Прочитај ми чланакОставио нам је дивну поезију, али оно “шантићевско” што нам је на овим просторима највише недостајало последњих 20 година јесте његов “комшијски патриотизам”, који је као брата гледао сваког оног ко са њим дели земљу и ваздух, без обзира да ли је муслиман, Хрват, Јеврејин…
Оставио нам је дивну поезију, али оно “шантићевско” што нам је на овим просторима највише недостајало последњих 20 година јесте његов “комшијски патриотизам”, који је као брата гледао сваког оног ко са њим дели земљу и ваздух, без обзира да ли је муслиман, Хрват, Јеврејин…
Прошле су 92 године откако велики српски песник и интелектулац Алекса Шантић није више међу живима, али његов дух и даље живи кроз његову ванвременску поезију, која је и у модерним временима нашла своју примену, углазбљена у фолк и поп аранжмане, претворена у хитове гласовима популарних извођача, од Химзе Половине до Јадранке Стојаковић, од “Емине” до “Што те нема”.
Међутим, оно “шантићевско” што нам је можда највише недостајало на овим просторима у последњих 20 година јесте његов патриотизам, који је надилазио националне оквире. Са једне стране националиста у најчистијем тумачењу овог појма, а са друге као човек потекао из мултинационалне средине био је задојен дубоким поштовањем према несрпским етнитетима у Херцеговини и родном Мостару. Шантић је браћом сматрао све народе који су живели на овим просторима, Хрвате, Бошњаке, јевреје, тежио њиховом ослобођењу, уједињењу и вођен таквом идеологијом написао “Остајте овде”, песму-молебан народу који је глобална геостратешка померања осетио на својим плећима.
О значају Шантића као песника и народног трибуна, али и о томе колико је недостатак таквих карактера био пресудан да последњих деценија народи које је он називао “браћом” искрваре у крвавом обрачуну, који се сада наставља другим средствима, мржњом и неповерењем.
Рани дани уз Дучића и Ћоровића
Алекса Шантић припадао је књижевном кругу око мостарског листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. Данашњи теоретичари књижевности тврде да његову поезију најбоље разумемо пратећи његову биографију, која је испуњена великим успонима и падовима, борбама и сталним одрицањем зарад вишег интереса у који је готово слепо веровао.
Као рођени Мостарац, био је јако везан за свој град, ретко кад га је напуштао и увек се враћао, а иза њега остале су антологијске песме: “Остајте овдје”(1896), “Емина” (1903), “Вече на шкољу”(1904), “Хасанагиница”, “Не вјеруј” (1905), “Претпразничко вече” (1910), “Што те нема?” (1897), “О класје моје” (1910), “Моја отаџбина” (1908), “Ми знамо судбу” (1907)…
Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао “необично мртвило”, које је било последица тек угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. Како пише Светозар Ћоровић, био је “прво време прилично повучен”, водио књиге у очевој трговини и читао “листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи”. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Хрватски књижевник Миљенко Јерговић оцењује да је Шантић занимљива појава у нашој заједничкој књижевности:
– Алекса Шантић је у одређеном смислу готово затајена, из данашње перспективе заборављена, и скрајнута појава. С једне стране он је био истакнути српски пјесник своје генерације, живео је, како би се рекло, у далекој провинцији – ако гледамо из перспективе Београда. Био је уједно и херцеговачки пјесник и поред свега важан по врсти свог политичког и друштвеног ангажмана. Та врста ангажмана је била и за оно вријеме необична, а поготово је необична за ово наше вријеме, каже Јерговић.
Политичка борба против жуто-црне монархије
Године 1887. постаје Шантић сарадник часописа “Голуб”, затим “Босанске виле”, “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине.”, 1888. оснива и постаје председник Српског певачког друштва “Гусле”, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора “Просвете”. Године 1896., када је покренута “Зора”, био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва издржао три недеље; у наивној песми “Ја не могу овде” он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину”. 1907. Мостар га је изабрао као једног од своја четири представника за прву скупштину Народне организације.
За време анексионе кризе, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем пребегао је у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата. У Првом светском рату аустроугарске власти хапсиле су га као истакнутог српског националисту, а био је затим посланик у Босанском сабору.
Романтичар, и животом и делом
Босански писац Мухарем Баздуљ сматра да је разумљиво што део Шантићеве поезије не губи значај ни дан данас.
– Шантић је био пјесник у вријеме кад је поезија као таква била генерално много важнија него што је данас. Поезија је у то време спадала практично и у домен популарне културе, на начин на који је то данас популарна музика, рецимо. Отуд, уосталом, и није случајно да су неке Шантићеве песме углазбљене те да се и данас радо певају, вели Баздуљ и додаје:
– Шантић је био пјесник на начин старински, како се то каже, романтичарски, који и животом и дјелом подсјећа на нека прохујала времена. Има у његовим стиховима осјетног даха оријента који је такође близак нашем менталитету. У том смислу, наоко парадоксално, Шантић је данас значајнији “обичним” читаоцима, него критичарима и историчарима књижевности. Такође, популарна телевизијска серија снимљена и емитована непосредно уочи рата асоцијативно веже Шантића за “златно доба” многих генерација, а прогресивне и уједињујуће поруке неких његових стихова нису ни данас лишене становите политичке тежине, наглашава Мухарем Баздуљ.
“Остајте овде” – декларација о комшији
Највећа дела Алекса је стварао крајем 19. и почетком 20. века. На почетку стваралаштва узори су му били српски писци Војислав Илић, Бранко Радичевић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа, али је потом изградио властити песнички израз карактеристичан по елегичним мотивима и родољубивим темама. Писао је и драмске текстове и преводио је са немачког и чешког.
