Прочитај ми чланакИ у тој завршници, кад Милошевић пуца у мене у Будви, моји савезници увиђају највећу шансу за мој политички слом. Ту пре свега мислим на Ђинђића, уз сву своју тугу због његовог убиства, и то од оних истих који су хтели да мене скрате за главу на Ибарској и у Будви.
И у тој завршници, кад Милошевић пуца у мене у Будви, моји савезници увиђају највећу шансу за мој политички слом. Ту пре свега мислим на Ђинђића, уз сву своју тугу због његовог убиства, и то од оних истих који су хтели да мене скрате за главу на Ибарској и у Будви.
Икона отпора Милошевићевом режиму наставља своју борбу против Службе а за модерну Србију. У просторијама некада највеће опозиционе странке на Балкану, његовог СПО-а, објашњава докле је стигао у тој борби.
ЕКСПРЕС: Роман “Нож”, похвале, напади, забрана, филм… Како данас гледате на тај ваш култни роман и све што га је пратило?
– Био је то први роман о геноциду над Србима у нацистичкој Хрватској. Попут бомбе, разбио је вишедеценијско скривање великог злочина, јер је нова Титова Југославија сматрала да се затрпавањем усташког геноцида чувају братство и јединство. На мене, тада и члана Савеза комуниста, сручила се лавина напада и оптужби да сам великосрпски шовиниста, разбијач братства и јединства, човек ножа, проповедник четништва, народни непријатељ. У тој хајци предњачили су српски комунисти. Званично “Нож” није био забрањен, али су многе књижаре одбијале да га продају.
Свакојаким тајним каналима роман је продаван и по гвожђарама и пекарама, а трговачки путници разносили су га до купаца, углавном кришом. За трајања Југославије продато је око 500.000 примерака “Ножа”. Кад је избио рат и кад сам устао против рата и разбијања Југославије, кад је “човек ножа” жигосао стварне људе ножа, они исти Срби, од књижевних критичара и писаца академика, па до генерала и политичара, који су ме анатемисали као великосрпског шовинисту и апологету четништва, одједном су ме прогласили за националног издајника, агента ЦИА, чак и плаћеника “усташког режима” у Загребу.
ЕКСПРЕС: Ових дана једна странка из Вучићеве коалиције, у којој је и ваша странка, затражила је да Србија тужи Хрватску због усташког геноцида. Какво је ваше мишљење?
– У време кад је геноцид почињен међународно право није ни познавало кривично дело геноцида. Ни нацистичкој Немачкој, ни послератној Немачкој као правној наследници, није суђено ни за Холокауст ни за геноцид. Суђено је у Нирнбергу нацистичким вођама, а у Немачкој је спроведена доста радикална денацификација. Пред судове је изведено неколико милиона људи, а нова Немачка направила је потпуни отклон од Хитлерове Немачке, ничим и никада не поричући ни Холокауст ни геноцид.
У послератној Југославији није било ни денацификације у Хрватској, ни осуде почињеног геноцида, ни оптужница и процеса усташким вођама. Анти Павелићу не само да није суђено, него за њим није никада расписана ни државна потерница. Но, све и да није било како је било, тешко да је послератна Југославија могла тужити Републику Хрватску за усташки геноцид јер би била неодржива тужба државе против једне федералне чланице те исте државе. Тачно је да је у Хрватској превише проусташких манифестација и поклича, али је тачно да је отпор хрватских антинациста, и то најугледнијих људи, одлучан и жесток. Немојмо да због лудог Петра омрзнемо и Светог Петра.
ЕКСПРЕС: Шта је био ваш мотив за улазак у политику 1990. године?
– Пао је Берлински зид, рушио се Варшавски пакт, од комунизма се одвезивала сва источна Европа, а Југославија се тресла у својим темељима. Сматрао сам да морам да се укључим у политичку битку против Слободана Милошевића и комунистичке камариле око њега, која није ни разумела ни прихватала нову реалност у Европи и свету. Огромна већина Срба, и у Србији и у Југославији, тада је боготворила тог човека, а ја сам у њему и онима око њега препознао највећу опасност по Србију, по Србе, по Југославију и све у њој.
