Прочитај ми чланак

ДУГИН: Ми Руси нисмо маса, ми нисмо класа, ми нисмо чак ни држава – ми смо народ

0

Смисао свог постојања у историји Руси су поимали као испуњење јединствене мисије. Она је поверена само нама, али мора да се дотакне свих других. Ми смо потврђивали наше народно саборно „ја“, али не у контрадикцији са суседним народима и покоравањем инородних.

aleksandr-dugin

Руски народ увек је био свестан свог јединства и своје предодређености.

Осећање припадности јединственој руској целини прожимало је многе генерације наших људи и сабирало смисао историјског бића.

Смисао свог постојања у историји Руси су поимали као испуњење јединствене мисије. Она је поверена само нама, али мора да се дотакне свих других. Ми смо потврђивали наше народно саборно „ја“, али не у контрадикцији са суседним народима и покоравањем инородних.

Уместо тога, ми смо преузели васељенску одговорност за судбину света, за тешко дело спасења духа који тражи пуноћу и савршенство.

Суштина припадности руском народу је у – неухватљивој присутности посебног духа. Он и чини Руса Русом. То је нарочита струја: она удара по нервима, улази у крв, нагони зеницу да гледа унутра, у маглу наших руских очију, у прелив блажене чежње, у откуцаје срца, црвеног и живог, са крвљу и трептајима тајанствене снаге.

Народ је – нешто супротно маси. Народ – то је целовитост, она може да се осећа и у самоћи, кад не видиш друге. Народ – то је продоран крик, то је ветар који односи нашу свест у далеке даљине, струја високог напона која пад окреће у висину.

Руски народ створио је своју државу, одбранио је од насртаја страшних непријатеља истог циља. Ми смо кроз државу исказали своју васељенску скалу, нашу дубоку, искрену, личну забринутост за судбину света. Свих других народа.

У освит руске историје ми проживљавамо јединство народа и државе, њихову синтезу. Надвисујући своје унутрашње границе народ је почео да машта о свом царству и из себе га изнедрио. И живео је за ту државу, и штитио је, и чувао је за своју велику душу. Али, изнедривши царство, Руси као да су се располовили, народни дух се посматрао у том огледалу, мењао перспективе погледа, у љутини га разбијао да би га опет обновио. То је историја љубави и мржње, зближавања и удаљавања, низа притајености и отворености…

Народ се повремено стапао са државом, прожимао је и оживљавао, а затим опет одступао као што воде осеке остављају озлеђену зарђалу конструкцију са зупчаницима који шкрипе. Наравно, то је наше дело, али су бивала времена када је изгледало да то није тако. Да је то нешто туђе, привидно, позвано – не да сачува, него да уништи народ, не да га уздигне, него да га понизи, не да ослободи снагу духа, него да је стави на ланац.

Руси се двојако односе према држави. Према њој смо нежни и сурови истовремено, као и она према нама. То је наш лик, наша сенка, пројекција наших страхова и сасуд наших нада.

Држава је слободни двојник народа, његов одраз који је добио привид слободе. Као што је ђаво „мајмун Бога“*, тако је држава „мајмун народа“. Ту је све препознатљиво, али је све изобличено.

Наслеђивање по линији народа је – основно и неотуђиво. Ми, Руси, пре свега смо народ. То нас и чини оним што јесмо. Долазећи к себи ми идемо у народ. Идући у народ, ми долазимо к себи. У руском човеку сливени су „ја“ и „не ја“.

Руско – апсолутно. Нема ничег другог осим руског, будући да управо руско даје живот свим осталим стварима.

Данас смо ми као народ опет на раскршћу. Већ који пут. И опет је свет који нас окружује пун опасности. Овога пута то нису само непријатељи и конкуренти, увезене идеологије које нас приморавају да туђим очима гледамо на себе саме и на свет који нас окружује. То је још и огроман историјски умор који се навалио на наша плећа. Јер, за сваки корак у историји ми смо платили високу цену. Разумљиво је да је хиљадугодишњи пут донео много разочарења, уморио тело и душу.

Али данас, као и увек у тешким временима, ми немамо другог излаза осим да тражимо надахнуће, живот и смисао у нама самима. Да тражимо у руском бићу, у нашем духу, у нашој националној плоти која је напорима изнурена, али очинском вером озарена.

Ми нисмо маса, ми нисмо класа, ми нисмо чак ни држава – ми смо народ. Баш то је наш први и последњи одговор самима себи и свима осталима. Изван народа нема живота.

И, ако опет желимо да живимо – не да преживимо, не да опстанемо, него баш да живимо – онда морамо да се вратимо нашем „ја“. Морамо да се помиримо с њим, да га изнова откријемо у себи, да се оперемо струјом наше крви.

И да спасимо свет баш у тренутку кад се учини да ће се он сваког часа стрмоглавити у нову фаталну авантуру попут градње Вавилонске куле или свеопштих изопачености после којих је уследио Свеопшти потоп.

Чак и ако је потоп прочишћења неизбежан – ми морамо поуздано да знамо да смо „после потопа – ми“.

Постојаће Руси, значи, постојаће сви. Ни мање ни више.