар-Јанковића и Милосава Васиљевића, чак је покушао да, у истом духу, «помогне» и у Рим изгнаном српском патријарху Гаврилу Дожићу, али без икаквог успеха), све у сврхе грађења привида некаквог «антикомунистичког фронта» против укидања свих људских, политичких и верских права у земљама Источног блока.
То је најважнији допринос и најбитнији потез Драгановића, коме је у свему помогло његово добровољно ангажовање у немачкој и италијанској, а онда и холандској, француској, америчкој и британској обавештајној служби. «И са црним ђаволом, само – за Хрватску», била је девиза неуморног фратра који је даноноћно, годинама, обилазио заробљеничке логоре у Италији и Аустрији, омогућавајући хуманитарну помоћ, спашавање из заробљеништва, нов идентитет, финансијску помоћ и почетак новог живота неизбројивим усташким и домобранским, али и другим антикомунистичким активистима, борцима и руководиоцима.
У томе му помаже читава легија ватиканских Хрвата и њима наклоњених Италијана (посебно је била важна подршка и помоћ ватиканског државног подсекретара Ђованија Батисте Монтинија, будућег миланског кардинала, па, затим, папе Павла ВИ). Од чувеног фра Доминика Мандића (једног од најутицајнијих фрањеваца у самом врху овог Реда), Ивана Томаса (посебно антијугословенски и антикомунистички настројеног спикера на Радио Ватикану), преко Карла Балића, Антуна Голика, Витомира Налетилића, Анте Матацина, Павла Јесиха, Ивана Тилшера, Марка Руска, Велимира Чапека, Винка Брајевића, Јосипа Лончара, Славише Бошљака, Крсте Спалатина, Бранка Радетића… и неколико стотина других.
Сви одлично образовани, радни, усташкој ствари одани, одлично организовани, под строгом хијерархијом, у непрекидним блиским контактима са ватиканским великодостојницима на једној, и немачким и италијанским (а након тога западним) обавештајним службама, на другој страни – они су представљали живу машину која је свој посао радила без паузе и прекида, читав низ година.
Материјална помоћ је обезбеђивана из препуних товара злата пребачених из Хрватске приликом бекства усташких вођа (у априлу 1945), али и из других извора ондашње, идеолошки изнова подељене Европе.
Аболиција усташких идеја на Западу
Посебан део читаве ове необичне приче о идеолошком прерушавању ординарних усташких људождера у наводне «невине жртве прогона» везан је и за системско организовање и слање на америчке, енглеске и друге западне светске адресе такозваног «слободног света» разних обавештења, протестних писама, декларација и меморандума, а у име «хрватског народа и католичке цркве у Југославији» о њиховом наводном «неописивом страдању». Српска ратна страдања од усташа и поратна од комуниста се нису ни помињала (о њима није имао ко да пише, бар не организовано и овако стратешки вешто организовано).
Почело је потпуно урушавање српске ствари и лагано враћање хрватских усташа на политичку сцену модерног света. Процес који је само довршен догађајима из деведесетих година…
А Драгановић је подржавао оне, у демократски костим лукаво прерушене хрватске националисте и мирио их са Мачековим ХСС-овцима из некадашње избегличке Краљевске владе из Лондона.
На другој страни, супротстављао се тврдокорним и идеолошки неспретним, анахроним усташким ветеранима (који су били верни поглавнику Павелићу и његовом концепту), знајући, као ватикански васпитаник и дугогодишњи сарадник америчких ЦИЦ и СЕТАФ служби, да ова опција нема никакву политичку будућност.
Драгановић и Тито
Од комуниста наводно најомраженији (не само) хрватски емигрант био је, због свега поменутог, Крунослав Драгановић. Он је био персона нон грата на најозбиљнијем могућем нивоу, све до врха УДБЕ и самог Тита. Притисак комунистичких власти је био усмерен, одмах од завршетка рата, пре свега на поменути Завод и (хрватску) Братовштину Светог Јеронима у Риму.
Посебно је пажња југословенске тајне полиције била уперена на Ватикан у годинама пре идеолошког Титовог у-турна од СССР-а ка Западу и од Стаљина ка Америци. Уз напомену како је и за време рата и после њега Ј. Б. Тито у више наврата помињао себе као доброг Хрвата и, чак, неког ко није противник римокатоличанства (као органског, историјског дела хрватског идентитета). Отуд и сви они необични сусрети хрватског и југословенско-титоистичког елемента код Ивана Шубашића, Богдана Радице, Ивана Мештровића (Тито:”И мени, као и Вама, хрватски интереси прво леже на срцу. Верујте да нисам на челу државе, било би зло за Хрватску”), па, ето, и самог Крунослава Драгановића.