ЕКСПРЕС: Ви сте били председник СПО-а, а ваш кум Војислав Шешељ потпредседник?
– Кратко је трајало наше политичко савезништво. Разлог разлаза, и то трајног, био је стратегијске природе. Он је тврдио да се Србија брани у Книну и да због тога СПО мора да подржава Милошевића. Ја сам тврдио да се Книн брани у Србији и да због тога СПО мора да руши Милошевића.
ЕКСПРЕС: Како данас видите 9. март 1991, а како 5. октобар 2000?
– Девети март је најблиставији дан у најмрачнијој и најтрагичнијој последњој деценији прошлог века. Уочи тог дана СПО је упозорио Милошевића и комунистичке генерале тадашње ЈНА да им Србија неће дати своју децу за крвави рат и за рушење Југославије које се припремало. Самог 9. марта затражили смо да падне ТВ Бастиља, тамница лажи и ратне пропаганде, главни ослонац режима зла. Голоруки, успели смо да присилимо уреднике Бастиље и министра полиције да поднесу оставке.
Срушити Милошевића тада нисмо могли. Нисмо имали снагу јер је он на демонстранте извео сву полицију, војску, чак је на улице Београда извео и тенкове, први пут после Другог светског рата, да брани своју власт. Мене и стотине демонстраната је ухапсио и у заблуди су сви они који мисле да се тада могло нешто више урадити. Али, диктатор се од нокаута на нашем Тргу слободе никада није опоравио. До 9. марта клицало му се “Слобо, слободо” а од тада “Слобо, Садаме”, што је био његов велики пораз.
Девети март је постао симбол отпора злу, рату, злочинима, етничким чишћењима, мајка свих наредних битака против тог терористичког режима и његових подупирача. Девети март је покренуо и предводио и 5. октобар 2000. године, али би, уверен сам, за будућност Србије боље било да тог 5. октобра, онаквог какав је био, није ни било.
ЕКСПРЕС: Како то мислите?
– Слобода стечена 5. октобра 2000, коју је Србија опјањено славила, по свему је личила на ослободиоце. Слобода је личила на Легију, Црвене беретке, земунски клан, на врхове ДБ-а и Војске који су за награду издали Милошевића, свог врховног команданта, и склопили нагодбу са победничком, демократском и проевропском, коалицијом ДОС: “Ми вама Слободана, а ви нама државне почасти, слободу да наставимо са злочинима и гаранцију да ћете опрати наше крваве трагове!” Јесте страшно, али овако је било. Легија и “земунци” су, после “историјског” 5. октобра, званично проглашени за ослободиоце Србије и националне хероје.
ЕКСПРЕС: Ви сте основали коалицију ДОС?
– Ако је и пут у пакао поплочан најбољим намерама, онда сам крив за срамни и фатални исход 5. октобра 2000. године. Те исте године, 10. јануара, све њих сам окупио у просторијама СПО-а, уз велике муке их убедио да потпишу програм коалиције, дао име коалицији. Програм је имао три тачке – срушити Милошевића, срушити Милошевића, и срушити Милошевића… О том оснивачком скупу у просторијама СПО-а, о свађама меду лидерима и тешко постигнутом договору постоје документа и узалуд се данас оснивање ДОС-а покушава приписати Демократској странци. ДОС сам основао три месеца после атентата на мене и масакра на Ибарској магистрали. Онда следе будвански атентат и тајна завера против мене и СПО-а.
ЕКСПРЕС: Чија завера?
– У Будву сам у јуну отишао да пишем документ о изборним циљевима коалиције ДОС. Милошевић је тамо послао Легију и његове терористе. С раздаљине мање од три метра Бранко Берчек, најбољи стрелац Црвених беретки, онај који је пуцао и у Ивана Стамболића, у мене је пуцао осам пута, два пута ме погодио, оба пута у главу, али ја сам, ето, неким чудом те куршуме преживео. Куршуме ДОС-а, коалиције коју сам основао, политички нисам преживео.
