Прочитај ми чланак

Тито је могао да живи две године дуже

0

Ни 36 година након смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, изгледа да нису обелодањени сви детаљи о његовим последњим данима. Најновија потврда за то је књига др Миломира Станковића „Тито – између живота и смрти”, која је управо изашла у издању „Службеног гласника”, у оквиру библиотеке „Сведоци епохе”.

marsal tito-previewДр Станковић је био један од Титових личних лекара, по специјалности ургентни кардиолог. У својој књизи први пут јавно износи смелу тврдњу да је Тито могао да поживи сигурно још неколико година – да му је на време ампутирана лева нога. Можда би доживео деведесету, колико је сам веровао да ће живети. Како наводи др Станковић у својој књизи, и лекарима у Клиничком центру Љубљана је говорио: „Што се ви толико трудите, када је мени ионако остало још само две године живота.”

Др Станковић тврди да се прво закаснило са бајпас операцијом зачепљене артерије леве ноге, а онда је касно урађена и сама ампутација. Занимљива је и тврдња да је само неколико месеци пре драматичних догађаја у Љубљани Титово здравствено стање било добро. Доказ је, истиче др Станковић, да је после лова у Бугојну и Карађорђеву, у јесен претходне године, добио вирусну инфекцију од које се релативно брзо опоравио. Компликације с ногом урушиле су његов имунитет.

– Позвани страни стручњаци нису битно помогли конзилијуму, јер сваки је предлагао другачије лечење. Др Марат Књазев из Москве је предлагао да се лечење настави лековима, а др Мајкл Дебејки из Хјустона је сугерисао ампутацију – наводи др Станковић, који је Титов лекар постао 1975. када му је било 42 године. Како је на јучерашњој промоцији књиге истакао проф. др Јован Букелић, о том задужењу Станковић три године није смео да икоме каже ни реч.

Говорећи о томе када је први пут уочио промене на Титовом стопалу, др Станковић каже да је то било 25. децембра 1979. године. Док је био на усавршавању у Хјустону научио је да је затворена велика артерија ноге потенцијално веома опасна по живот, и да се мора брзо реаговати. Зато је и инсистирао да се сазове тада већ постојећи велики конзилијум од седам лекара, међу којима су била и двојица академика.

– Рекао сам тада Титу да му је потребна хитна интервенција ако је артерија затворена, али ми је он тада казао да има велике обавезе пред Нову годину. Упозорио сам га да ћемо закаснити са терапијом, да ће после бити касно… Тито је трпео јаке болове у нози и већ 27. децембра позвао сам конзилијум да га прегледа – каже др Станковић, који у књизи наводи да је било и супротних мишљења: професор Миољуб Кичић је сматрао да је хитно сазивање председниковог лекарског тима непотребно узнемиравање и конзилијума и самог Тита.

Ипак, после прегледа, утврђено је да је бутна артерија заиста зачепљена, али је Тито пристао само на терапију лековима.

Нико није смео да му помене ампутацију ногу.

Болови нису престајали, и 2. јануара Тито одлази и Љубљану на лечење. Вест о његовој смрти објављена је 4. маја 1980. године.

На промоцији књиге „Тито – између живота и смрти” јуче је говорио и проф. др Душан Велимировић, васкуларни хирург. Према његовим речима, конзерватизам у лечењу Броза показао се као – фаталан.

– Каже се да су „после боја сви генерали”, па зато не улазим у критичку анализу рада конзилијума који је лечио Тита и одлучивао о времену операције. Постоји и велика разлика између медицинског знања данас и пре 36 година. Када бисмо тадашње лечење поредили са данашњим могућностима, оно из 1980. могло би се сматрати и стручном грешком – казао је др Велимировић.

Овај хирург напомиње да се још у оно време међу београдским лекарима коментарисао чудан састав конзилијума.

– Од седам лекара, био је само један кардиоваскуларни хирург, др Миро Кошак. Осим академика ортопеда Богдана Брецеља, остали су били лекари интернисти. Зато је доминирао конзервативан начин лечења и губило се драгоцено време. Невероватно је да у том конзилијуму није било места за академика Исидора Папу и за проф. др Војислава Стојановића, који су били светски признати стручњаци – запитао се др Велимировић, који верује да ова двојица лекара, познати као енергичне личности, не би имали проблем да Тита убеде у неопходност ампутације.

Проф. др Предраг Лалевић: Тито није хтео да чује за Исидора Папа

Да ли су одлуке конзилијума о начину лечења и одлагању ампутације заиста скратиле живот Јосипа Броза Тита, питамо проф. др Предрага Лалевића, члана конзилијума који га је лечио.

– То је делимично тачно. Вероватно би та интервенција да је изведена раније накратко продужила Титов живот. Међутим, Тито је категорично одбијао операцију, иако нам је амерички хирург Дебејки сугерисао ампутацију ноге. Тито је говорио: „Ја одлазим само у једном комаду!” Урадили смо бајпас крвних судова ноге и у први мах је изгледало да операција успела, али је нога после пола сата опет помодрела – одговара др Лалевић.

И сам др Лалевић је написао књигу „С Титом по свету” у којој је детаљно описао и дане крај Титове постељу у Клиничком центру у Љубљани. На помен чудног састава конзилијума, др Лалевић се грохотом насмејао:

– Ха, ха… Тито није хтео да чује за Исидора Папу, јер због јеврејског порекла није могао да буде у његовој пратњи током посета арапским земљама. Нарочито није долазило у обзир да у конзилијум уђе др Воја Стојановић, васкуларни хирург, зато што се наводно свуда хвалио како је оперисао Брозовог сина Жарка. Тито није хтео ни да се лечи на ВМА, једном годишње је одлазио на систематски преглед у Клинички центра у Љубљану – закључује др Лалевић.