Од 1963. до 1978. југословенски маршал, некадашњи аустроугарски дочасник (подофицир), одржавао је (већим делом од јавности скривене) везе са Ватиканом и папом Павлом Шестим. Чак је и 1971. (29. марта) био у званичној посети Ватикану, када је јавно срео папу Павла ВИ и разговарао са њим.
Све то је припремано годинама пре тога, на разним обавештајним и дипломатским нивоима, са два догађаја која су посебно претходила Титовом хаџилуку у «Свету Столицу», ватиканску «државу Светог Петра».
Први је чувени, за многе апсолутно неочекивани Протокол потписан 1966. између дотадашњих идеолошких и геополитичких непријатеља, СФРЈ и Ватикана. Што се догађа исте године када је (на Брионском пленуму) смењен и развлашћен Александар Ранковић. Да би се већ следеће године догодио и други увод Титов одлазак у Ватикан: када се у Југославију, под до краја никад разјашњеним околностима, из емиграције вратио др Крунослав Драгановић.
Много је писано о том шокантном повратку можда и највећег и најнеоспорнијег непријатеља кога је Титов режим уопште имао (бар споља гледано), човека кога ће многи на Западу називати «једним од кључних људи ЦИА-е у Европи».
Велики повратак у Југославију
Он је, наводно, залутао на аустријско-југословенској граници и случајно прешао у земљу коју је толике године јавно третирао као непријатељску. Тамо је ухапшен, одведен у Београд, а одатле у Сарајево, где се, на ужас и чуђење хрватске политичке емиграције, појавио право ниоткуда на конференцији за штампу, 18. новембра 1967.
Тада је пред новинарима изјавио како је веома пријатно изненађен стањем ствари у Југославији и позитивним помацима у њој по питању људских, верских и политичких права.
То је била велика победа Титове државе, са оваквим адвокатом и браниоцем – и то уживо, без икаквих трагова притисака, мучења и свега оног што би се с правом очекивало у оваквом случају.
Остало је око 9.000 страна Драгановићевих исказа у рукама комунистичких иследника, али све то нема превелику важност, сем као још један пример невероватне стратешке интелигенције и генијалног лукавства неухватљивог западног обавештајца и искусног ватиканског васпитаника. Ту се између редова у будућа историјска истраживања директно убацују најразличитије лажи и полуинформације, заједно са хиљадама релативно неважних и већ познатих таћних података.
Било како било, Драгановић се некажњен и непроцесуирам без икаквих последица извукао из руку тајне Титове полиције, добивши тако награду за све своје дотадашње услуге (никада нећемо сазнати које и какве) мирним животом у Сарајеву, где све до смрти (1983) наставља да се бави професуром и научним радом. И ко зна још чим…
Отац “хрватског пролећа”
Многи га зову и «оцем Хрватског пролећа» из 1971. године, финала Драгановићеве визије «идеалног изгледа победоносне хрватске политичке опције» и првим озбиљнијим кораком легалног уласка усташке емиграције у нашу земљу.
Ко зна шта је у свему томе истина. Али, нечега у свему томе, ипак, има. Посебно за оне који не верују у случајности у овако сложеним, великим и дуготрајним међународним играма…
Прича се, исто тако, како је, одласком у Југославију, Драгановић избегао већ организовану ликвидацију од стране «своје» ЦИА-е, као човек који је сувише знао. И да је правовремено успоставио веома озбиљне везе са КГБ-ом, али и Титовом УДБОМ. Међутим, све то у оном истом правцу своје целоживотне акције: борбе за поправљање хрватске позиције у свету и развој католичке мисије на Балкану.
Мистерија повратка у Титов загрљај
Усташка емиграција, али и бројни западни дилпомати и ватикански званичници су се стварно забринули када се Крунослав Драгановић, у септембру 1967, одједном нашао у СФРЈ, ничим не одајући (у својим јавним наступима) да су тачне тезе о томе како је, у ствари, отет од стране агената УДБЕ и силом пребачен у Југославију, где је, потом, натеран да говори у корист комунистичког диктатора и тако заштити од казне и прогона све оне (из редова католичке хијерархије у земљи) што би одмах страдали ако би се он случајно окренуо против Титове власти.
Међутим, ништа не потврђује ове тезе. Чак ни онај неуспели покушај двијице италијаских младића (које је у Југославију послао неки бивши Драгановићев пријатељ из Рима) што су Драгановића нашли у Сарајеву и понудили му да га својим глисером, морским путем, пребаце назад у Италију из Дубровника. Када је Драгановић ту понуду без размишљања одбио, све је постало бар мало очигледније и јасније за оне збуњене и најнаивније.