ЕКСПРЕС: На шта мислите?
– Срамота ме је због својих дугогодишњих савезника, непријатно ми је да говорим. Од 1990. године, па целу деценију после тога, буквално сам их вукао за руку да се придруже протестима на улицама и трговима Србије против Милошевићевог режима, увлачио их у све изборне коалиције, скупио их у ДОС у самој завршници сурове и дуге битке против диктатора. И у тој самој завршници, кад Милошевић пуца у мене у Будви, а ја рањен морам да останем у Црној Гори, одвојен од Србије и своје странке, моји савезници, моји пријатељи, увиђају највећу шансу за мој политички слом.
Ту пре свега мислим на Зорана Ђинђића, уз сву своју тугу због његовог убиства, и то од оних истих који су хтели да мене скрате за главу 3. октобра 1999. на Ибарској магистрали и 15. јуна 2000. у Будви. Пустили су у јавност причу Државне безбедности да будванског атентата није ни било, да је луди и похлепни Вук осам пута пуцао сам на себе да подигне свој политички рејтинг. Та монструозна лаж се примила као истина код већине људи у Србији, чак и код већине чланова моје странке.
За мање од 20 дана око 600.000 традиционалних гласача СПО-а напустило је странку па је моја странка, оснивач ДОС-а, са лакоћом протерана из ДОС-а. Све сам то пратио из Будве, са завојима око рана на глави, посве немоћан. Тада је, сумње бити не може, склопљен тајни споразум Ђинђића са Легијом, онај који је демонстриран 5. октобра.
ЕКСПРЕС: У то сте уверени?
Ђинђић ме је, после атентата у Будви, протерао из ДОС-а и склопио тајни споразум са Легијом, онај који је демонстриран 5. октобра.– Уверене су чињенице. Да СПО није избачен из ДОС-а, по жељи Ђинђића, како сведочи амерички амбасадор Монтгомери у својој књизи, Легија не би издао Милошевића и подржао ДОС јер је СПО још пре 5. октобра за Легијом и Црвеним береткама расписао јавну потерницу. Отпор режиму терора био би продужен и болан, али би ипак тај злочиначки и трули режим морао да падне, од врха до подножја пирамиде.
ЕКСПРЕС: Шта то значи?
– Отпор би потрајао, али би после свега била срушена цела пирамида злочина, а не само њен врх, њен шиљак, као што се догодило 5. октобра. Пао је Милошевић, само он, а сва његова грађевина остала је нетакнута. Понављам и наглашавам да би овакав преварантски и по Србију трагични исход 5. октобра 2000. био немогућ а да претходно није срушен СПО. Кад је срушен СПО, срушен је сваки отпор обмани и несрећи Србије утемељен на тој обмани.
ЕКСПРЕС: Премијер Ђинђић је говорио да је 5. октобар “историјска прекретница”, а ви то поричете?
– Не поричем. Зоран Ђинђић је грађанима Србије нову 2001. годину честитао овим речима: “Не знам да ли је већи историјски успех ДОС-а рушење Слободана Милошевића или слом Српског покрета обнове.” Не поричем, остварио је оба циља. Због другог циља, рушења СПО-а, који је њему изгледа био и први циљ, касније ће, на несрећу и његову и моју, да изгуби и своју главу, и то од истих оних који су неколико пута хтели да мене скрате за главу и који су од мени најближих и најдражих направили гробље на Ибарској магистрали. Са Легијом као ослободиоцем и херојем Србије 5. октобар био је заиста историјска прекретница, али трагична, најтрагичнија. И по Србију, и по СПО, и по Зорана Ђинђића, и по његову странку.
ЕКСПРЕС: Зашто и по његову странку?
– Како зашто? Не може се ничија срећа градити на несрећи другог. Ни срећа ДС-а није се могла градити ни одржати на несрећи СПО-а. Где је сада ДС? Све што су желели, и у томе успели, Српском покрету обнове, вратило се њима самима. На маргини су, разбијени и завађени између себе. Очигледно је да нису награђени за нечасни однос према СПО-у, али је очигледно и да је СПО, ма колико израњаван, преживео.