Миљенко Јерговић не може а да се не присети песме која данас важи за најродољубивије дело овдашње поезије:
– Написао је пјесму “Остајте овде” и посветио је херцеговачким Муслиманима који су након турског напуштања наших крајева кренули пут Турске, да одлазе из Херцеговине. Та пјесма је заправо нека врсте декларације о другоме, декларације о комшији, о комшији друге вјере. О ономе ко се од нас разликује, а ко нам заправо сачињава дио нашег властитог живота и дио нашег властитог идентитета. И то је нешто по чему се Алекса Шантић заиста вриједи памтити и и данас спомињати, истиче књижевник Миљенко Јерговић и додаје:
– При том, он је био, како би се рекло, у сваком погледу свјесни Србин и српски патриота из Херцеговине, међутим његова српска оријентација није ништа мијењала у његовом односу према Муслиманима, ни у његовом односу према другој браћи, јужним Славенима. Његово српство је било потпуно инклузивно. Укључивало је друкчије и различите, што из данашње перспективе дјелује готово па невјероватно и непостојеће у овим нашим данашњих свјетовима и свјетовима ових наших данашњих расправних патриота. То су ствари по којима би вриједило Шантића памтити, наглашава Јерговић.
ТВ серија о Шантићу забрањена и заборављена
Глумац Бранислав Лечић, чију је каријеру на одређен начин обежелила улога Алексе Шантића у истоименој серији, каже:
– Играти једног таквог песника, једног таквог духа и ту душу осетити је заиста велика привилегија. Ако мој глумачки посао има смисла, има због тога што неки људи који су оставили трага у овом случају у песништву, поезији, књижевности, и који јесу репери за некакав дубоки емотивни осећај и патриотизам, а то је управо Алекса са својом ширином, јесу оставили трага и на мене. Зато ми је драго да могу да говорим о Шантићу, који није само оличење српског песника, он је велики југословенски песник, сматра глумац и истиче:
– Није био шовиниста, него се према свом народу односио са дубоком љубављу, која значи волети биће сопственог народа, а не мрзети другог. Човек који не цени и не поштује себе не може да воли ни друге. Он је универзални песник, песник великих емоција, универзалног духа и за Муслимане и за све остале, наглашава Лечић:
Лечић се сећа и да серија није репризрана, као што је обичај код нас:
– Серија је због техничких разлога приказана у целости само у Словенији, а да би наши гледаоци видели крај морали смо да прикажемо филм у коме се види крај серије као део филма. Она никада није приказана у целости ни у Србији ни у Хрватског, мада је могла, и то више пута, али очигледно та серија није у политичком складу са филозофијом локалних политичких феудалаца, коју су на челу бивших република, сада држава, јер развија један јужнословески обједињујући дух, ширину коју је Шантић имао и носио, закључује глумац.
Миљенко Јерговић вели да је данашња цивилизација изгубила осећај за лепо, па би неки нови Шантић вероватно прошао непримећен:
Данас не би препознали ни Шекспира ни Шантића
– Није проблем данас у појединим пјесницима и умјетницима, него је проблем у мјесту поезије, мјесту књижевности, умјетности у нашим данашњим друштвима. Данас би се могао појавити неки балкански, српски и јужнославенски Шекспир или Сервантес, а ви га сасвим сигурно не бисте препознали јер живите у друштвима гдје је култура задња рупа на свирали. Шантић је ипак живио у вријеме када су, без обзира на ниски степен писмености, у односу на ово наше вријеме, умјетност и култура ипак код нас играли пуно важнију улогу, закључује Јерговић.
Алекса Шантић је умро од туберколозе у Мостару 2. фебруара 1924. Када се чуло за његову смрт, “Мостар је сав био у црнини”. Све радње и сви дућани су били затворени, а народ је кренуо ка кући Ћоровића, да ода последњу почаст “највећем песнику по души и срцу”. Бројне делегације, српске, хрватске и муслиманске су допутовале у Шантићев родни град, неки су пешачили и по 40 километара, да по православном обреду испрате великог песника.
Чак је и мујезин, у тренуцима када је поворка пролазила поред џамије, са минарета отпевао последњу молитву праштања.
Његове песме, поред “Емине” – коју је лично углазбио, у музику су претворили Јадранка Стојаковић (“Што те нема”), Драган Стојнић (“И опет ми душа све о теби сања”), али и многи други.
КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛИ АЛЕКСА И АНКА
Шантићев живот обележила је и романа вредна љубавна прича. Погледи поете били су резервисани за Анку, ћерку власника фото атељеа Стјепана Томлиновића. Пратио је сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави, како би јој се приближио. Касније му је кроз смех признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је боље упозна. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примерке “Голуба” и “Невена”, које је редовно читала и коментарисала.
Љубав између Анке и Алексе се сусрела са правим искушењима. Мостар, као и свака мала средина, а нарочито породица, осуђивали су љубав богатог Србина и Хрватице, ћерке обичног “куфераша”, придошлице из Лике, за кога су говорили да је тражио богату кућу како би обезбедио ћерку.
Шантићева породица се све више противила већ извесном браку са католикињом, па се у везу умешао стриц Михо, трудећи се да га на сваки начин одвоји од девојке која није из његовог народа нити његове вере. Од тог дана кућа Шантића Алекси је личила на пакао, испуњена сталним свађама.
Када је Анка пристала да пређе у православље, Алекса је срећан отрчао кући, мислећи да ће тиме обрадовати мајку, али она га је довела испред иконе светог Николе и заклела: “Ако је доведеш у кућу, мајка ће вас мртва дочекати”.
Несрећни песник прекинуо је бурну везу са Анком Томлиновић које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније и заувек напустила Мостар. Сватови су прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.