ЕКСПРЕС: Многи медији и аналитичари не слажу се с вама?
– На овим недавно завршеним републичким изборима СПО је убедљиво показао и доказао своју снагу, не ону од некада, али снагу која није угашена. Коалицији Александра Вучића донели смо више гласова него било која друга странка у тој коалицији. Више, сигуран сам, од 100.000 гласова. Резултати на локалним изборима где је СПО наступио самостално, у десетак општина, ово потврђују. У Лапову смо победили са 34%, у Варварину са 33%, у Параћину са 18%, у Трстенику са 12%, Великом Градишту са 11%, у Сомбору са 6%, у Крагујевцу са више од 5%, у Смедеревској Паланци 5,2%.
ЕКСПРЕС: Која је, по вама, политичка позадина убиства премијера Зорана Ђинђића?
– Та политичка позадина је у тајном споразуму између Ђинђића и Легије уочи петооктобарског преврата. Он им је пре 5. октобра дао нека обећања која није испунио, него се чак спремао на обрачун са њима. Чим је Ђинђић као премијер кренуо на своје савезнике, они су били бржи и убили га. Да је он био бржи, они би завршили иза решетака.
ЕКСПРЕС: Каква је улога служби безбедности, страних и домаћих, у његовом убиству?
– Страних никаква, домаћих одлучујућа. После побуне Црвених беретки и капитулације Ђинђићеве владе пред њима, главни Легијин човек Милорад Брацановић постао је стварни шеф БИА, службе безбедности Србије која је вукла и све конце атентата на премијера. Трагично је да за убиство премијера нису оптужени ни тадашњи шеф БИА Миша Миличевић, ни његов заменик Милорад Брацановић. Миличевић је чак награђен дипломатском функцијом у Сарајеву.
ЕКСПРЕС: После два неуспела атентата на вас за то је осуђено више особа из ДБ-а и ЈСО-а. Ко је, по вама, уз њих још требало да буде осуђен?
– Из терористичке формације ДБ-а Слободана Милошевића осуђен је само уљез у тај ескадрон смрти, шеф ДБ-а Радомир Марковић, који није поникао и васпитаван у ДБ-у Тита и Милошевића, него је био полицајац, а на чело ДБ-а устоличила га је Мира Марковић. Никада га ДБ није прихватио као своје чедо, али то ни најмање не умањује његову кривицу за злочине које је наредио по налогу Мире Марковић или њеног мужа.
Посебно желим да нагласим да тај Раде Марковић, безусловно одан злочиначким наредбама Милошевића или његове супруге, ниједан злочин није могао да изврши без Милана Радоњића, шефа београдског ресора ДБ-а јер је тај ресор под својом командом имао оперативце за праћење будуће жртве и тајне дојаве о кретању жртве. На Радомиру Марковићу, као шефу ДБ-а, било је само да нареди Легији да, према Радоњићевим координатама, ликвидира жртву.
Легија је осуђен, и то четири пута на по четрдесет година робије, као и Радомир Марковић, али главни виновник Милан Радоњић, шеф београдског ресора ДБ-а, без чијег учешћа и учешћа њему подређених агената смрти ниједан злочин није био могућ, још није осуђен, а све су прилике и да неће. И не само он, него и многи други Ромићи, Басте, Божовићи.
ЕКСПРЕС: Шта то значи?
– То значи да убице из ДБ-а штити ДБ, који и данас влада Србијом. Суд не кажњава њих, него њихове жртве. Осуђен сам да том Милану Радоњићу платим огромну новчану одштету због тога што, како суд каже, он трпи душевне болове јер сам преживео масакр на Ибарској магистрали, који је он организовао. Сад ће, изгледа, и Апелациони суд у Београду да одбије све доказе, па и сведочење једног од будванских атентатора на мене Ненада Илића, по којем је Милан Радоњић био главни у операцији мог убиства, и да њега прогласи невиним.
Пашће, уверен сам, ускоро и оптужница против Милана Радоњића, Ратка Ромића и Микија Курака за убиство Славка Цурувије. Радомир Марковић, уљез у тај ескадрон смрти, одбија да каже истину, трговао је истином у корист своје слободе, али није успео, а Милан Радоњић, стварни спиритус мовенс Милошевићевих злочина, биће ослобођен кривице. Страшно и поражавајуће. Наслућујем да ће Милан Радоњић бити не само ослобођен оптужнице за убиство Славка Цурувије, него ће, убрзо после тога, син и ћерка Славка Ћурувије главном џелату за смрт свог оца морати да плаћају и одштету за “душевне болове”.
ЕКСПРЕС: Претерујете у песимизму?
– Не претерујем. ДБ је владао, убијао, ДБ влада и суди и данас. То је кочница Србије у свему, а највише у европским интеграцијама. Развлашћивање те паравласти, отварање досијеа и војних и цивилних служби предуслов су стварних промена у друштву. Само Србија не жели истину и обрачун са мрачном прошлошћу комунизма и злочинима Милошевићевог државног терора. Тај отпор свих влада до данас је неразумљив, неприхватљив и опасан.
ЕКСПРЕС: Зашто сте, још 2012, снажно подржали Александра Вучића?
– Како зашто? Подржао сам његово стратешко опредељење да су европске интеграције једини разумни пут Србије у будућност. Нисам ни могао ни хтео да будем опозиција себи и свему за шта се СПО, уз велике људске жртве, залагао још од свог оснивања. Са великом надом слушао сам Вучића како говори и да ће поднети оставку ако не буду откривене убице и налогодавци стрељања Славка ]урувије и да ће се Србија шокирати када сазна ко је поубијао шесторицу српских младића у кафићу “Панда” у Пећи у децембру1998. и да ти терористи нису били Албанци.
Одлучно сам подржавао његову битку за Бриселски споразум, одласке у Сребреницу, стратешко опредељење за трајно помирење Срба и Бошњака, одлазак у Тирану… Надао сам се да ће се упустити у још једну битку за европску будућност Србије, да очисти службе безбедности од свих оних који су били ослонац државном тероризму, да уклони ту мрежу из свих органа власти, из правосуђа, из установа културе и пропаганде. Нажалост, те одлучујуће битке још нема, а последице су и видљиве и опасне. Све што Александар Вучић са великом муком и ризиком гради те службе, као зле виле, преобрћу у зидање Скадра на Бојани. Што Вучић сагради преко дана, оне сруше преко ноћи.
ЕКСПРЕС: Да ли сте онда задовољни политиком коју спроводи Александар Вучић?
– Стратешки јесам, у неким детаљима нисам. Са кадровима Мириног ЈУЛ-а и нереформисаним службама безбедности ићи у Европу исто је као и са прасетом ићи у Меку. Неоспорно је да они у свему подржавају и хвале премијера. То је оно што је најопасније. У традицији османског царства, док је пропадало, највише су били плаћени и поштовани они који су султану, ма шта султан рекао или урадио, говорили: “Евет, евет. Тако је, тако је.” У европској традицији уважавани су и посебно награђивани они који су се супротстављали краљу или цару и који су били доцторе инцонтрарио. Тај поредак је победио. Александар Вучић треба да се приклони онима који сумњају у све, који ништа не аминују без основе и разлога и да се одрекне такојевића. То кажем из сопственог искуства.
ЕКСПРЕС: Шта је највеће достигнуће СПО-а?
– Почетак историјског преокрета и враћање Србије на њене победничке трачнице пре комунистичког преврата. Успостављање вишепартијског система и одлучујући отпор диктатури и рушењу Слободана Милошевића. Вратили смо грб, круну, химну и државну заставу Србије, допринели рехабилитацији Југословенске војске у отаџбини и генерала Драже Михаиловића… Без СПО-а и жртава СПО-а ових промена не би ни било.
ЕКСПРЕС: Да ли се и даље залажете за признавање Косова?
– Ако кажем да се залажем, онда сам национални издајник. Ако кажем да се не залажем, онда сам бранилац Милошевићеве илузије, а то је врх издаје и несреће Србије. Тај човек је изгубио Косово. Он, а не ја. Да је било по моме, у Рамбујеу би суверенитет Србије над Косовом био одбрањен. Милошевић је изазвао рат са НАТО и свесно изгубио Косово. Данас независност Косова признаје огромна већина чланица ЕУ и УН. Ја поштујем ту реалност, коју нисам скривио ја, него Слободан Милошевић и његова камарила. Косово је независно, Косово је држава. Свиђало се то српским аутистима или не. Нема нимало моје кривице у овој истини, осим кривице да сам крив због тога што не поричем истину.
ЕКСПРЕС: Како сада коментаришете опсаду Сарајева, злочин у Сребреници?
– На Сарајево под опсадом бачено је за четири године можда и више српских граната него руских на Берлин у априлу 1945. То је довољан коментар. Те гранате су убијале грађане Сарајева, а не припаднике ове или оне религије, убиле су и више од хиљаду деце. Залагао сам се и тада и данас се залажем да ми, као нација, безусловно осудимо то варварство, тај злочин.
ЕКСПРЕС: А Сребреница?
– Међународни суд правде у Хагу, а нема суда изнад тог суда, пресудио је да је у том градићу почињен “локални геноцид”. Вето Русије у Савету безбедности УН не пориче, нити може, ту пресуду. Морамо знати да је негирање злочина или његово релативизовање или правдање такође злочин.
ЕКСПРЕС: Да сте ви посланик, шта бисте данас казали у парламенту?
– Много тога, али би се ипак све могло свести на три речи – Немачка као путоказ. А то значи да Србија, по угледу на послератну Немачку, мора да осуди политику злочина и пораза, да не сме да је правда било чиме, да нова политика мора да одбаци све што релативизује или негира злочине Милошевићевог режима злочинима других над Србима и да, коначно, сва непријатељства која је произвео тај режим преокрене у пријатељства.
ЕКСПРЕС: Значи ли то да бисте ви, упркос бомбардовању Србије 1999, у пријатељство преокренули и однос са Америком и НАТО алијансом?
– Наравно. Недавно је у једном свом ТВ наступу шеф наше дипломатије рекао да је данашња америчка политика према Србији издала америчку политику са почетка прошлог века. Подсетио је гледаоце да је амерички председник Вудро Вилсон усред Првог светског рата издао наредбу да се, први пут у историји Америке, на Белој кући поред америчке истакне и застава једне стране државе, Краљевине Србије. И да се широм САД прочита његова посланица захвалности Србији, српском народу и његовој војсци.
Али, ево, рече шеф дипломатије, та иста Америка бомбардовала је Србију на крају 20. века. Бомбардовала је, рече он, своју политику са почетка тог века! То је закључак намењен онима који не знају ништа или неће ни да мисле. Режим Слободана Милошевића био је тај који је на крају 20. века бомбардовао Србију којој се дивила Америка Вудра Вилсона. Србија Слободана Милошевића издала је, унесрећила, обрукала и бомбардовала Србију. Ко ово неће да схвати тај је идиот, ништа мање од тога.
ПЛАШИМ СЕ РИЈАЛИТИЈА У ПАРЛАМЕНТУ
ЕКСПРЕС: Неколико странака које су против ЕУ и за економски и војни савез са Русијом наћи ће се у новом сазиву парламента. Је ли то опасно по Србију?
– Није то ни лоше ни опасно ако дебате буду утемељене на чињеницама, али ће бити више него опасно ако у нашем парламенту уместо чињеница буду доминантне псовке, паљење западних застава, лажи, увреде. Ако парламент Србије буде претворен у најпримитивнији ријалити за убијање и морала и мишљења код милиона људи. Ја се плашим овог другог сценарија.
